Ne zaboravi da ćeš umreti i pazi na ponašanje - Men`s Health

Ne zaboravi da ćeš umreti i pazi na ponašanje

Ne zaboravi da ćeš umreti i pazi na ponašanje

I još nekoliko načina da se osećate bolje dok starite.

Tekst: Den Haris

Supruga mi je pre neki dan na telefonu ponosno pokazala fotografiju s bazena na kojoj držim našeg sina. Uzeo sam joj telefon iz ruke i prstima zumirao svoj stomak, na čiju se veličinu i mlitavost u poslednje vreme neprestano žalim. „Znala sam da ćeš to uraditi“, rekla je negodujući. Prema svim kriterijumima, ja sam vitak. Pažljivo se hranim i vežbam barem šest puta nedeljno. Pa ipak, nemam one trbušne mišiće koje sam imao u svojim tridesetim. Zapravo, nemam još mnogo toga. Sada, u svojim četrdesetim (čekajte, 47 godina jesu kasne četrdesete?!), primećujem da samog sebe sve više kinjim zato što izgledam staro i izgužvano. Zbog čega biste onda, uzimajući u obzir štetnu dozu narcizma i telesni deformitet, poslušali moju priču o elegantnom starenju? Zato što se, iako se uporno vrtim oko ove teme, količina briga – i načina na koji one utiču na moje ponašanje – dramatično smanjila.

Hajde da napravimo poređenje: Pre desetak godina prolazio sam kroz bolne krize, koje su uspevale da dodirnu svaki segment mog života. Vraćao bih se kući sa fenomenalnog putovanja, na kome sam uradio prilog o izolovanom domorodačkom plemenu iz brazilskog dela sliva reke Amazon. I umesto da uživam u utiscima i iskustvu, zatvorio bih se na deset minuta u toalet aviona i u ogledalu proučavao svoju kosu, prolazeći kroz žestok nastup onoga što budisti nazivaju prapanca odnosno mentalna proliferacija. Moj mentalni film razvijao se otprilike ovako: ćelavost – nezaposlenost – ode sve u vražju mater! Ova prapanca činila me je nepodnoš­ljivim i jadnim. Šta bi samo rekla moja žena Bjanka, koja me je u tom periodu nebrojeno puta uhvatila kako stojim ispred ogledala. Ovih dana, izuzmajući paniku zbog stomaka, dosta dobro mi ide borba s iznenadnim napadima anksioznosti. U stvari, samo ih pustim da prođu.
Dok pišem ovaj tekst, pitam Bjanku da li joj se čini da se lakše nosim s problemom starenja, koji se ovog puta ogleda u stomaku, u odnosu na krizu zbog opadanja kose. Nasmejala se i rekla: „Ne može da se poredi“.Šta je uticalo na to? Deo zasluga pripada kombinovanom efektu braka, sazrevanja i meditacije (koja mi je posta­la deo dnevne rutine). Ali, drugi veoma važan smirujući sastojak jeste nešto što kod vas može proizvesti kontraefekat: razmišljanje o smrti. Smrt je nekako postala tabu u društvu. Kako je učitelj meditacije Greg Šarf primetio, u kulturama koje su opsednute mladošću, umiranje je krajnje neprikladno i uvredljivo. Pa ipak – neizbežno je. (Čak i za one tehnološke titane koji troše milijarde ne bi li pronašli način da „reše“ tu problematiku. Neka im je sa srećom!) Mahabharata je rekao odličnu stvar: „Šta je najčudesnije na svetu? Odgovor je: Svuda oko nas ljudi umiru, pa ipak nam ne pada na pamet da se to može desiti i nama“.

Ne zaboravi da ćeš umreti i pazi na ponašanje
Ilustracija: Shutterstock

Svaka velika duhovna tradicija preporučuje razmišljanje o smrti da bi čovek mogao da živi punim plućima. Na koji način to činiti? Buda savetuje meditaciju pred beživotnim telom koje truli. Budući da je primena prilično nepraktična, moja supruga i ja odlučili smo se za izvodljiviju varijantu: pre nekoliko godina prijavili smo se da volontiramo u organizaciji koja se bavi negom starih i nemoćnih osoba. Dodeljen mi je mali osmokrevetni dom na Menhetnu. Pošto sam uspeo da izađem nakraj s prvobitnom nervozom, počeo sam da učim lekcije koje su se kretale od inspirativnog do duboko utešnog. Na primer, primetio sam da se kod ljudi koji su sve bliži smrti strah postepeno smanjuje. Sećam se razgovora sa svojim nekadašnjim profesorom na fakultetu koji mi je rekao da, što se više približava smrti, to se manje oseća kao posebna ličnost, a više kao deo većeg, otvorenog sistema. Jeste, pomislio sam, nema ničeg neprirodnog u vezi sa smrću. Priroda ima svoj tok, a mi smo priroda.

Pročitajte i  Lista za kraj svih lista: 18 stvari koje morate da uradite pre braka
Ne zaboravi da ćeš umreti i pazi na ponašanje
Foto: promo

Vreme provedeno u domu omogućilo mi je poseban način gledanja na svako­dnevne probleme. Najdirljiviji primer bio je moj odnos s pacijentom Ronijem, bivšim građevincem iz Harlema, koji ima hronične probleme s plućima i srcem. Kada je prvi put došao u dom pre tri godine, prognozirali su da će živeti tri dana. Umesto toga, prkosio je svim kvotama i napredovao. Roni i ja svake nedelje jedemo grickalice, zbijamo šale i igramo igrice. (Roni ne vidi ironiju u tome da provodi sate ubijajući zombije, dok sedi u domu za ljude kojima se bliži smrt.) Jednom sam mu pričao kako sam brinuo zbog nekog problema, ali sam se setio njega i prestao. Bez prekidanja igre, samo se okrenuo prema meni i sasvim nonšalantno rekao : „Ma da, ti i nemaš probleme“. Međutim, rad u ovakvim domovima nije isceljenje. Često uhvatim sebe kako u taksiju prilikom odlaska iz doma proveravam imejlove i ponovo upadam u zamku besmislica iz svakodnevnog života. Pa ipak, mislim da postoji dobra strana mog egoističkog samokažnjava­nja: to što sam u neku ruku svestan svog središnjeg dela tela jeste zdrava motivacija za odlazak u teretanu. I po osamdeset peti put zatičem sebe duboko zamišljenog nad svojom proređenom kosom ili nad stomakom, ali se sada često zapitam: da li želim da tako provedem vreme znajući da sat otkucava?

Da, ima smisla raditi naporno i težiti boljem, ali koja je poenta ako ne uživamo u vožnji? Elegantno starenje nije veština smirenosti u Joda stilu. Vaša nesigurnost i vaši nedostaci ostaju: samo naučite da se vešto nosite s njima. Obično tekst završim nekom duhovitom opaskom, ali zbog težine teme preskočiću sladunjavost i reći ću ovo vrlo otvoreno: Kada uzmemo u obzir u kojoj meri je vaša konačnost stvarna, na koji način želite da živite? Ako se dvoumite, samo pitajte smrt za mišljenje.

Inicijalizacija u toku...

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *