Doktore, da počnem da pijem? - Men`s Health

Doktore, da počnem da pijem?

VEČERA SE ZAVRŠILA I DOŠLO JE VREME ZA PIĆE.
Moj domaćin otvara kuhinjski plakar i vadi iz njega zatamnjenu bocu napunjenu eliksirom koji je savršeno legalan, može se nabaviti bez lekarskog recepta i koji —kao što sve najnovije studije potvrđuju —može da me učini zdravijim i produži mi život. Uz sve to, savršeno se slaže uz obilnu večeru i sir koji je poslužen nakon nje. Domaćin mi dakle sipa taj eliksir i ljubazno nudi. Ako popijem, biću orniji za posao (tvrde naučnici), imaću manje šanse da dobijem infarkt (i više šanse da ga preživim, ako me zadesi), smanjiću rizik da postanem senilan u starosti, a čak će mi pomoći i da izbegnem grip. Pogledao sam u čašu s pićem. Kvalitetno crveno vino. “Ne, hvala”, odgovorio sam ipak.
 
NIKAD NISAM POPIO PIVO. A NI RAKIJU.
Isto važi i za vino. Progutao sam par puta gutljaj sirupa za kašalj s malim procentom alkohola, kada sam bio mrtav bolestan. I još jednom, kad sam zagrizao čokoladnu pralinu, bio sam iznenađen kada mi se liker kojim je bila napunjena razlio po jeziku. Sećam se da je imao grozan ukus, a ne bih se zakleo i da nisam bio malo “crcnut” na par minuta. Dakle, ne mogu da tvrdim da nisam nikada probao alkohol i da sam totalni strejtaš, ali tih par kapi alkohola koje sam naveo predstavljaju celokupno moje iskustvo u “pijančenju”. A kada mi god neko ponudi alkoholno piće i ja odbijem, reakcija je skoro uvek jedna od ove dve: ili razrogače oči i rašire ruke u stilu “Pa neće ti ništa biti od jednog gutljaja!”, ili kažu: “OK, kul je što ne piješ” i pobegnu odmah zatim, kako ih slučajno ne bi snašlo predavanje o štetnim aspektima alkoholizma. A neretko se dešava i da me pogrešno protumače, pogledaju me “puni razumevanja” i elegantno sklone svoje piće iz mog vidokruga, kako bi mi pomogli u borbi s odvikavanjem od alkohola. Niko od njih ne shvata da ja jednostavno ne pijem alkohol. Ali, iskreno rečeno, u poslednje vreme pitam se sledeće: da li bi trebalo da počnem? Da li time što izbegavam čašu merloa posle večere, skraćujem sebi život i narušavam svoje zdravlje?
“Apstinencija”, kaže dr David J. Hanson, “po pitanju zdravlja predstavlja faktor rizika”. Hanson, profesor sociologije, koji je proveo svoj radni vek istražujući alkohol i pijenje, spominje dansko istraživanje u kojem je praćeno 12000 ljudi, u periodu od 20 godina. Studija je pokazala da je kod onih koji su pili umereno i pritom se redovno bavili rekreacijom, mogućnost umiranja od srčanih problema smanjena za 50 procenata. Oni koji su se samo bavili aktivnom rekreacijom i bili “strejt”, imali samo 30 odsto manje šanse da umru od srca nego ljudi koji se ne bave sportom. E, ko bi pomislio da bi jedno pivce moglo da mi popravi rezultate u teretani? Zdrav “happy hour” je koncept koji je lansiran 1904. godine, kada je Žurnal američkog udruženja medicinara objavio članak koji je sugerisao da pijenje alkohola može da smanji rizik od infarkta. Više od veka kasnije naučnici i dalje nastavljaju da “dosipaju piće”, i to sve za dobrobit našeg zdravlja. Imam blagi oblik Raynaud sindroma, koji izaziva povremene prekide cirkulacije krvi u mojim prstima. A upravo jedno istraživanje iz 2007. godine, objavljeno u Američkom medicinskom žurnalu, pokazalo je da bih mogao da smanjim učestalost problema vezanih za moju bolest, ako bih nedeljno pio par čaša crvenog vina. Moj LDL holesterol je redovno na gornjoj granici, a 2009. godine, naučnici sa Univerziteta u Konektikatu su potvrdili da supstanca resveratrol (prirodni antikosidans iz crvenog vina) ne samo da usporava produkciju LDL holesterola, već i pomaže povećavanje nivoa dobrog HDL holesterola, koji “čisti” arterije. Eto, a ja uprsko svemu tome i dalje odbijam da roštiljsku kobasicu prepunu masti lepo “isperem” čašom crvenog vina…

ODRASTAO SAM U “TREZNOJ” PORODICI,
u kojoj je alkohol bio zabranjen. Čak i za pričest, u našoj crkvi smo pili sok umesto vina. Ali to teško da objašnjava moju dosadašnju apstinenciju, jer nisu retki mladi iz strogih porodica, koji zaborave na pouke roditelja, čim se prvi put dokopaju “zabranjenog nektara”. Pa čak su i moje prve “ljubavi” u koje sam se zaljubio odlazeći s roditeljima u crkvu, bivale svojevremeno kažnjavane zbog toga što su uhvaćene kako tajno piju pivo. Ali ja jednostavno nikada nisam razumeo alkohol. Razumeo sam seks, pa i prežderavanje, ali nikad mi nije bila jasna potreba da se kriješ u školskom dorištu i cugaš votku, sve dok se ne ispovraćaš na suknju neke od čirlidersica. Ali nikada zbog toga nisam izigravao pravednika. Zapravo, išao sam na žurke i ludovao na njima do besvesti, zajedno sa svim ostalima koji su pili, ali jednostavno nisam imao želju da pijem. Sada imam 40 godina, i po prvi put osećam pritisak da probam alkohol, i to ne od pijanih ortaka koji pokušavaju da me napiju, već od ozbiljnih naučnika koji tvrde da i nije najpametnije da ne “cugnem” ponekad. Uprkos tome, kada izguraš četvrtu deceniju bez pića, moraš dvaput da razmisliš da li da se uopšte upuštaš u sve to. Oklevam jer je moja porodica puna blago opsesivno-kompulzivnih depresivaca (neki su i pod terapijom). Ujedno sam i svestan činjenice da kada mi se ukrste period depresije i dedlajnova na poslu, počinjem da živim kao pacov, hraneći se samo keksom i kafom.
U ranim tridesetim sam prošao kroz izrazito tešku depresivnu fazu, tokom koje nisam mesecima pomaljao nos iz kuće. Samosažaljenje i tuga za ženom koja me je ostavila imali su udela u tome, ali je isto tako i moja “unutrašnja hemija” bila u haosu. Nisam bio samoubilački raspoložen, ali sam bio dospeo u takvo stanje da mi je bilo zapravo svejedno da li će me pregaziti kamion na ulici. I jednog dana, očajnički tražeći odmor od mojih crnih misli, sinula mi je ideja: Pa da, zato ljudi izgleda posežu za pićem! Ali čim sam pogled bacio na svoju radnu sobu: gomila papira razbacanih naokolo, podugačka lista neodogivorenih e-mailova, neplaćeni računi, desetine skorelih šolja od kafe (neke i već ubuđane), otpaci od naručene instant hrane – odmah mi je pala druga pomisao na pamet: Hej, matori, možda alkohol i nije baš najbolje rešenje za tebe kada si u depresiji…
Ubrzo nakon toga, pravio sam društvo svom prijatelju Alu, poznavaocu barova, cigara i dobrog piva. I dok smo sedeli u lokalnom baru, izneo sam mu svoju nedoumicu u vezi sa alkoholom. Al me je slušao pažljivo. Priznao sam da sam konačno u velikom iskušenju da počnem da pijem. “Druže”, rekao mi je Al blagonaklono. “Nema boljeg trenutka da počneš!”, nastavio je, podižući svoju čašu s pivom, kao nekakav trofej ili nagradu na takmičenju. “Sreća u tečnom stanju, druže… sreća u tečnom stanju”. Božanstveno loš savet, ali ja jednostavno nisam bio spreman za “tečnu sreću”…
Ali šta je sa “tečnim zdravljem”?

Pročitajte i  Razlozi koji će vas ubediti upotrebljavate cimet

PROFESOR LEO SIORIS, FARMACEUT,
drži predavanje na Univerzitetu Minesota, pod nazivom: “Vino, alkohol i zdravlje”. Kada sam video podnaslov predavanja “Doktore, treba li da počnem da pijem?”, morao sam da ga nazovem lično. “Izgleda kao jednostavno pitanje”, kaže dr Sioris, klinički toksikolog, “Da li da pijem ili ne? Ali u stvarnosti ta odluka zavisi od vašeg zdravstvenog stanja, mogućih lekova koje pijete, pa čak i od dijetetskih suplemenata. U igri je i vaša sklonost ka ovisničkim stanjima. Ova odluka mora da bude doneta u dogovoru s vašim lekarom”.
Budući da sam u potrazi za određenijim odgovorom od ovog, obradovalo me je kada mi je dr Sioris pokazao tablicu koju je izdala Njujorška akademija nauka, 2002. godine, koja vam tačno otkriva koliko vam je cuganja potrebno u terapeutske svrhe. Dakle, prema ovim zanimljivim tabelama, momak od 40-ak godina, kao ja, antialkoholičar sa vrednostima holesterola iznad 200, trebalo bi da se oseća slobodnim da popije 2 do 3 pića nedeljno. Ali u dnu stranice, sitnim slovima, stoji takođe dopisano: “Sa izuzetkom onih koji ne piju, a imaju skolnost ka problemima s alkoholom”. Kako ja da znam, budući da nikad nisam pio, da li sam sklon problemima s alkoholom?! Ali, pomislivši na to kako sam u stanju da preteram sa slatkišma i kafom dok mi se ne smuči, zapitao sam se: “Šta ako se ispostavi da sam ja od onih momaka koji popiju samo jedno pićence i nikada se ne zaustave?”
Moje dosadašnje ovisnosti mogu dakle da mi posluže kao alarm za potencijalne buduće. Recimo moja ovisnost o slatkišima. Naime, deo mozga koji formira našu reakciju na slatko, takođe učestvuje i u našem osećanju uživanja u alkoholu. Tako one osobe koje obožavaju slatko, imaju više šanse da se “navuku” na piće. Ako ne možeš da odološ snikersu, nećeš ni tekili, to je zaključak.
Sledeće što sam saznao je da su naučnici na Ernest Gallo klinici nedavno otkrili deo hromozoma koji je u značajnoj vezi s problemima s alkoholom. Pozvao sam ih zato, tačnije dr Raymond White-a, da vidim mogu li da dam tkivo na analizu kako bi mi bile utvrđene mogućnosti da razvijem alkoholičarske navike. “Proći će decenije dok ne otkrijemo tačnu povezanost”, objašnjava mi dr White, dodajući: “U odnosu na istraživanja bolesti srca i raka, istraživanja u ovoj oblasti su tek u povoju”.
Pa čak i ako moji geni budu znali kada im je dosta pića, neki doktori mi ipak neće preporučiti da pijem, poput dr Ezre Amsterdam, šefa kardiologije na Univerzitetu Kalifornija. “Ima još hiljadu načina da održite svoje srce zdravim”, kaže dr Amsterdam. On veruje da prednosti cuganja vrlo lako mogu da padnu u drugi plan, naročito kod onih koji nikada nisu pili. “Postoje neka povoljna dejstva kada je alkohol u pitanju, ali isto tako postoje i ozbiljne opasnosti. Generalno gledano, ako pripadnik muške populacije popije više od dva pića dnevno, rizik za bolest bilo koje vrste će se povećati”, kaže dr Amsterdam.

ZBUNJEN KONTRADIKTORNIM SAVETIMA LEKARA,
obraćam se svojoj supruzi. Ona alkohol pije umereno, a ujedno je i fanatik za pravilnu ishranu.
“Misliš li da treba da počnem da pijem?”, pitao sam je. “Ne ako ćeš alkoholu da robuješ kao sad šećeru”, odgovorila je. Nedavno je morala da sakrije materijal za tortu (naročito onu savršenu čokoladu za kuvanje), duboko u frizu, ispod gomile krmenadli. Znam tačno, jer sam to otkrio jedne noći dok sam očajnički preturao po kuhinji u potrazi za nečim slatkim. I to je odlučilo. Ostaću trezan. Nakon svih ovih godina, bio bi bedak da otkrijem kako sam slab na piće. A ništa ne bi gore izgledalo nego muškarac mojih godina koji galami uz pivo u nekoj sportskoj kladionici. Osim toga, život strejtaša ima i neke prednosti. Prvi put kad su me pozvali da budem u poroti, bilo je povodom suđenja nekom momku, kojeg su teretili za vožnju u pijanom stanju. Nisam se nadao takvom slučaju, s obzirom na to da sam godinama kao radnik hitne pomoći prisustvovao spasavanju osoba iz posledica sudara izazvanih vožnjom u alkoholisanom stanju, pa nisam mogao biti nepristrasan. Ipak, dospeo sam u porotu, i kada je sudija na početku suđenja iz radoznalosti upitao: “Priznajte, ima li među vama iko ko nikada nije okusio ni kap alkohola?”, podigao sam dva prsta. I bio sam jedini. “Misliš li da je neko loša osoba ako pije?”, upitao me je sudija. “Da mislim da je tako, ne bih imao ni jednog prijatelja”, odgovorio sam. Svi su se slatko nasmejali, a ja sam, hvala bogu, udaljen sa dosadnog suđenja.

Inicijalizacija u toku...

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *