Šta znači biti muško? Panišer ima odgovor... - Men`s Health

Šta znači biti muško? Panišer ima odgovor…

Šta znači biti muško? Panišer ima odgovor...

Glumac Džon Berntal, popularni Panišer, ima štošta da vas nauči. Recimo, kako biti muško. Spremni?

Piše: Moli Najt

Fotografije: Erik Rej Dejvidson

Sunce je skoro zašlo te tople jesenje večeri, a ja nigde nisam uspevala da nađem Džona Berntala. Išla sam duž trkačke staze prema eksplozivno purpurno-narandžastom nebu usred pustinje, na dva sata od Los Anđelesa. Zvuk turiranja motora bio je tako snažan da je uzvikivanje njegovog imena bilo potpuno uzaludno. Nekoliko stotina ljudi vrzmalo se unaokolo noseći bokseve cigareta, večernja odela iz robne kuće, šeširiće, scenarija, rasvetna tela i sve ostalo što budžet za perspektivnu televizijsku seriju može da kupi – ne bi li ovo naše vreme digitalnog pakla preobrazio u slatku, jednostavnu 1966.

Provela sam prošlu nedelju u podzemnoj pećini s Berntalom, gledajući njegov razarajući preobražaj iz Frenka Kastla u Panišera – ratnog veterana čija je jedina supermoć njegova potreba za ratom za pravdu, dodatno raspaljena gnevom koji oseća zbog toga što su njegova supruga i deca iskasapljeni pred njegovim očima – što mi daje šansu da ga uočim u ovom putujućem cirkusu. Ubeđena sam da sam zapamtila svaku, pa i najmanju iskrivljenu koščicu njegovog nosa, koji je lomljen 14 puta. Pošto ga nisam pronašla u njegovoj prikolici, krenula sam prema startnoj liniji tražeći najvećeg i najtetoviranijeg usamljenika. Bila sam potpuno šokirana kada mi je prišao tip normalne veličine, s frizurom na razdeljak i „petica” osmehom, i pružio mi ruku rekavši: „Zdravo, ja sam Džon. Veoma mi je drago što si uspela da me pronađeš”. Potom je počeo da me upoznaje s pola filmske ekipe. Kastl je čovek s vrlo malo reči i još manje prijatelja, s kojima komunicira uglavnom pogledom i pesnicama. Ali, čovek koji ga glumi odgovorio mi je na svako pitanje pažljivim, složenim izlaganjem u više pasusa, a pritom je „brat” svakom živom na setu.

Za Berntala to je bilo uoči završetka tromesečnog snimanja najnovijeg filma, epske drame o Fordovom pokušaju da napravi trkački automobil, koji će konačno nadvladati mitski italijanski ferari u francuskoj trci Le Man. Prognoze su dobre i ukazuju na to da će film ozbiljno unaprediti Berntalov portfolio kad se premijerno prikaže ovog leta. Režira ga Džejms Mengold (Logan), a igraju i Met Dejmon i Kristijan Bejl. Berntal igra Lija Jakoku, američkog automobilskog preduzetnika koji seksi, brze automobile kao što je ford mustang nudi bejbi-bumerima čim postanu punoletni. To je veliki pomak u odnosu na šibadžije koje je uglavnom glumio, poput veterana pretučenog nasmrt prilikom pokušaja da spreči silovanje svoje devojke (Vetrovita reka) ili rodeo-kauboja koji se rve s ranim znacima Parkinsonove bolesti (Svit Virdžinija). Dok se rukujemo, primećujem sloj scenske šminke na njegovom desnom zglobu, koja skriva tetovažu s imenom Alme Beker, njegove profesorke glume. Pitam ga da li je ta šminka jedino štelovanje koje mu je bilo potrebno da bi uskočio u Jakokine cipele. Smeje se. Kaže da je veoma želeo ovu ulogu, ali je na snimanje uskočio svega dva dana po završetku druge sezone Panišera, pa se osećao, recimo, kao superheroj na suvom. „U središtu ovog filma je čovekov san”, kaže Berntal. „Jakoka je mnogo drugačiji od Frenka Kastla, koji doslovce živi u mraku i ne zanima ga čak ni da preživi dan. Interesuje ga samo trenutno utišavanje buke”. Berntal kaže da je prvih nekoliko dana na setu bio preplašen: „Jedan od mojih najboljih prijatelja, Šon Kerigan došao je posle prve sedmice snimanja i, kada je video u kakvom sam stanju, samo mi je rekao: Čoveče, pa nemoj da zaboraviš ko si ti zapravo. Ti si otac Henrija Berntala, otac Bilija Berntala, otac Adeline Berntal. Ti si ono što jesi i ono kroz šta si prošao. Ne dopusti da te ovo zbuni”. Odmahuje glavom dok se priseća: „Sledećeg ponedeljka pojavio sam se kao drugi čovek”.„Drugi čovek” je zapravo metafora za većinu Berntalovih uloga, pošto mi je na taj način više puta opisao sebe, ističući kako mu je muka od narativa u stilu: klinac-ulični-šibadžija-pretvara-se-u-glavnog-tipa. Istina, upadao je u mnoge nevolje kao tinejdžer u Vašingtonu tokom devedesetih, a i kasnije, kada se preselio u Los Anđeles. „Ali, taj deo moje životne priče ozbiljno me je smorio”, kaže on. „Tog tipa sam poslao na spavanje pre mnogo godina. Otac sam, suprug i umetnik koji svoj posao shvata ozbiljno”.

View this post on Instagram

Me and Bam

A post shared by Jon Bernthal (@jonnybernthal) on

Pa, da se vratimo na posao. Scene na kojima Berntal danas radi uglavnom su njegove reakcije i gestovi kada ne priča ništa. Automobili zvižde po stazi, on stoji uz ogradu gledajući ih, a kamera gleda u njega. Pošto je ekipa završila s krupnim kadrovima njegovog lica, prelazimo nekih stotinak metara do njegove prikolice. Njegove lične stvari u tom prostoru čine par bokserskih rukavica i činija za vodu njegovog pitbula Bam Bama. I to je to. Mini-frižider pun je limenki gazirane vode i ničega više. On se nada da će snimanje biti završeno za jedan sat, tako da može da se išunja, sedne u kola i odveze se do svog doma u uspavanom hipi-gradiću Odžaju ne bi li stigao na fudbalsku utakmicu svojih sinova.

Berntal ima sulud poslovni raspored – šestomesečno snimanje druge sezone Panišera u Njujorku – znači da propušta mnogo više utakmica nego što bi hteo (supruga Erin dovodi decu u Njujork svakog leta dok su na raspustu). Ta udaljenost ga grize. Kaže mi da taj bol koji oseća zbog odvojenosti od svoje porodice koristi da bi bolje odigrao nesrećnog Frenka Kastla. „Znam da nad ovom karijerom otkucava sat i jednog dana telefon će prestati da zvoni”, kaže glumac. „Više od svega, osećam odgovornost da brinem o svojoj porodici, a to je teško jer me karijera odvlači od ljudi koje volim… Ako već moram da budem daleko od dece, želim da jednog dana, kad se osvrnu na to, kažu: Dobro, tata uglavnom nije bio tu, ali pružao je sve što je mogao”. Desnu ruku steže u pesnicu dok to izgovara i tada primećujem kvrgav ožiljak ispod palca. „Tu sam slomio ruku prvog dana snimanja prve borbene scene u Panišeru 2. Nastavio sam da se borim i drugog dana pokidao ligamente, a onda sam trećeg dana dislocirao prelom i morao da odem na hitnu operaciju”, objašnjava. Priča mi i kako se onesvestio za vreme snimanja i podiže rukav da pokaže još nekoliko ožiljaka. „Da li je bilo pametno nastaviti borbu? Možda i nije. Možda sam mogao da iskuliram malo. Ali, ja na te scene gledam kao na boks-meč. A nisam tip koji će se pokupiti i otići”, tvrdi Berntal. Putovanje koje ga je odvelo do toga da postane Henrijev, Bilijev i Adelinin otac i da se, zahvaljujući tome, seti ko je, skoro da se nije ni desilo. Pošto je napustio Skidmor koledž 1999. godine, Berntal je prihvatio savet Bekerove i pridružio se Moskovskom umetničkom teatru u Rusiji. Dok je tamo boravio, boksovao je, uzimao časove baleta i igrao na poziciji hvatača u profesionalnom bejzbol timu. Živeo je u bedi i stalno slušao Vilija Nelsona i Vejlona Dženingsa. U noći kad se vratio u Vašington, posle godinu dana, njegov prijatelj priredio mu je zabavu dobrodošlice u lokalnom baru. Primetio je da jedan drugar priča sa dve žene, pa im je prišao. „Otišao sam tamo i samo se grubo šalio, ali, iako znam da je to najveći kliše na svetu, kad sam video Erin, čuo sam anđele kako pevaju. Nikad nisam video nikoga tako lepog”, kaže. S mladom medicinskom sestrom na traumatologiji u Univerzitetskoj bolnici u Džordžtaunu pričao je 45 minuta. Počeli su da se viđaju, ali on je bio u ranim dvadesetim i nije imao pojma šta će sa životom. Kad se preselio u Boston da bi studirao glumu na Harvardu, Erin je pošla za njim, prihvatajući posao sestre u Mas Dženeralu. Kada su se preselili u Los Anđeles, došlo je do kratkog prekida veze jer je Berntal „uradio gomilu gluposti”, pa ga je Erin ostavila i odselila se u San Francisko.

Pročitajte i  Zbog kakvih frajera devojke gube razum?

Probajte 6-ominutni trening Panišera:

Kad god nije bio na audicijama, ostavljeni glumac vozio je do zaliva i ostavljao joj cveće i pesme na kolima. Onda mu se jednog dana učinilo da je smekšala, pa je uspeo da joj uvali dve karte za Vilija Nelsona u Filmoru. „Ušunjao sam se u bekstejdž. Našao sam jednu predivnu razglednicu i na njoj napisao Viliju poduži tekst, u kom sam mu objasnio situaciju između mene i žene mog života”, priča Berntal. „Rekao sam mu da je ona dobra žena koja voli raskalašnog momka (Nelsonova pesma) i zamolio ga da za nas odsvira Uvek u mojim mislima, što je on i učinio”. Te noći ponovo su bili zajedno. Ovoga puta zauvek.

Superheroj u Marvelovom univerzumu uloga je života za svakog glumca, a posebno za čoveka kakav je Berntal, koji je u nekom drugom životu možda mogao da bude i profesionalni bokser. Ali, najbolja stvar kod Panišera jeste to što je to meditacija nad gubitkom; svaka epizoda ide dublje od prethodne u istraživanju problema koji ljudi, a posebno muškarci, imaju u pristupu svojim emocijama i spaljivanju svojih rana. Bila bi greška otpisati Berntala kao šibadžiju-na-prvu-loptu. Najbolji je kad je najranjiviji: nervozan u blizini žene koja mu se dopada, preplašen da će sve pokvariti kao surogat-tata klincu koji tuguje za ocem, pritisnut sećanjima na krvoproliće kom je svedočio. Berntal kaže da ima čitavu kolekciju muzike koja ga vezuje za suprugu i klince i da ga slušanje tih melodija ubacuje u mračno raspoloženje Frenka Kastla. To koristi selektivno i kaže da čak i od priče o tome oseća potrebu da povraća – kao sad. Da bi se zakopao u Kastlovu psihu, Berntal se upoznao s veteranima iz prvih redova specijalnih jedinica, koji su s njim podelili kako je to živeti sa posttraumatskim sindromom i šta zaista znači doći kući. „Znam koliko ovaj lik znači ljudima”, kaže. „Činjenica da su ljudi u vojsci stvarno nosili tu lobanju u bitku i borili se i umirali za ovu zemlju, mnogo mi znači”.

Panišer, naravno, radi po čvrstim moralnim načelima. Ali, Berntal razume koliko je u ovom trenutku za američko društvo važno da razdvoji stvarnost od fikcije, i to je jedan od razloga što se gnuša glorifikacije uličnih borbi u koje je upadao kad je bio mlađi. „Naša zemlja je preplavljena ovim lažnim mačizmom i ljudima koji o tome pričaju, iako se zapravo nisu borili ni za šta u svom životu. Bojim se da se muževnost i patriotizam mešaju i deformišu tako da će se pretvoriti u razmetanje i prazne pretnje. Boksovao sam u klubovima širom ove zemlje i sveta. I kroz to putovanje naučio sam da je najglasniji tip u klubu onaj od kog najmanje treba da se plašiš”, tvrdi glumac.

Kad sam ga pitala kako supruga i on podižu sinove od sedam i pet godina u društvu koje trenutno pršti od mačizma, odgovorio je da je uloga oca najvažniji posao koji je ikad dobio. Henri i Bili, kaže, vode trogodišnju Adelin u školu svakodnevno i nose joj torbu. Takođe, vežbaju džiju-džicu obojica, jer Berntal želi da njegovi sinovi budu sposobni da se brinu o sebi, da štite svoje porodice i bilo koga ko je u opasnosti od nasilnika. „Uzgred, želim da nauče i da sviraju klavir i savladaju školsko gradivo s tom istom količinom surovosti”, dodaje. „Šta god da rade na ovom svetu, meni je to okej dokle god stvarno buše. To je pravi izazov očinstva, da raskineš sa svim svojim sranjima i priznaš sebi da želiš da tvoja deca budu bolja od tebe. Ne želim da prave iste greške kao ja”. U toku odmora za vikend, koji je uzeo da se sredi posle teške prve nedelje snimanja okršaja između Forda i Ferarija, shvatio je da Jajoka za njega nije potpuni stranac. „Vidim dosta od svog oca u njemu”, kaže Berntal. „On je podjednako jak kao bilo koji vojnik ili policajac kog sam igrao, ali njegova snaga dolazi iz integriteta, iskrenosti i činjenice da se na njega možeš osloniti, kao i odbijanja da od bilo čega odustane”.

Najpoznatiji ljudi nerado govore o svojim porodicama kad razgovaraju s novinarima, ali Bental mi priznaje da mi je zahvalan što me to interesuje, jer se mnogo toga desilo u protekloj godini i sada je spreman da o tome priča. U novembru 2017, dan posle emitovanja prve sezone Panišera, trebalo je da započne snimanje Prvog čoveka s Rajanom Goslingom, gde bi igrao Dejva Skota. Ali, odjednom, bez razloga, njegova ćerka koja je tada imala dve godine, dobila je napad i pala u komu. Momentalno je batalio film i odjurio da bude pored nje. Nakon dijagnoze encefalitisa – potencijalno smrtonosne virusne infekcije koja izaziva oticanje mozga – Adelin je ostala u komi tri dana, a onda, kada se probudila, nije prepoznavala svoju porodicu. Dok je, razumljivo, Berntal bio u panici, njegova supruga, medicinska sestra na traumatologiji, pomogla je Adelin ostajući smirena i „sipajući ljubav po svakoj stopi ćerkinog puta oporavka”. I devojčica se potpuno oporavila. „Ljudi pričaju o onoj lažnoj mačo hrabrosti, ali moja supruga ni za trenutak nije ustuknula”, priča. „Ono što sam u njoj tada video bile su hrabrost i lepota, kakve nikada nisam doživeo”.

Pošto smo razgovarali oko jedan sat, Berntalova prijateljica (mrzi reč asistentkinja) Lorin kaže mu da je snimanje za danas završeno. Sunce je odavno zašlo, pa putovanje natrag u Odžaj, na fudbalsku utakmicu, više nije moguće. Izvinjava se i odlazi da se presvuče iz odela u trenerku i borbene čizme koje je verovatno pozajmio od Frenka Kastla. Hodanje u Kastlovim čizmama naučilo je Berntala da je vreme dragoceno, a to što je zamalo izgubio Adelin, kako kaže, zacementiralo je njegov kodeks negubljenja trenutaka. Mnogo je razmišljao o tome kako da najbolje iscedi srž iz 2019. godine. Kaže da za ovu godinu ima samo dva cilja: da provede što više vremena igrajući se s decom i što više noći u svom krevetu pored supruge. Noć pre fotografisanja za ovu priču, Berntal je prisustvovao koncertu Vilija Nelsona u Holivud Boulu sa svojom porodicom i prijateljima, kada su njegova deca počela da mahnito jurcaju. „Prišao sam im i rekao: Drugari, ovo je Vili Nelson, on je zaista važan vašoj mami!”. Divlja trojka se potom smirila, sela i muzika ih je preplavila. Kaže da ga je u prošlosti frustriralo pitanje da li će Panišer ikada pronaći mir: „ Sedim ovde na koncertu sa svojom decom i razmišljam: Ovo je najbolji trenutak mog života. Ovo je mir”.

Inicijalizacija u toku...

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *