Da li je altruizam baš toliko dobar kao što se priča? - Men`s Health

Da li je altruizam baš toliko dobar kao što se priča?

Gordon Geko jeste propovedao da je pohlepa dobra, ali nauka kaže da je davanje divna stvar. Nesebični postupci navodno poboljšavaju duševno zdravlje, unapređuju kardiovaskularni sistem i čine nas srećnijima. Ali, da li je altruizam baš toliko dobar kao što se priča?

ISTRAŽUJE: BEN SMIDERST DODATNO IZVEŠTAVA: DŽOŠUA SENTKLER

DEO 1: NAŠ HEROJ… OTKRIVA da ŽIVI U ZABLUD

MISLIM DA SAM dobar čovek. Ili sam bar mislio da jesam. Kada su mi urednici (zlobno se osmehujući) predložili da prihvatim altruistički izazov („Treba da budeš dobar mesec dana – daješ novac prosjacima, volontiraš u narodnoj kuhinji, pomažeš starijim gospođama da pređu ulicu“), bio sam pomalo zabrinut. Kako je uopšte moguće da budem bolji nego što već jesam? Ili barem da ne postanem dosadan. (Dobri ljudi su uglavnom dosadni.) Već pomažem prijateljima kada se sele, u autobusu ustupam mesto onima kojima je to potrebnije, častim turu u kafi ću. Ja sam taj – ja! – koji ustaje kada se dete od godinu dana budi noću, vrišteći kao beba Stiven Tajler koja je u gadnom problemu. Ja recikliram. Kupio sam i šolju za kafu za višestruku upotrebu. Evo, tu je negde… Možda u vitrini? Ja sam praktično svetac. A onda sam ženi ispričao za izazov. „Uh“, kazala je, „to je teško. Umeš da budeš prilično sebičan.“ „Šta? Ne, to nije tačno. Ti umeš da budeš sebična!“ „Dušo…“ „Ja propuštam ljude u saobraćaju. Ti čak i ne voziš!“ „Ne, ti psuješ svakoga. Jezivo si besan na putu; čak je i zastrašujuće. Uvek radiš samo ono što hoćeš. S mojim prijateljima skoro da se i ne viđamo.“ „Ali oni su dosad…“ „Nećeš da izađeš iz kuće, osim ako ne ideš u kafi ć prekoputa. Letuje se samo tamo gde možeš da surfuješ. Išao si na put da bi surfovao kada sam ja bila u sedmom mesecu! Surfovanje je sebičan sport. I moraš da pobediš u svakom razgovoru. To upravo i radiš!“ „To nije tač… uh!“ Dobro, možda sam samoproklamovani svetac, kao što je Keni samoproklamovani mesija. Ali, da li jedan samonesvesni čovek tupavih težnji, koji jedva da konroliše svoje nagone, može to da promeni za samo mesec dana?

5,8 sati volonterskog rada prijavile su osobe koje sebe smatraju vrlo srećnim.
„Nauka o velikodušnosti“, Univerzitet Notr Damu

DEO 2: I… REŠEN je da UČINI DOBRO

ALI ZAŠTO UOPŠTE pokušavati da budemo dobri? Svakako je bolje da se smejemo s grešnicima, nego da plačemo sa svecima. Čak nas i evolucija tome uči. Sebični gen. Instinkt za očuvanjem. Moralisti bi to nazvali egoizmom, ali svi ostali to nazivaju društvom. Sebičluk – zbog toga smo i rođeni. Tog popodneva, u očekivanju da ću naći potvrdu kako stvarno jesmo zbog toga rođeni, počeo sam da pretražujem internet. Izgleda da sam se suočio sa fi nim šamarom. Iako ne postoji „nesebičan“ gen, postoje geni koji navode na ponašanje koje nazivamo „altruizmom“ i koje podrazumeva da pomažemo drugima bez ikakve koristi (pa čak i kada nas to košta). Ti postupci fasciniraju dr Ebigejl Marš, profesorku na Univerzitetu Džordžtaun. Dr Marš je bila među prvima koji su istraživali različite oblike altruističkog ponašanja u stvarnom životu, s posebnim akcentom na sumanutim verzijama poput „ovajje-ili-svetac-ili-ludak“ oblika ili slučajeva anonimnog doniranja organa potpunom strancu. „Došla sam do saznanja da je za različite oblike altruizma zaslužan određeni deo mozga – amigdala“, kaže dr Marš. Reč je o dve strukture u obliku badema koje su odgovorne za emocionalne reakcije, pamćenje i donošenje odluka. Ispostavilo se da je pojedinim osobama (na primer, davaocima organa) amigdala veća u odnosu na prosek – za oko osam odsto. Kod određenog broja ljudi (psihopate) amigdala je manja u odnosu na ostale. (Pitam se koju od ovih ja imam…) Na stranu to što sumnjam da sam potencijalni psihopata, ovo saznanje deluje kao dobra vest, jer potvrđuje ono čemu sam se potajno nadao – da ništa što radim zapravo nije moja krivica. (Ja? Sebičan? Dušo, okrivi moj mozak.)

Pročitajte i  Radost davanja: Pomaganjem drugima pomažemo sebi

Ali, onda se pojavi Ebigejl Marš s tvrdnjom da je genetika kriva samo za polovinu altruističkog ponašanja. Sve ostalo određuju način života i iskustvo. Međutim, kako se ispostavilo (a ovo se ne odnosi na psihopate), svi započinjemo život spoza mašnim nesebičnim kapacitetom. „Svi smo se razvijali tako da se manje oslanjamo na fi zičke, a više na socijalne mogućnosti“, kaže dr Marš. Kao slaba i spora vrsta, mi smo potrebni jedni drugima. Zbog toga će deca instinktivno pokušati da pomognu potpunom strancu, čak i bez ikakve koristi. Lagano ostajem bez argumenata. Dobro, u redu. Priznajem. Možda nismo rođeni sebični. Ali, sebičluk radi na duge staze… Zar nije tako? Još jedna greška. Kako dr Marš kaže, veliki je broj dokaza da pomaganje drugima poboljšava opšte mentalno i fi zičko stanje. Studije pokazuju da podučavanje dece povećava snagu, pamćenje i fi zičku fl eksibilnost, a ublažava depresiju. Slično tome, u žurnalu Društvena nauka i medicina navodi se da osobe koje se bave volonterskim radom, u proseku provedu u bolnici 38 noći manje od onih koji ni prstom nisu mrdnuli da nekome pomognu. Ako ni ova informacija ne govori da je vreme za promene, razmislite o sledećem: bavljenje neplaćenim društvenim radom umanjuje rizik od smrti za zapanjujućih 24 odsto, prema studiji objavljenoj u žurnalu Psihologija i starenje. Ukratko: dobri ljudi ne umiru mladi. To je bila noć kada sam se prevrtao po krevetu: „Umreću mlad!“ Žena mi se osmehnula. „Ozbiljan sam. Nisam okrenut zajednici. Ja mrzim ljude.“ „Bićeš ti dobro“, odgovorila je s druge, daleke strane madraca. Onda se prigušeno zakikotala, na ne baš lep način, i okre nula se da spava.

18% Manja smrtnost kod ljudi koji rade kao negovatelji. Američki žurnal o epidemiologiji

Nastavak pročitajte na sledećoj strani…

Inicijalizacija u toku...

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *