SRPSKA ŠKOLA U KOJOJ ĐACI OBOŽAVAJU JEDNI DRUGE: Njihov život je teži nego naš, ali oni ne skidaju osmeh s lica - Men`s Health

SRPSKA ŠKOLA U KOJOJ ĐACI OBOŽAVAJU JEDNI DRUGE: Njihov život je teži nego naš, ali oni ne skidaju osmeh s lica

foto: Stefan Kojić

“Za scenu sam rođena, jer ja volim da pevam i sviram”.

Ovim rečima obratila mi se devojčica Darija, koja zrači jakom energijom, a opet, nije poput svojih vršnjaka. Ona je slepa, ali taj invaliditet ne sprečava je da uživa u životu i svim njegovim čarima.

Učenici i prosvetni radnici školskim priredbama proslavljaju [kolsku slavu Sveti Sava, a ekipa portala Espreso.rs bila je gost na priredbi koju su tim povodom priredili đaci škole za učenike oštećenog vida “Veljko Ramadanović”. 

Foto: Stefan Kojić

Većina ove dece živi u potpunoj tami, ali ne dozvoljavalju da ih ta tama obuzme. Osmeh ne skidaju s lica, a na strasti s kojom žive svaki dan mnogi bi im pozavideli.

Ekipa našeg portala prvi put je posetila školu “Veljko Ramadanović”. Kako nije red da se u goste ide praznih ruku, odlučili smo da klince obradujemo jednim poklonom. 

Espreso.rs je ispred naše kompanije Adria Media Group po završetku priredbe uručio učenicima karaoke sistem, odnosno veliki zvučnik s disko kuglom i mikrofonom, da bi mališani mogli da se zabavljaju i pevaju u školi kad god požele.

Osmesi na njihovim licima kada su čuli o kakvom poklonu je reč govorili su sve.

Foto: Stefan Kojić

Malom znaku pažnje obradovali su se učenici, ali i nastavnik muzičkog obrazovanja, koji je naglasio da će đaci u njemu svakodnevno uživati.

Direktorka Radmila Laban obratila se prisutnima i najpre zatražila da velikim aplauzom pozdrave učenike koji su pripremili priredbu, a zatim se zahvalila svima koji su došli i iskazala ogromnu zahvalnost našoj kompaniji na interesovanju za rad ove škole i njenih učenika.

Foto: Stefan Kojić

Po završetku priredbe porazgovarali smo s učenicima, koji su nam otkrili kako provode vreme u školi, ali i kako izgleda jedan dan slepe osobe.

Nikolina je rekla da vreme u školi naj provodi u druženju.

 Ja sam četvrta godina. U školi mi je super. Uglavnom se družimo, tako da nije da samo učimo. Oduševljena sam kakvi smo bili na priredbi, baš sam zadovoljna. 

Foto: Stefan Kojić

Božana je albino dete. Kako kaže, najviše joj prija odnos koji nastavnici imaju prema učenicima, ali i đaci jedni prema drugima.

Foto: Stefan Kojić

 Ja sam treća godina PTT smera. U školi mi je zaista divno. Profesori su fini, paze na nas i puni su razumevanja. Kad se nešto predaje, ponove koliko god puta je potrebno da bi svi razumeli. Nikad nije neka žurba, nema frke, da se tako izrazim. Pored toga, društvo je fenomenalno. Svi smo na neki način isti, jer imamo manji ili veći probelm s vidom. Ja sam albino dete, to jest bez pigmenta sam i moj vid je samim tim slabiji. Kosa mi je svetla, oči takođe, plavo-ljubičaste boje, pa zbog toga ne vidim na daljinu i ne vidim sitna slova. Koristim uvećana slova. Moj problem nije toliko veliki, meni se vid može poboljšavati, ali opet, zašto bih se mučila u nekoj drugoj školi, ako mogu ovde lepo i na miru da završim. Ne moram da se mučim da gledam u tablu s trideset učenika u odeljenju, zato sam i došla ovde. 

Darija, devojčica s početka teksta, koja zrači neverovatnom vedrinom i radošću, rekla nam je da želi da postane pevačica, a otkrila je i ko joj je uzor.

Foto: Stefan Kojić

– Ja sam osmi razred, a idem i u muzičku, treći sam razred niže muzičke škole i sviram harmoniku. Volim da pevam, moram to da vam kažem. Iako na priredbi nisam pevala, imala sam svoju recitaciju. A Severinu jednostavno obožavam – rekla je Darija sa osmehom na licu i dodala:

Pročitajte i  TALIJA - U POTRAZI ZA DOBROTOM: Naučite od dece kako da date sve od sebe!
Foto: Stefan Kojić

– Napravićemo ona i ja zajedno jedan koncert nekad, tako da će sve biti kako treba. Ovim putem pozdravljam celu vašu ekipu i hvala na poklonu – rekla je naša riđokosa sagovornica.

O kakvoj ustanovi je zapravo reč objasnila nam je direktorka škole za učenike oštećenog vida “Velјko Ramadanović” Radmila Laban. 

Foto: Stefan Kojić

Reč je o obrazovnoj ustanovi koja slepoj i slabovidoj deci iz cele Srbije pruža mogućnost da se razviju u radno sposobne i samostalne osobe.

Rad škole, navodi direktorka, zasniva se na redovnom nastavnom planu i programu, prilagođenom deci oštećenog vida i obuhvata predškolsko i pripremno predškolsko vaspitanje i obrazovanje, osnovno i srednje obrazovanje i vaspitanje.

– Škola je osnovana 13. decembra 1917. godine u Tunisu. Tu su se školovali gluvi i slepi invalidi iz Prvog svetskog rata i osnovao je Veljko Ramadanović, po kome škola i nosi naziv. Veljko Ramadanović je 1919. godine preselio školu na ovu teritoriju gde se danas nalazi, a inače ovo su bile austrougarske kasarne, konjička škola i on je te kasarne preuredio, a mi smo kasnije vremenom preuređivali namenski za potrebe škole – objašnjava Laban.

Foto: Stefan Kojić

– Mi školujemo slepe i slabovide učenike, ali i sve one koji imaju neku smetnju. Bavimo se i ranom intervencijom, kućnom nastavom, obrazovanjem odraslih, a postoji i mogućnost vanrednog obrazovanja, prekvalifikacije i dokvalifikacije i specijalnih programa – kaže naša sagovornica i dodaje:

– Drugačije nego u ostalim škola jeste što slepi učenici pišu brajevo pismo, a slabovidi učenici uvećani crni tisak. U okviru naše škole imamo srednju školu. Tačnije, jednogodišnje osposobljenje za rad, još ove školske godine. Imamo na drugom stepenu pakere. Na četvrtom stepenu Pravno birotehničku školu, pravne tehničare i PTT školu, PTT tehničare. Takođe, imamo i peti stepen, poslovne sekretare, kao i kućnu nastavu, koju izvodimo u Zvečanoskoj ulici i osnovno obrazovanje odraslih, proširenu delatnost, likovnu, keramičku i tkačku radionicu. Imamo i svoj resurni centar u kome vršimo štampanje knjiga na brajevom pismu i uvećanom crnom tisku. Takođe, tu je i naš internat u kom su smešteni učenici, koji su iz cele Srbije i Republike Srpske. Tu je i istureno odeljenje muzičke škole u našoj školi, kao i tri školska autobusa koji kruže po celom Beogradui prevoze naše učenike od njihovih domova do naše škole i obrnuto – navodi Laban i dadaje da je sve moguće ako dovoljno želite.

Foto: Stefan Kojić

– Ako imate volju, želju i ako ste ambiciozni sve se može postići. Učenicu su divni i zadovoljstvo je raditi sa njima. Zajedno, moje kolege i ja, smišljamo ideje i unapređujemo rad škole – objašnjava ona.

S obzirom da smo iz razgovora sa đacima saznali da direktorku Radimilu naprosto obožavaju, upitali smo i nju kakav odnos ima sa učenicima, jer su nam rekli da joj iz milošte i tepaju.

Foto: Stefan Kojić

– Sa đacima imam odličan odnos, pa obraćaju mi se sa “Rado, zdravo”. Mi smo zapravo jedna velika porodica. 

U školi Veljko Ramadanović, bez predškolaca i pripremnih predškolaca ima ukupno 138 đaka osnovne i srednje škole.

Ovim putem želimo da pozdravimo naše nove drugare iz škole za učenike oštećenog vida i da im se zahvalimo na gostoprimstvu. 

Foto: Stefan Kojić

Inicijalizacija u toku...

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *