Kako se pravi pobednik - Men`s Health

Kako se pravi pobednik

Čak i zakleti ateisti priznaju da je ovaj krupni momak jedan od bogova vaterpola u Srbiji, pa samim tim i u svetu. Možda i vrhovni. Kao igrač, sa svojim timom učinio je našu zemlju svetskom velesilom i doneo joj brojna odličja i epitet večitog favorita. Kao trener, sprovodio je smene generacija tako vešto da se nisu ni osetile. Štaviše, iako je igrao u verovatno najtrofejnijoj reprezenta-ciji do tada, momci koje je vodio sa selektorske klupe osvojili su bukvalno sve. Tako su i pevali nakon olimpijskog zlata u Riju pre dve godine.
Osim toga što poznaje svetu tajnu pobede, Dejan Savić je dokazao i da zna još jednu bitnu stvar, a to je kako se prave šampioni. Iz tog razloga drugu godi-nu zaredom učestvuje na međunarodnom vaterpolo kampu, pa mladi iz celog sveta imaju priliku da upoznaju ovog neprikosnovenog kovača zlatnih odličja.

 

Men’s Health: Stvarno, pokazaćete kako se prave šam-pioni? Do sada ste uvek bili prilično ćutljivi…
Dejan Savić: Međunarodni vaterpolo kamp Number 1 u Vrnjačkoj Banji održaće se od 7. do 28. jula, iskusniji za godinu dana. Biće tu dečaka i devojčica različitog uzrasta. Od 28. jula do 2. avgusta održače se Champion Challenge Week, gde ćemo raditi Igor Milanović, naš najbolji vaterpolista svih vremena i veoma uspešan trener, i ja. Cilj je edukovati dečake i devojčice u tehničkom, praktičnom i teoretskom smislu, analizirati njihovo trenutno stanje i dati im instrukcije u pogledu metodologije rada koja će im omogućiti da napreduju. To je utaban put za onoga ko želi da bude vaterpolistkinja ili vaterpolista. S druge strane, uz izuzetne uslove i prijem, na koje smo tamo naišli, nadamo se velikom odzivu, a i tome da će to jednog dana prerasti u veliku sportsku akademiju.

Sećate li se prve utakmice koja je dobijena vašom zaslugom?
Sećam se, kako da ne?! Drugari iz kraja, fudbalsko terenče na Miljakovcu – od 10 golova na celoj utakmici, ja sam dao osam. To je za mene bio prvi među najvećim sportskim doživljajima. Bio sam u prvom ili drugom razredu osnovne.

A u vaterpolu?
Iskreno, ne sećam se velike utakmice, ali se sećam svog debija za prvi tim Partizana na Božićnom turniru u Grčkoj 1989. godine. Tada sam imao 14 godina i nisam odigrao nikakvu odlučujuću ulogu, ali je to za mene bio trenutak za pamćenje. Što se tiče utakmica koje sam ja odlučivao, stvar je u tome što bolje pamtim poraze nego pobede… Nekoliko puta promašio sam odlučujući peterac (tada je to bio četverac). Promašio sam i u polufinalu Svetskog prvenstva u Fukuoki, a i za razne klubove. Toga je bilo dosta…

„Najvažnije je da nema sujete i da postoji uzajamno poštovanje. Gledajući kroz prizmu svih tih velikih takmičenja, na primer, Olimpijskih igara, koliko god da ste fizički spremni, sve se na kraju svede na psihologiju.”

Koliko se oporavljate od poraza?
To trenutno stanje šoka prebrodi se vrlo brzo iz jednostavnog razloga što mora da se ide dalje. Mi u vaterpolu gledamo na stvari kroz tu filozofiju jer, bilo dobro bilo loše, moraš nastaviti dalje. Nije poenta u tome kako se ponašaš u pobedi, već znati da se ponašaš i u porazu. A najvažnije je, ako si nešto osvojio i postao veliki šampion, to ne znači da vrediš više od drugih. Svaka borba je nova borba.

Sećate li se svog prvog dana nakon što ste zvanično prestali da igrate?
Sećam se, to je bilo relativno skoro. Prvog dana kad sam prestao da igram, već sam bio na pripremama juniorske reprezentacije. Mnogo ranije spremao sam se za ulogu trenera, ali u tom momentu iza sebe sam već imao dve sezone kao selektor juniorske reprezen-tacije odnosno pomoćnik Dejana Stanojevića na Univerzijadi 2009. u Beogradu. Nema tu nikakvog osvrtanja, to je kao neki taster on/off. Niti sam se radovao niti tugovao, niti želim da namećem, sugerišem ili dajem savete iz svoje igračke karijere bilo kome.

Pročitajte i  Fitnes i vera su trening-partneri. Pomoli se i počni!

Priča se da igračima kažete da ne očekuju nešto od sudije, njegovo je da svira ili ne svira, a njihovo da igraju. Koji su principi bitni da bi se stvorio pobednički tim?
Uzajamno poštovanje i samopoštovanje, pripadnost, požrtvovanje, bez sujete. Ovi momci su bili šampioni i pre nego što sam ja postao selektor, njih ne moraš da motivišeš, oni to rade sami. Bitno je i da se zna podela odgovornosti. Ipak, najvažnije je da nema sujete i da postoji uzajamno poštovanje. Gledajući kroz prizmu svih tih velikih takmičenja, na primer, Olimpij-skih igara, koliko god da ste fizički spremni, sve se na kraju svede na psihologiju.

 

Je li je istina da je Zoltan Kašaš, došavši u Bečej, rekao da treninge treba prepoloviti jer igrači toliko vremena provedu u bazenu da im se vaterpolo više ne igra?
Kod šampiona ne postoji umor. Kako umor?! Šta, naći će se u prilici da nešto uradi, ali će odustati zato što je umoran?! Nema toga. Ipak, sigurno je da u trenažnom procesu postoji odmor kao ozbiljna priprema za takmičenje. S druge strane, smatram da u modernom shvatanju sporta nije bitno trajanje treninga, nego intenzitet rada.

Da li psihologija pobede važi samo u bazenu ili ste svi šampioni i van njega?
Sve ovo čega smo se dotakli kada je reč o psihološkim pripremama, ozbiljan je proces. Šampioni se ne rađaju u bazenu, sve to počinje u kući. Čitava stvar je kulturološkog karaktera. Ali, prilikom ulaska na sportsko borilište mi definitivno imamo i neke tradicionalne metode koje se razlikuju od ostalih. Tu, pre svega, mislim na osećaj pripadnosti. Imamo tu sreću u nesreći da glad za novcem još uvek ne vlada u vaterpolu. Ne samo zbog toga što u bazen niko ne ulazi radi para nego zato što to voli, već je i činjenica da su gladni uvek željniji uspeha i rezultata nego siti.

Koliko ste spremni da mladim igračima tolerišete ponašanje koje je suprotno od vašeg dok ste bili šampion?
Imao sam tu sreću da sam rastao s raznim tipovima igrača i trenera, tako da sam mogao da sagledam njihove i dobre i loše strane, uključujući i lične osobine. Sigurno je veoma važno da trener poznaje pojedinca da bi mogao da sklopi celinu. Bitna stvar je dopreti do njega. Ipak smo svi mi različiti karakteri, različite osobe s različitim problemima, a svi ih imamo, to je prirodno. Moja pokojna baba je govorila: „Sine, ako ti je sve potaman, stavi kamenčić u cipelu da te bar nešto žulja”. Tako treba prići čoveku, da te probleme podeli. I nije suština u tome da se izvuče samo najbolje iz njega. Može on imati neku lošu crtu, ali ako je ona upotrebljiva u prilagođavanju timu ili čak pobedi, naravno da ću je iskoristiti bez premišljanja.

 

Razgovarao: Igor Karanov

Inicijalizacija u toku...

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *