Do poslednjeg daha - Men`s Health

Do poslednjeg daha

U poslednjih pet godina, pet puta nedeljno sam sebe nesvesno, ali sistematski, trovao.

Svakog jutra pre posla trčao sam po trideset minuta kroz park. Ipak, ta moja umerena, naizgled neškodljiva vežba imala je jednu veliku manu: da bih stigao do parka, moram najpre da pretrčim skoro kilometar i po kroz prometnu ulicu. Donedavno mi se činilo kako su buka gradskih autobusa i smrad kamiona mala cena za uživanje koje me čeka na stazi. Međutim, evo šta nisam znao: sa svakim dahom kiseonika gutao sam i opasnu količinu ozona, ugljen monoksida, mikroskopskih čestica zagađenja, sumpor dioksida, nitrogen dioksida, olova i čitav veštičji napitak smućkan od raznih zagađivača. Vežbajući delom i duž te prometne ulice, slabio sam funkciju pluća, izazivao sužavanje sopstvenih disajnih puteva i bolove u grudima, uvećavao svoje šanse da obolim od astme, podsticao slobodne radikale da katalizuju karcinogene u mom krvotoku i aktivirao ćelijske procese koji mogu da izazovu srčani udar.

„Kad vidim ljude kako trče ili voze bicikl prometnom ulicom usred dana, poželim da im priđem i vrisnem da stanu“, kaže Rejčel Langford, koordinator projekta Čist vazduh (Clean Air). „Trebalo bi da na nekoj raskrsnici postavimo znak s natpisom: ’Zabranjeno vežbanje’.“

Možda je teško poverovati da vežbanje napolju – koje se uglavnom preporučuje kao preventiva bolesti i put ka dugovečnosti – može zapravo stvoriti uslove da vas zagađeni vazduh otruje. Međutim, objašnjenje je jednostavno: dok trčite, vozite bicikl, igrate tenis ili igrate basket, udišete više prljavog vazduha. Daleko više.

Osoba u stanju mirovanja udiše približno 15.000 litara vazduha dnevno, ili 6 do 10 litara u minutu. Tokom intenzivnih aerobnih vežbi, međutim, udišete 60 do 150 litara u minutu, dopremajući kiseonik do 180–270 kvadratnih metara površine pluća.

„To znači da tokom vežbanja udišemo 10 do 15 puta više zagađenog vazduha nego u stanju mirovanja, i unosimo ga dublje u pluća“, kaže doktor medicine Rob Mekonel, istraživač na odeljenju preventivne medicine na Medicinskom fakultetu Univerziteta Južne Kalifornije. „Zapravo, već samim izlaženjem iz kuće možete biti izloženi pet puta većoj količini ozona od one koju udišete u stanu. Zato, kad vežbate napolju… pa, izračunajte.“

Brojke postaju sve alarmantnije kad uzmemo u obzir da prilikom vežbanja dišemo prvenstveno na usta. Osim što, tokom svog podnevnog trčanja, uvlačim ogromne oblake zagađenog vazduha u svoja pluća, istovremeno zaobilazim veoma efikasan telesni sistem za filterisanje vazduha: nos. (Sluz u nosnim kanalima zaustavlja čestice, a sićušne, pokretljive strukture slične dlačicama, koje se nazivaju cilijama, potiskuju sluz naviše i izbacuju je iz tela.) Trostruki udar ubrzanog disanja, dubokog disanja i disanja na usta pretvara moju svakodnevnu vežbu – a možda i vašu – u pravu orgiju ozona, štetnih mikroskopskih čestica i ugljen monoksida.

Na kraju, naša tela počinju da se brane od zagađenja tako što će udisati manje vazduha. Disajni kanali se sužavaju i disanje postaje otežano. Tokom vežbanja, naša tela suočavaju se s nerešivom dilemom: dok se s jedne strane besomučno trude da nahrane mišiće kiseonikom, istovremeno se bore da nas zaštite od tog istog vazduha koji udišemo. Naš plućni i kardiovaskularni sistem naprežu se poput klima uređaja na dugotrajnoj vrelini i konačno, neizbežno, počinju da se kvare. Početni simptomi obično uključuju šištanje prilikom disanja, kašalj, grebanje u grlu, glavobolju, bolove u plućima i suzenje očiju. Ostale, dugoročnije posledice, znatno su ozbiljnije.  

U Škotskoj su, na primer, istraživači proučavali trideset zdravih muškaraca koji su vozili bicikl okruženi isparenjima dizela. Posle jednog sata izloženosti ovim gasovima, krvni sudovi biciklista počeli su da se sužavaju, a došlo je i do smanjenja tPA, enzima koji razbija krvne ugruške u srcu. U drugoj studiji, 17 biciklista je prilikom vožnje bilo izloženo različitim nivoima ozona; izdržljivost im je smanjena za približno 30 procenata, a funkcija pluća za oko 22 odsto.

Istraživanje sprovedeno u Finskoj pokazuje još jasniju vezu između zagađenog vazduha i opasnosti od srčanog napada. Svake dve nedelje, tokom šest meseci, naučnici su posmatrali 45 dobrovoljaca koji su vežbali u uslovima simuliranog zagađenog vazduha. Rezultati su pokazali da i sitne čestice zagađenja (kao što su isparenja iz dimnjaka) i mikroskopski sitne čestice (nevidljiva isparenja motornih vozila), trostruko povećavaju rizik od ishemije, potencijalno smrtonosnog nedostatka kiseonika koji hrani srčani mišić. Možda najviše od svega zabrinjava to što nam toksini iz vazduha mogu naškoditi, a da pri tom ne osetimo nikakve simptome. U Južnoj Kaliforniji, na primer, istraživači su ispitali stanje 107 žrtava fatalnih nezgoda, između 14 i 25 godina. Pre smrti, nijedna od žrtava nije imala problema sa disanjem. Pa ipak, autopsije su otkrile da je 86 preminulih – 80 procenata – imalo hronična oboljenja pluća. Poruka pristalicama kardio vežbi: disanje bez tegoba može vam pružiti lažni osećaj sigurnosti.

„Zdravi, aktivni ljudi često potcenjuju štetne posledice zagađenog vazduha, jer ne osećaju tegobe pri disanju ni bolove u plućima“, kaže doktor medicine Henri Gong Junior, istraživač zagađenja vazduha na Medicinskom fakultetu Univerziteta Južne Kalifornije. „Pošto se osećaju nepobedivo, oni nastavljaju da vežbaju, izlažući se sve većem riziku.“

Poželeo sam da saznam koliko sam zagađivača udisao i tako steknem neku predstavu o tome kako bi moja pluća mogla izgledati posle višegodišnje nesvesne zloupotrebe. To istraživanje me je od akademskih stručnjaka, poput dr Mekonela, odvelo do predstavnika Američkog plućnog udruženja i, konačno, do stanice državnog Odseka za ispitivanje kvaliteta životne sredine u mom susedstvu, u Portlandu. Nadzornik stanice je Holi Stjuart, biolog i stručnjak za kvalitet vazduha.

Stjuartova, energična žena srednjih četrdesetih godina, koja se ranije borila sa šumskim požarima, pokazuje mi stanicu koja je udaljena oko kilometar od ulice kroz koju trčim. Pokazuje mi pumpe, filtere i kompjuterske monitore sabijene u baraci, čije su dimenzije jedva nešto veće od tri sa tri metra. Zatim me vodi uz merdevine do ravnog krova, gde se nalazi još mernih sprava. Izuzetno je sunčan dan u zapadnom Oregonu, na igralištu pored stanice duva hladan vetar, a saobraćajna buka dopire sa autoputa koji prolazi oko kilometar odatle, ka zapadu.

Pročitajte i  Rešite se nesanice pomoću ovih 7 trikova!

„Danas su uslovi prilično dobri“, kaže Stjuartova, proveravajući nefelometar, spravu za merenje nivoa ozona. „A zahvaljujući istočnom vetru, trebalo bi da ostanemo u dozvoljenim granicama AQI (Air Quality Index), indeksa kvaliteta vazduha, još nekoliko dana.“ Današnje povoljne vrednosti zagađenja vazduha tipične su za Portland, koji je dospeo na naslovne strane u 2004, kad su rezultati pokazali da se nivo ozonskog zagađenja u poslednjoj deceniji smanjio, uprkos izrazitom porastu broja stanovnika, saobraćaja i ekonomskog razvoja. Međutim, u istom periodu došlo je, takođe, i do sve većeg broja slučajeva astme u državi Oregon. Pojava astme je naročito učestala među mladima koji, sa svojim visokim nivoom fizičke aktivnosti, podražavaju karakteristike zravih odraslih sportista. Objašnjenje se možda krije u dve novije oblasti istraživanja: proučavanju drugih zagađivača, osim Velike šestorke (ozon, ugljen dioksid, nitrogen dioksid, sumpor dioksid, čestice štetnih materija i olovo), i analizi mikroklime zagađenosti vazduha – to jest, lokalizovanih manjih oblasti u kojima je vazduh znatno zagađeniji nego u čitavoj regiji. Među ovim prvim, čestice dizela – crnog otpada koji potiče uglavnom od kamiona, autobusa, lokomotiva i drugih većih prevoznih sredstava – pokazale su se kao izrazito zabrinjavajuće.

„Jedna od opasnosti dizelskih čestica je u tome što apsorbuju ostale zagađivače i interaktivno deluju sa njima u telu“, kaže dr sci. Ferd Berman, direktor toksikološkog informativnog centra na Oregonskom univerzitetu nauke i zdravlja. „Moglo bi se pokazati da su usko povezane s većim brojem oblika raka. Tek počinjemo da shvatamo opasnost koju one donose.“

Pošto su čestice dizela tek nedavno identifikovane kao štetne po zdravlje, Agencija za zaštitu životne sredine tek treba da odredi njihov maksimalni dozvoljeni nivo. Umesto toga, agencija trenutno objavljuje proizvoljne „granične vrednosti“. Tako, dok grad poput Portlanda može da se pohvali značajnim smanjenjem nivoa ozona, povišeni nivo čestica dizela može da poništi moguće povoljne uslove, naročito za one koji vežbaju napolju.

„Činjenica je da danas mnoga vozila koriste dizel“, ističe Berman. „Kamioni, lokomotive – većina prevoznih sredstava koja prevoze ljude i robu. Ironija je u tome što upravo ona prevozna sredstva koja se najviše trude da prevaziđu opštu zagađenost – autobusi i kamioni za reciklažu – koriste dizel. Ta vozila prosto bljuju crne čestice.“

Dok dizelske čestice predstavljaju sve veću opasnost, naučnici shvataju da se zagađivači vazduha mogu relevantno meriti samo na lokalnom nivou. Kraj koji se nalazi na dometu vetra koji duva iz fabrike pulpe, na primer, može biti drastično zagađeniji od onoga koji je izvan domašaja tog vetra. Pa ipak, ako je prva, zagađenija oblast, uključena u neku povoljnije pozicioniranu oblast, opšte izmerene vrednosti mogle bi pokazati da je vazduh u toj regiji zdrav.

„Gde se obično grade škole i fakulteti?“, pita dr Mekonel. „U blizini prometnih ulica i raskrsnica, zbog povoljnih mogućnosti prevoza i zbog toga što je zemljište u blizini saobraćajnica obično jeftinije. Kad ljudi na sportskim terenima tih škola trče, igraju tenis ili pak plivaju u njihovim bazenima, udišu daleko zagađeniji vazduh, u odnosu na vrednosti objavljene u novinama.“

Uprkos mračnom oblaku dizela, sve češćoj pojavi astme i brojnim zastrašujućim studijama, svi stručnjaci su me uveravali da sam, sve u svemu, svojim svakodnevnim vežbanjem sebi ipak više koristio nego štetio.

„U svakom slučaju, nastavite da trčite“, kaže dr Gong, „ali, za ime boga, nemojte trčati prometnim ulicama. Ako trčite samo malo dalje, rizik će biti mnogo manji.“ Dr Gong mi je takođe predložio da trčim u ranijim jutarnjim časovima, kad je nivo dizelskih čestica, ozona i drugih zagađivača vazduha najniži, ili pak uveče, kada saobraćaj počne da jenjava. Ozon se formira prilikom reakcije sunca sa automobilskim i industrijskim isparenjima i stoga počinje značajnije da se nagomilava oko 11 sati pre podne, a vrhunac dostiže oko tri posle podne. (Po zalasku sunca, ozon se više ne formira, te njegova koncentracija opada.) Iz istih razloga, nivo ozona je značajno viši tokom letnjih meseci. Neki stručnjaci, naročito u gradovima prepunim smoga, kao što su Los Anđeles i Hjuston, preporučuju prilagođavanje treninga godišnjem dobu.

Ostale zdravorazumske taktike uključuju zaustavljanje ispred ulica i semafora i prometnih raskrsnica, kao i preskakanje treninga kada vrednost indeksa kvaliteta vazduha prelazi 70. Uzimanje voća i povrća bogatog vitaminom C, kao što su breskve i crvene papričice, stimuliše proizvodnju glutationa, enzima jetre koji pomaže u sprečavanju štete koju slobodni radikali nanose našim plućima. A samo nekoliko stepenika niže, na tabeli antioksidanata, je i vitamin E, koji takođe pomaže u odbrani od radikala.

Najefikasniji i logičan odgovor na zagađenje vazduha je, naravno, smanjenje vožnje i potrošnje uopšte, čime smanjujemo količinu materija koje, direktno i indirektno, pumpamo u atmosferu svoga grada. U tom pogledu, „najzelenije“ se ponašaju biciklisti – koji, ironijom sudbine, udišu najviše saobraćajnih isparenja.

„Svestan sam da vozeći bicikl udišem ’superzagađivače’“, kaže Skot Briker, upravni direktor interesne grupe Oregonskog udruženja biciklističkog prevoza. „Kad vozim iza nekog od njih, dišem plitko i kroz nos. To mi pomaže da preguram ono najgore. Ili bar verujem da je tako.“

U stanici za kontrolu kvaliteta vazduha u Portlandu, pravac vetra se menja, a buka koja dopire sa autoputa postaje sve jača. Stjuartova otvara PM10 – uređaj za merenje dizelskih čestica, i vadi filter prekriven crnom gareži. Objašnjava kako se taj talog nakupio tokom 48 sati. Prisećam se svih kilometara koje sam pretrčao prometnom gradskom ulicom.

„Zapravo, i nije tako strašno“, kaže Stjuartova. Pokazuje na moju crnu jaknu. „U nekim hladnim danima, kad se pale vatre u kaminima, ili tokom letnjih inverzija temperature, filter je crnji od vaše jakne.“

Potom zamišljeno menja filter. „Osim toga, kad smo već kod zagađenja vazduha i vežbanja, često vam najviše škodi upravo ono što se ne vidi.“

„Tokom treninga udišemo 10 do 15 puta više zagađenog vazduha nego u stanju mirovanja, i unosimo ga dublje u pluća.“  

Naš plućni i kardiovaskularni sistem naprežu se poput klima uređaja na dugotrajnoj vrelini i konačno, neizbežno, počinju da se kvare.

Inicijalizacija u toku...

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *