Entoni Bordejn: Templar ljudskih zadovoljstava - Men`s Health

Entoni Bordejn: Templar ljudskih zadovoljstava

Ronin 21. veka okončao je svoju potragu za konačnim ispunjenjem dramatično i šokantno, baš kao što je kuvao, pisao, govorio i jeo. Krećući se čitavog života po uskoj i opasnoj litici između užitka i greha, kao pravi borac brazilske džijidžice, raširenih ruku dočekivao je sve demone koji su ga na tom putu susretali. Iz blata osrednjosti i narkotične melanholije, uzdigao se na tron svetskog šampiona u uspehu i templara najvećih ljudskih zadovoljstava, a onda apdejtovanim sepukuom u praznoj hotelskoj sobi u Parizu, spalio svoje celokupno učenje o sreći, gotovo naglas izgovarajući Budine reči: „Ništa mi ne verujte, sve preispitujte”. I ostavio nas da se sami mučimo tražeći sopstvenu formulu smisla. Tako je govorio Entoni:

MEN’S HEALTH: Čemu vas je naučio život?
Entoni Bordejn: Treba biti otvoren za iskustva, voljan da probaš nove stvari, nemati rigidan plan, nemati strah od lošeg zalogaja jer, onaj ko se plaši lošeg zalogaja, neće probati ni dobar.

Čega se plašite?
Najveći strah ljudi s televizije je da više neće biti na televiziji. Ja taj strah nemam. Ne bih se preterano radovao povratku u kuhinju i primanju porudžbina, ali znam da to mogu. Prilično sam siguran da bih mogao da spremam omlet.

Koje rizike donosi slava?
Ono što ne želiš u svom poslu jeste da postaneš lenj, dosadan i aljkav. Radije uopšte ne bih radio nego da radim tako.

Pamtite li svoje poraze?
Otpušten sam mnogo puta u toku svoje kuvarske karijere. Nisam bio preterano dobar kuvar. Imao sam brojne probleme u karijeri, između ostalog, i sa narkoticima. Uglavnom su me otpuštali s dobrim razlogom. Ako govorimo o porazima, prihvatao sam ih kao kuvar jer sam bio loš kuvar i loša osoba. Ako doživim poraz, to je zato što sam pokušao i nisam uspeo. Nisam bio sposoban da uradim ono što sam hteo. Ali, i dalje smatram da je bolje slavno propasti nego ne pokušati.

Da li je vaš posao težak?
Lako je napraviti korektnu emisiju o putovanju ili hrani. Isto je kao snimanje pornića. Iste sekvence, kadrovi, ista ogra-ničena terminologija, znaš kako da spajaš deliće, gde se počinje, gde se završava.

Kakve snove imate?
Ne postoji normalan čovek koji ne želi da jede pastu i pije svoje vino u svom vinogradu.

Koje pivo pijete dok spremate roštilj?
Volim dobro pivo, baš kao i svako drugi, ali ako pričate o pivu predugo, omašite poentu. Ne želim da diskutujem o noti maline. Pivski štreberi me stvarno nerviraju. Americi su potrebna dobra kraft piva i to podržavam, ali lično imam prilično loš ukus i savršeno mi odgovara limenka iz prodavnice. Radije bih to popio nego da mi idealno rashlađenu pintu pruži neki hipsterski konobar sa ikoničnim fedora šeširom.

Pročitajte i  Kako slučajno unosite neželjene kalorije?

A kako stojite s vinom?
Zahvaljujući tome ko sam ja i ko su moji prijatelji, popijem mnogo vrhunskog vina, ali nisam vinski snob. Najsrećniji sam kad u Italiji, u nekom najobičnijem lokalu, dobacim: „Hej, ovo vino je sjajno, ko ga je pravio?”, a oni pokažu prstom u nekog sićušnog starca pored šanka. Tada sam srećan.

Kako ste počeli da trenirate brazilski džijudžicu?
Bilo je to pre pet ili šest godina, moja tadašnja supruga bila je profesionalni borac i pozvala je četvoro ljudi, za koje je smatrala da su najmanje talentovani za to, da dođu na trening. Mislila je da će biti urnebesno. Odabrala je mene, Daga iz Velikog gej-sladoleda i još dvojicu. Pre toga nikad u životu nisam bio u vežbaonici. Bio sam 15 kilograma teži nego što je trebalo, cigarete sam palio jednu na drugu, sa nula kondicije. Penjanje uz stepeni–ce mi nije bilo nimalo zabavno. Na sopstveno iznenađenje, izdržao sam prvi trening. Bilo mi je zanimljivo kao strateški i intelektualni izazov. Volim rešavanje problema, a volim i da sam najgluplja osoba u prostoriji. Volim hodanje strmim putevima kojima se nikad ne stiže do vrha. Zato volim i Japan.

Koliko vas je ta veština promenila?
Poslednja stvar za koju sam mislio da ću je raditi i, mogu da kažem, u njoj uživati, jeste da se valjam po strunjačama s gomilom znojavih tipova. Ali, vežbao sam godinama i u poslednje vreme vrlo često idem na „otvorenu stru-njaču”, što znači da se pojavljujem u borilačkim školama širom sveta, uđem na vrata kao i svi drugi, obučem svoj kimono i borim se pet minuta sa svakim ko je za to raspoložen. A čak i najobičnije zagrevanje s belim pojasevima i četiri ili pet rundi održava čoveka u odličnoj formi. To je najteža stvar koju sam u životu uradio. Plavi pojas u brazilskoj džijudžici je moje najveće dostignuće.

Da je ta veština filozofija, kako bi glasila?
Poniznost. Dobio sam batine gde god da sam bio, ali me je to nateralo da um i telo guram do krajnjih granica.

Inicijalizacija u toku...

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *