Kako pobediti strah: 3 treninga za hrabrost - Page 2 of 6 - Men`s Health

Kako pobediti strah: 3 treninga za hrabrost

Hrabrost, suprotno ukorenjenom verovanju, nije odsustvo straha, već kontrola koju čovek uspostavi nad njim. Ako ovladamo svojim strahovima, postajemo hrabri. Ako strahovi ovladaju nama, počinju da nam uništavaju život.„U situaciji koja izaziva realan strah (auto juri prema nama, napada nas divlja životinja, na nas se ustremio neprijatelj koji drži nož…), u našem telu se aktivira mehanizam nadbubrežne žlezde koji se popularno zove udri ili beži (fight or flight). U zavisnosti od instinktivne procene situacije, čovek u opasnosti će bez mnogo razmišljanja odabrati jednu od ove dve opcije – napašće ili će pobeći. I jedno i drugo se računa kao zdrav odbrambeni mehanizam. Međutim, postoji situacija kada vegetativni nervni sistem reaguje parališućim stanjem: čovek se ukoči od šoka i ne može da se spase”, kaže Ida. „Ono što nam omogućava da prevaziđemo takva stanja jeste učenje posebnih veština za preživljavanje”.

Kako pobediti strah
Shutterstock

TERETANA ZA TRICEPS I ČUKU

Kada sam imao tri godine, u obdaništu sam se zaljubio u devojčicu s nestvarnim plavim loknama, srcolikim usnama i očima kao nebo. Zvala se Biljana. Nevolja je bila u tome što je u nju bio zaljubljen i glavati, bučni tip iz starije grupe, po imenu Siniša. Svaki put kad bih seo pored nje da joj kažem nešto lepo, on bi se zaleteo u mene sa svojom duplo većom kilažom, oborio me na beton i onda bismo se potukli. Pod tim mislim da je uglavnom udarao on mene gde god bi stigao, dok sam ja pokušavao da oslobodim ruke prikleštene njegovim kolenima. Jednom me je iznenada gurnuo s leđa pravo na dvorišnu ogradu, tako da sam u nju udario licem, pa su mi čitave sedmice usta bila kao kod Anđeline Džoli. Ipak, nisam se plašio ni Siniše ni njegovih batina. One me, zapravo, nisu ni bolele. Najviše sam se plašio sramote koju bih osećao dok Ona gleda kako sam slabiji. Zato sam, manje ili više, kako kad, počeo da izbegavam da joj prilazim ako vidim da je Siniša u blizini. To je bio moj prvi poraz od straha.

Pročitajte i  Plašite li se da niste dovoljno mačo?

Drugi je bio sličan, u nižim razredima osnovne škole i zvao se Bogoljub. Jeziv tip (sad mi je smešno da to kažem za dete u četvrtom osnovne, ali tada mi je tako izgledao), koji je imao nesavladiv poriv da ostvari fizičku dominaciju nad svima. Zaletao se na dečake iskeženih zuba i iskolačenih očiju, udarao prvo nasumično, iz sve snage (često je započinjao ubitačnim Glasgow kiss-om, udarcem čelom u nos), a onda, nakon nekoliko sekundi, isprobavao pokrete koje je gledao u akcionim filmovima: lakat u bubreg, koleno u pleksus i slični fotogenični ali krajnje neekonomični potezi. Ipak, sami udarci nisu bili preterano bolni niti opasni, koliko svest o njegovoj nekontrolisanoj agresivnosti. Pošto u tim situacijama nisam bio raspoložen za bežanje (a i smatrao sam da beg ne rešava ništa), na nogama sam trpeo udarce i čekao da napad prođe. Ipak, to nije bila stvar s kojom sam želeo da živim.

Inicijalizacija u toku...

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *