Da li je altruizam baš toliko dobar kao što se priča? - Page 2 of 3 - Men`s Health

Da li je altruizam baš toliko dobar kao što se priča?

DEO 3: ONDA … SLEDI MORALNA BITKA

OLAKŠAO SAM SEBI put ka dobrom načinu življenja. Prvo, počeo sam da pijem fer trejd kafu (proizvedenu prema standardima fer trgovine), iako sam sumnjičav kada je reč o „fer“ trgovini. Takođe sam (uglavnom) prestao da jedem meso (uglavnom). Ne jesti meso je grozno. Ali krave navodno emituju velike količine štetnih gasova, a svinje su pametnije od dece. Moralni pristup životinjama: štiklirano. Kada negde idem peške, pokupim svaki komad đubreta na putu, ponekad stižući na odredište punih ruku najlon kesa i nakvašenih kutija od fast fud hrane, a šake su mi pune opušaka. Gledam da li ima starijih gospođa kojima treba pomoć pri prelasku ulice. Nisam našao nijednu. (Mislim da danas većina njih vozi skutere.) Kada vozim, trudim se da razmislim pre nego što pozovem idiote da se obja snimo, čak i ako su očigledno imali priliku da se prestroje pre kilometar i po, ali su ipak to učinili 10 m pre skretanja. Uopšte uzev, pomalo sam i ponosan i blago mi raste zadovoljstvo sobom. (Živeću duže!) Ali, ovo je baš mnogo posla i postaje daleko teže kada mi desetine vlažnih opušaka ispadne iz džepa dok vadim telefon – telefon koji je napravio duboko nesrećan i depresivan kineski radnik, i džep koji je za nogavice zašivalo bangladeško dete. I odjednom ne osećam toliko zadovoljstvo. Gde god da se okrenem, naiđem na neku moralnu dilemu. Gde to davanje treba da stane? Nadajući se da ću naći odgovor na to pitanje, obratio sam se Piteru Singeru, liku iz Australije , utilitarističkom filozofu koji bi trebalo da deli moj stav. Ali, njegov utilitarizam se vrti oko sreće i toga kako usrećiti više ljudi – onih koji, kako se ispostavlja, niste vi sami. Singerova etika ide u paketu sa stalnom moralnom odgovornošću. Na primer, na putu do kuće ugledate dete kako se davi. Hoćete li ga spasti? Naravno. Hoćete li ga spasti iako to znači da ćete uništiti 250 dolara vredne cipele…?

Naravno. A šta ako se to dete davi u nekoj drugoj zemlji i, umesto da uništite 250 dolara vredne cipele, treba samo da uplatite 250 dolara na nečiji račun? U oba slučaja ste ostali bez 250 dolara i spasli dete. Ako ste spremni da upropastite cipele, zašto ne biste poslali pare? Naravno, nije sve to baš tako jednostavno… Je l’ tako? Opet greška. Prema neprofitnoj organizaciji GiveWell za istraživanje dobrotvornih udruženja koja na najbolji način preusmeravaju uplate dobrotvora, za 1.000 dolara može se poručiti mreža 237 sa insekticidom, koja štiti ljude od malarije u manje razvijenim zemljama. To je neverovatno! Ali to znači da je Singer u pravu: svaki put kada se između cipela za 250 dolara i cipela za 50 dolara odlučite za skuplje, zapravo ste odlučili da ne odvojite 200 dolara u dobrotvorne svrhe i time 47 osoba zarazili malarijom. Uživajte u svojoj obući! Moram da nađem nešto opipljivije.

12% Manja stopa smrtnosti među ljudima koji volontiraju, u odnosu na ostale.
Žurnal „BMC javno zdravlje“

DEO 4: I … OTKRIVANJE kuda VODI VOLONTERSKI RAD

DOBRO, MOŽDA skupljanje đubreta i doniranje na daljinu nije za mene – ima nečega u vezi s utilitarističkim pristupom, što ovo kandidovanje za dobar život čini manje vrednim. A i ja više volim to „jedan na jedan“, razumete, da mogu videti, recimo, krajnje korisnike opušaka koji mi se motaju po džepovima. Odlučio sam da volontiram. Prvo, pokušao sam da zavijam poklone u lokalnoj prodavnici. Viđali ste to verovatno: kasir mi doda kupljeni poklon, ja ga umotam u lep papir „besplatno“, a kupac pokloni dolar u dobrotvorne svrhe. Jednostavno je. Jedino što su moji rezultati veoma trapavi, jedva prihvatljivi. I to je trenutk kad otkrivam da je volontiranje težak posao. Nije da ne postoje organizacije koje vape za nekim ko bi pomagao (ima bezbroj onih vrednih pažnje, na korak od vas), ali njima trebaju posvećenici, ne turističke ture kroz siromaštvo: poput direktora koji vode svoju razmaženu decu po narodnim kuhinjama da bi videla koliko dobro žive. U nadi da mi religija može pomoći u ovoj moralnoj zavrzlami, obratio sam se jezuitima, misionarskom redu katoličke crkve. Ako je neka verska organizacija upoznata s temom, to su svakako oni. Majk Redi je trenutno predsednik Jezuitskog dobrovoljnog odbora. Jedno vreme je volontirao u Los Anđelesu, gde je živeo skromno u kući sa još četiri druga volontera i radio kao socijalni radnik pri organizaciji Homeboy Industries za rehabilitaciju i zapo š ljavanje bivših zatvorenika. (Daleko od čikaškog predgrađa gde je živeo s roditeljima.

Pročitajte i  Radost davanja: Pomaganjem drugima pomažemo sebi

Bio je takođe primljen u medicinsku školu, ali je na kraju odlučio da se svega odrekne i preseli u LA.) „Ljudi veruju da je rezultat dobrovoljnog rada nula odnosno situacija u kojoj daješ sve i ne dobijaš ništa“, objašnjava Redi. „Ovakav rad bi stvarno trebalo da bude radosno, uzajamno iskustvo. Ne treba da bude teret. Ako jeste, onda nešto ne radite kako treba“. Redi smatra da je sposobnost da volontirate sama po sebi privilegija. Nije svako u mogućnosti da izostane s posla ili iz škole. Suština je u tome šta mi uradimo s tom privilegijom. „Šta sam ja uradio za druge ljude. pitanje je koje treba da postavite sebi“, kaže Majk Redi. On takođe smatra da postoji mnogo načina da svet učinimo boljim. Neki od njih uključuju voloterski rad i dobročinstvo, a neki ne. Ukoliko provodiš vreme sa svojom porodicom i činiš da joj bude bolje, i to je plemenita stvar. Ne moraš baš sve vreme da daješ. Zahvaljujući toj skromnoj rečenici (a i zbog žene koja mi je prebacivala zbog surfovanja), izabrao sam jedno istinsko volontiranje. Nešto čemu mogu da se posvetim i što mi neće biti teret. Vraćam se u školu.

Ako ste voljni da upropastite cipele od 250 dolara da biste spasili dete koje se davi, zašto ne biste uplatili 250 dolara u dobrotvorne svrhe?

Nastavak pročitajte na sledećoj strani…

Inicijalizacija u toku...

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *