Zdravlje

    Ogledalce, ogledalce, na zidu teretane

    0 12.10.2018.

    Kulturološka očekivanja u pogledu muškosti kod muškaraca širom sveta izazivaju tihu epidemiju poremećaja ishrane i doživljaja sebe i svog izgleda. Možete li da zapazite znake za uzbunu? Da li ih nalazite kod sebe?

     

    Kris Marvin je imao tajni jutarnji ritual koji je praktikovao u toku studija. Čim bi se sunce promolilo kroz roletne oko sedam ujutro, on bi ispuzao iz kreveta dok mu u glavi tutnji. Proverivši prvo da li su vrata zaključana, počeprkao bi po tajnim uglovima u fiokama i dubinama frižidera. Potom bi na čistu, belu mermernu ploču poređao sve što mu je potrebno da izgura dan.

    Prvo bi zgutao tabletu kofeina da dođe sebi; zatim bi dodao malo analgetika – preventive radi, zbog dvočasovnog treninga sedam dana nedeljno. („Mišići ne smeju da miruju“, rekao bi sam sebi.) Jedan dim iz voter-pajpa pomogao bi mu da smiri svoje nemirno srce. Umesto vode, stukao bi čašu viskija da spere sve te suplemente. Onda bi u gluteus ili deltoidni mišić ubrizgao injekciju steroida koju je nabavio na crnoj berzi. Pošto bi sve to vratio na tajna mesta, dovezao bi se biciklom na nekih 800 metara od kuće koju je delio sa svojim bratstvom iz državnog koledža Sonoma u Severnoj Kaliforniji, gde je studirao – pardon – vežbao nauku.
    „Studiranje kineziologije stvarno može da napravi ovakva sranja? Bio sam hodajući oksimoron“, kaže Marvin koji sada ima 32 godine. Ništa ga nije moglo sprečiti da odlazi u teretanu, čak ni povrede koje su bile za operaciju. „Imao bih partnera za treniranje koji bi mi držao ramena da ne iskoče iz čašice, samo da bih mogao da radim bicepse na kosoj klupici s ogromnom težinom. U svojoj glavi ja sam bio neuništiv“.
    Dok nije napunio 25 i počeo da radi neke čudne poslove u rodnom San Dijegu, Marvin je imao 95 kg i leđa kao Halk. Kada se konačno skinuo sa steroida i pojačao upotrebu sintetičke ma-rihuane, ekstazija, tableta za spavanje i valijuma – povrh alkohola i analgetika koje je uzimao – došao je na 64 kg i upao u tešku depresiju. Posle jedne ozbiljne terevenke proveo je više od ne-delju dana zatvoren u ustanovi za mentalno zdravlje.
    „Toliko droge sam uzeo da nisam spavao osam dana dok sam se skidao s nje“, kaže Marvin. „Odatle sam krenuo na kognitivnu terapiju i tamo su mi rekli da bolujem od mišićne dismorfije. Nikad ranije nisam čuo za to. Bio sam u fazonu, šta sad koji đavo?

     

    AKO MALO PAŽLJIVIJE POGLEDATE, MOŽETE PRONAĆI MALČICE SEBE u Marvinu. Od malih nogu muškarci se uče da budu veći, snažniji, brži, da se izbore s bolom. Bes? Samopouzdanje? Anksioznost? Kome je potrebna terapija ako već ima teretanu? I ko od nas nije pokušao da popravi unutrašnju nesigurnost rešavajući svoju spoljašnjost?
    Nasuprot Marvinu, vi verovatno nemate mentalni poremećaj, a još manje problem s korišćenjem raznih supstanci kojima biste takav poremećaj rešili. Mišićna dismorfija ili MD slabo je poznato psihološko stanje, koje je po prvi put opisano u naučnoj literaturi kasnih devedesetih. Kako je MD samo podgrupa šireg telesnog poremećaja, teško je odrediti koliko ljudi je obolelo.
    Ali trenutni parametri mogu da se primene na milione onih koji prosto nisu zadovoljni svojim fizičkim izgledom. Oni koji pate od takozvane bigoreksije, sagledavaju sebe kao nedovoljno mišićave, iako su zapravo prilično mišićavi. „Ljudi su mi davali komplimente, ali sam ja ipak bio nezadovoljan. Bio sam super nesiguran, iako sam izgledao bolje od većine. Gadio sam se pri pomisli na svoje telo“, iskren je Marvin.
    Razlika između osobe s mišićnom dismorfijom i prosečnog fit muškarca samo je u jednom stepenu. Jedno istraživanje Ame-ričkog psihijatrijskog magazina otkriva da prosečan bo-di-bilder dnevno provede 40 minuta u razmišljanju kako da pobolj-- ša svoj fizički izgled. Oni sa dismorfijom na istu stvar potroše 325 minuta, a u ogledalu se pogledaju 9,2 puta dnevno. Dismorfija se zapati u kasnoj adolescenciji ili ranom periodu zrelog doba, a većina muškaraca koji imaju ovaj poremećaj, bila je maltretirana ili posramljena zbog svog izgleda. Marvin je školski primer: u srednjoj školi je bio visok 180 cm i težak oko 68 kg. U svađi s koordinacijom i onako nesportski tip, grejao je klupu svog košarkaškog tima i bio predmet sprdnje u svlačionici. „Smejali su mi se što sam bio najslabiji tamo. Bio sam dosta sitniji od ostalih i uzeli su me na zub“.
    Istraživanja kažu da dečaci sa šest godina pokazuju želju za razvijenim mišićima i da su veće šanse da će muškarac za tim posegnuti ako su ga zadirkivali zbog toga ili su ga u tome ohrabrivali roditelji i vršnjaci. Bez obzira na lične potrebe, muškarci se suočavaju sa stalnim pritiskom u vezi s određenim izgledom. To se vidi i u filmovima: Mark Volberg nije trenutno najplaćeniji glumac na svetu radi svog bostonskog akcenta. Vidi se i na TV-u: debeli likovi poput Kevina Džejmsa uvek izigravaju budale. Vidi se i u reklamama: kako izgleda model koji rekla-mira donji veš? Vidi se i u časopisima: čak i Men’s Health to gura na naslovne strane. Vidi se i na aplikacijama za dejt: kako pra-vite svoje profilne fotke? Vidi se i na društvenim mrežama: Dvejn Džonson zvani Stena ima 100 miliona pratilaca na Instagramu. Vidi se i u video-igricama: istraživanje pokazuje da ljudi imaju manjak samopoštovanja nakon što igraju karaktere snažne muskulature. Vidi se i po igračkama: kasnih devedesetih akcione figurice dži-aj-džo gruvane su tako da im ekvivalent u stvarnosti budu 140 cm široke grudi i bicepsi obima 68 cm.
    „Kada vidimo slike mišićavih likova kojima smo bombardovani sa svih strana, postajemo manje zadovoljni svojom slikom“, kaže klinički psiholog iz San Franciska dr Stjuart Marej. Uspostav-ljena norma je umnogome nerealna. Mnoge fotografije koje idealizujemo obrađene su u foto-šopu i takve mišiće nije moguće izgraditi. I foto-modeli su često na strogim dijetama da bi se pripremili za snimanje.
    Idealno muško telo u pop kulturi ima V torzo, velike ruke, široka ramena, ravan stomak, uzan struk. U jednoj studiji, devet od 10 studenata izrazilo je želju za većim mišićima. U drugoj studiji više od 90 odsto adolescenata potvrdilo je da vežba kako bi po-stali mišićaviji; dve trećine njih primenjivalo je dijete za po-većanje tonusa; šest odsto priznalo je da koristi steroide, što se i dalje smatra težnjom za boljim izgledom, a ne performansama.
    Nekoliko meseci 2008. pre nego što je započeo studije, Marvin nije imao viziju ko bi voleo da bude, već šta bi voleo da postane. „Imao sam te fantazije kao i svi dečaci. Hteo sam da budem veliki, zategnut, da vozim motor, imam ženske, budem sportski tip“, kaže on. „A nisam bio ništa od toga“. I zato je počeo da vežba, ali nije znao šta da radi u teretani niti koliko vremena će mu trebati da se nagruva. Kroz nekoliko meseci od poznanika je kupio steroide i naučio kako da ih ubrizga od drugarove majke, koja mu je i donela špriceve iz bolnice.
    „Imao sam 21 i po godinu. Moj nivo testosterona je bio viši nego ikad. A ja sam odlučio da to nije dovoljno. Hteo sam to da rešim brzo i lako. I, naravno, nabacio sam 15 kg i bio u fazonu: majku mu, kako je ovo dobro! Taj osećaj moći i samopouzdanja je neverovatan. Hemija mi je dozvolila da budem ono što nisam. Osećao sam da sam pametniji, privlačniji, da imam više samopoštovanja“, priča naš sagovornik.
    Ali steroidi nisu baš obraćali pažnju na patologiju mišićne dismorfije, koja je terala Marvina da opsesivno obraća pažnju na svoje mane. „Nisam hteo da skinem majicu jer me je bilo sramota zbog mojih grudi“, kaže on. „Umesto da budem srećan što sam nagruvao ruke, što mi rastu nožni i leđni mišići, ja sam samo video kako mi grudi ne mrdaju i mislio koliko sam jadan. Usredsredio sam se isključivo na nedostatke“.
    „Muškarci su sociološki programirani da ne budu zadovoljni i da streme nečemu većem“, objašnjava dr Marej. „Ono što iz toga nastaje jeste trajno nezadovoljstvo.“
    Marvin je štiklirao skoro svaki simptom mišićne dismorfije (pogledajte test!). Promene raspoloženja? „Kada me neko iseče u vožnji, ja pobesnim jer mislim da je to uradio namerno“. Depresija i anksioznost? Živeo je u opštoj nelagodnosti, na gra-nici panike, posebno kada je u društvu mišićavih ljudi. OCD tendencije? „Svaki dan radio bih istu vežbu pred ogledalom i fokusirao se na svoje nedostatke“. Oštećeno socijalno funkcionisanje? „Bio sam nesposoban za druženje s ljudima ako u najmanju ruku nisam urađen marihuranom. Trebao mi je taj podstrek da bih bar malo bio okej sam sa sobom“. Pojedini simptomi bili su samo komplikacije nastale kao posledica MD-a: Zloupotreba supstanci? „Prilikom stacionarnog lečenja rekli su mi da sam najveći korisnik droge kog su ikada imali“. Suicidne misli? Nakon teškog raskida „dve godine sam svakoga dana razmišljao da automobilom skrenem s puta“.
    Kada je 2013. prestao da koristi steroide, suočio se s novim problemom: telo mu više nije prirodno proizvodilo testosteron, što je zapravo stanje hipogonadizma. On sada koristi androgeni krem koji svakog jutra utrljava u podlaktice i torzo. (Njegova devojka ne sme četiri sata da dodirne tretirane delove, da bi zaštitila svoj hormonski balans. Čak bi i zagrljaj mogao da škodi.) Usled oštećenja ligamenata nastalih zbog sumanutog vežbanja i unošenja steroida, budi se svako jutro u jezivim bolovima u zglobovima.
    „Doživotno sam sjebao svoje telo“, priznaje. „Deo moje terapije bio je da shvatim kako moja spoljašnjost ne definiše moju unutraš-njost. Meni je čak i moral bio zasnovan na tome kako moje telo izgleda, koliko sam vežbao i šta sam jeo“.

    Da li mišići mogu da se izgrade "na kvarno"?

    POREMEĆAJ U ISHRANI JE JOŠ JEDAN ZNAK mišićne dismorfije. Nagruvavanje zahteva visokokalorične dijete, ali i s anaboličkim steroidima izuzetno je teško čak i iskusnima da izgrade čist mišić, bez trunke masti. Zadatak da povećate masu i da ostanete vitki i vretenasti, vodi bizarnim dijetama, koje uključuju izrazito neadekvatne količine vitamina i minerala.
    „Muškarci mogu da izgledaju zapanjujuće zdravo, poput grčkih statua, pa ipak da budu zdravstveno ugroženi“, kaže dr Marej, koji je ujedno i jedan od upravnika Nacionalne asocijacije muškaraca s poremećajem u ishrani. „Možete završiti sa opasno lošim otkucajima srca i neuravnoteženim elektrolitima“.
    Doktori prepoznaju tri osnovna tipa poremećaja u ishrani. Anoreksija je ograničenje unosa kalorija; bulimija je čišćenje kalorija izbacivanjem hrane, uz korišćenje laksativa ili diuretika, ili pak povraćanjem (ili kombinacijom oba); i opsesivno prejedanje je gubitak kontrole, pri čemu osobe jedu i kada nisu gladne ili unose preterane količine odjednom.
    Iako su poremećaj u ishrani i mišićna dismorfija odvojeno navedeni u petom izdanju Dijagnostičkog i statističkog priručnika mentalnih poremećaja, najnovije istraživanje vidi ih kao konstelaciju srodnih ponašanja. I jedno i drugo jesu direktni rezultati idealizovanja tela, što se ogleda u opterećenosti ili vitkošću ili mišićima, a ponekad i u jednom i drugom. Ovi poremećaji u doživljavanju svog tela mogu dovesti do poremećaja u is-hrani – problem o kom se retko govori kada su muškarci posredi.
    „Postoji dvostruka stigma kod muškaraca“, kaže psihijatar Bred Smit, načelnik Rodžersove ustanove za bihejvioralno zdravlje koja se bavi poremećajima u ishrani. „Reč je o postojanju psihološkog ili psihijatrijskog problema. Teško je navesti muškarca da potraži pomoć čak i za depresiju. Povrh toga, ovde pričamo o problemu koji je tipično okarakterisan kao ženski“.
    „Društvo nas je naučilo da smo jake, muskulozne figure koje zapravo ne razmišljaju o takvim stvarima“, navodi Den Stejn, (35) jaka i muskulozna figura koja skoro da je umrla od toga.
    Dve nedelje pre nego što je otišao od kuće da bi studirao na Univerzitetu u Minesoti, Stejn je imao oko 98 kg zahvaljujući godinama Mekdonaldsa, slatkih sokova i džank-fuda. „Roditelji su me zvali medved“, kaže on. „Okruglica je verovatno najbolji opis onoga što sam bio“. Rešen da se dovede u red, pet dana nedeljno trčao je po 10 km 
i povremeno dizao tegove u školskoj teretani. Kada se na zimskom raspustu vratio kući, imao je 84 kg i „svi su mi govorili da super izgledam. To je bila hrana za moj ego“. Do kraja drugog semestra imao je 75 kg. „Bio sam brucoš s dvadesetak kila manje, ali sam bio mršavo mastan. Nisam imao ni mišiće a kamoli bilo kakvu mišićnu definiciju“.
    Prekretnica se desila na drugoj godini. Stejn se go do pojasa dobacivao loptom s nekom ekipom, na travi, u blizini svog stana. Ragbi tim sa fakulteta, takođe bez majica, takođe se našao u blizini. „Veoma privlačne devojke su im prišle i započele razgovor s njima“, priča Stejn. „Pomislio sam kako ja sve vreme vežbam kao lud. I šta uopšte mogu da uradim da bih izgledao kao ti likovi i privukao pažnju“.
    Stejn je pomislio da problem mora biti u njegovoj ishrani. Nije postajao izvajan, tako je bar mislio, samo zato što jede previše. Istina je bila da je jeo premalo da bi dobio mišiće. Pogrešno procenivši kako telo radi, Stejn se podvrgao toliko rigoroznoj dijeti da mu se doručak sastojao iz šačice ovsenih pahuljica s medom. Za ručak je jeo malu konzervu tunjevine i pola dinje. Večera je bila kesa kokica ili proteinska pločica. Za sve to vreme trčao je 80 km nedeljno i dizao tegove tri puta dnevno po sat i po. Često se budio u dva sata noću da bi 45 minuta vežbao penjanje uz stepenište, a potom se vraćao na spavanje. Unosio je dnevno 1.000 kalorija, a trošio 4.000 i „postajao sve slabiji u teretani“.
    Toliko časova je propustio zarad odlaska u teretanu da je zapustio studije. Vratio se roditeljima u Viskonsin i počeo da radi kao konobar u lokalnom restoranu. Svako veče je kući donosio istu večeru – pastu marinara – i zaključavao se u svoju sobu da niko ne primeti da je jeo samo sos, a špagete bacao u kantu. Sebi je dozvoljavao samo jedan pravi obrok godišnje i to večeru na Dan zahvalnosti, ali tek pošto je tog jutra istrčao polumaraton. Njegovo vežbanje je bilo tako kompulsivno da je trčao i na minus 20. Toliko je bio opsednut svojim telom da bi provodio i po 15 muta u dilemi koju dijetalnu sodu bi trebalo da popije: onu koja sadrži pet kalorija ili onu sa 10.
    „Bio sam jedan od onih neukih koji su mislili da je treniranje jedini način da potrošiš kalorije“, priseća se. „Nisam znao da je žvakanje hrane trošenje kalorija. Da je disanje ili bilo koja funkcija koju telo obavlja takođe trošenje kalorija“.
    Sa svojih 178 cm visine, Stejn je imao 60 kg. Imao je upale oči i obraze, a prsti i stopala su mu bili hladni. Leto pre završne godine studija (u međuvremenu je uspeo da sredi ocene i završi na Univer-zitetu u Vinskonsinu, u Milvokiju), posetio je starijeg brata u Džordžiji. Iako je bilo više od 30 stepeni, Stejn je nosio majicu kratkih rukava, duksericu i dva para pantalona. Nokti na rukama su mu bili plavi, a usne ljubičaste. Kada su pošli na ručak, zamolio je verenicu svog brata da upali grejanje u kolima. „Pogledala me je kao da nisam normalan“, priča Stejn, kome su ruke u tom času bile ledene. „Počeo sam da mislim kako sa mnom nešto fizički nije u redu. Da nemam neki rak?“.
    Lekar u Viskonsinu rekao mu je da pokazuje čak dvaseset znakova neuhranjenosti. „Tada mi je bilo stavljeno do znanja da sam anoreksičan“, objašnjava naš sagovornik. „Moja porodica je oduvek znala da imam problem, ali su ga nekako zaobilazili, a ja sam ga gurao u stranu. Telo mi je bilo u raspadanju i postalo je jasno da mogu i da umrem ako nešto ne promenim što pre“.

    Jake ruke znače dug život!

    POREMEĆAJ U ISHRANI JE MOGUĆ KOD MUŠKARACA SVIH GODINA, rasa, nacionalnosti i seksualnog opredeljenja. Procenjeno je da će u SAD-u poremećaj u ishrani u nekom trenutku zahvatiti 10 mi-liona muškaraca. Poremećaj ima najveću stopu smrtnosti kada je reč o mentalnim oboljenjima.
    „Moramo da edukujemo ljude na šta da obrate pažnju i na koji način da razgovaraju s decom“, kaže psihoterapeut Endrju Volen, osnivač Centra za lečenje poremećaja subjektivnog doživljaja tela u Merilendu i predsednik Nacionalne asocijacije muškaraca s poremećajem u ishrani. „Nije reč o lepoti. Radi se o tome šta vas čini posebnim – vaše dobrota, saosećajnost, srdačnost. To su poruke koje treba da prenesemo momcima, radije nego da ih ispitujemo: Da li si najbolji? Da li si najjači? Da li si najspremniji? Moramo im objasniti da je njihovo telo njihov dom, a ne bilbord“.
    Moguće je preklapanje više poremećaja u ishrani kod iste osobe, pa muškarci s mišićnom dismorfijom često imaju simptome sva tri poremećaja. Rani znaci koji ukazuju na to da je telo ugroženo uključuju dehidrataciju, usporen puls, nizak krvni pritisak, nižu telesnu temperaturu. Da stvar bude još gora, lekari ne znaju uvek šta da traže kada su muškarci u pitanju.
    Primera radi, Volen se seća da su mu se obratili roditelji četrnaestogodišnjaka koji je u roku od tri meseca izgubio više od petine ukupne težine. Postao je opsednut trčanjem, vož-njom bicikla i dizanjem tegova, ali i emocionalno udaljem. „To je klasičan slučaj adolescenta s poremećajem u ishrani“, rekao je Volen roditeljima. „Hajde da uradimo laboratoriju da bismo bili sigurni da nije zdravstveno ugrožen“. Ali dečakov lekar opšte prakse nije u to posumnjao. Potapšao je pacijenta po stomaku i rekao: „Dobro je on. I ja bih voleo da imam takve trbuš--njake“. Kada je nalaz krvi stigao, ukazivao je na oštećenje bubrega i po-višene enzime jetre.
    Volen (45) razume poremećaj u ishrani kod muškaraca bolje nego bilo ko drugi. I sam je bio pacijent pre nego što je postao terapeut. Magnentna rezonanca je 1997. godine pokazala da mu je opsesivno trčanje oštetilo hrska-vicu kuka i da su kosti počele da se trljaju jedna o drugu. Plašeći se da će morati na operaciju kuka pre svoje tridesete, prešao je na dizanje tegova. Računao je, kad već ne može da bude mršav koliko je zamislio, onda bar da bude nagruvan što je više moguće. Toliko je opsesivno dizao tegove da je iskidao rotatorne manžetne oba ramena. „To je klasično muško ponašanje kod poremećaja u ishrani i mišićne dismorfije“, objašnjava on.
    Nadajući se da će naći podršku, Volen je učestvovao na konfe-renciji za poremećaj u ishrani, ali je izašao odande kada je shvatio da su svi muškarci u prostoriji zapravo očevi devojčica koje imaju ovaj problem. Jedina knjiga na tu temu, Pravljenje kilaže, bila je fokusirana na anoreksiju – rvači, bokseri, MMA borci, trkači na duge staze i gimnastičari posebno su rizična grupa – i nije obuhva-tala ono što je on iskusio, prejedanje i kompulsivno dizanje tegova. Zato je 2014. napisao i sam objavio Muškarca s poremećajem u ishrani da bi „približio svoje iskustvo i stvorio klan za oporavak“.
    To je od velikog značaja. Dok muškarac prizna da ima problem i reši da zatraži pomoć, šteta je u tom trenutku uglavnom prilično velika. Jedna studija tvrdi da je između 1999. i 2009. broj muška-raca kojima je trebalo bolničko lečenje poremećaja u ishrani porastao za 53 odsto, što je više nego duplo u odnosu na žene. „Postoji pogrešno verovanje da je ovo retkost i da su oboleli muškarci ati-pični, slabašni ili nenormalni“, kaže dr Marej. „Moramo da prome-nimo tu kulturu teretane“.

    DEN STEJN NAZIVA neverovatnim čudom to što nije umro ili zapatio dugoročne posledice kroz svoju borbu s anoreksijom, koja je trajala skoro pet godina. Njegov oporavak je uključivao i nekoliko seansi s terapeutom, ali se sve uglavnom svodilo na samostalnu edukaciju. „Naučio sam sve što sam mogao o ljudskom telu“, tvrdi on. „O tome kako opstaje, kako radi, vežba, hrani se, živi – bukvalno sve što mi je došlo pod ruku“.
    Stejn sada živi u okolini Los Anđelesa i radi za kompaniju koja se bavi društvenim mrežama, nekoliko blokova od najvećeg fitnes centra. Pet dana nedeljno diže tegove, ne više od sat i petnaest minuta. „Okružen sam nekim od najatraktivnijih osoba na našoj pla-neti“, priča. „Dođu i trenuci kada pomislim: bože, kako bih voleo da izgledam kao ovaj tip! Ali odbacim takve misli pa ne uspevaju da me izbace iz koloseka“.
    Kako kaže, kardio je ograničio na pola sata nedeljno „jer ne želim više da gubim kilograme i da povezujem tu radnju s mršavljenjem“. Održava težinu na 82 kg i devet odsto masti tako što jede šest puta dnevno, uključujući suve proteine (piletinu, belanca, ribu), kompleksne ugljene hidrate (sladak krompir, kvinoju, testeninu od celog zrna žitarica), voće (borovnice, jabuke), povrće (špargle, brokoli) i zdrave masti (kokosovo ulje, puter od badema, maslinovo ulje). Ponekad čak pojede i čizkejk. „Ranije sam smatrao da sam genetski loše setovan“, priča o svom nekadašnjem razmišljanju. „Kada sam počeo da shvatam da moje telo funkcioniše kao 99 odsto ostalih, bilo mi je jasno da to nije problem fizičke prirode, već mentalne. Sada znam da imam da ponudim mnogo više od svog izgleda“.
    Nekih 200 km dalje, u San Dijegu, Kris Marvin je iskusio sličnu promenu. Čovek koji je umeo da zguta 68 paracetamola u roku od 72 sata, trenutno posećuje udruženje osoba sa istim problemom najmanje tri puta nedeljno. „Sopstveni mozak me je doveo do haosa u kom sam bio, tako da ne bi trebalo da se tim problemom bavim sam“, kaže on.
    Marvin je čist i trezan otkako je završio intenzivni tromesečni bihejvioralni program pre pet godina. Njegova nova jutarnja rutina uključuje kafu i molitvu koju je napisao pošto je završio taj program. Deo molitve kaže: „Oslobodi me straha i nesigur-nosti, i zameni ih ljubavlju i prihvatanjem sebe“.
    Smislio je sopstveni program koji se zove Jedno po jedno ponavljanje – kao potvrdu pobeđivanja zavisnosti dan po dan i pravljenju mišićne mase mesecima i godinama. Neki od njegovih klijenata takođe prolaze kroz oporavak i on s njima otvoreno deli svoju borbu. „Mislim da sam konačno otkrio svoj poziv“, uveren je Marvin.
    Da bi u teretani podesio svoj mozak da ispravno razmišlja, on sebi pušta snažnu, epsku muziku koja „čini da se osećam kao da spasavam svet“. Sebe više ne psuje i svoj telesni i mentalni cilj resetuje vežbama disanja. „Nekada sam mislio da svako ko je zavisnik od treniranja podiže krvni pritisak koristeći bes“, kaže on. „Moje ranije vežbe bile su podešene tako da kažnjavam sebe. Ovo što sada radim jeste način da sebe poboljšam“.
    Ali Marvin zna šta vreba iz prikrajka, čekajući priliku da ga ponovo obuzme. Svaki put kada na Instagramu objavi svoju fotografiju bez majice – što je jedina prava marketinška strategija svakog ličnog trenera, ali i rizik za nekoga ko se oporavlja od mišićne dismorfije – on brine da ne probudi staru nesigurnost ili svojim klijentima i pratiocima predstavi neku novu. „Moj oporavak je fluidan. Uvek će to biti stvar balansiranja“, kaže Marvin.

    Evo kako da budete sopstveni terapeut.

     

    Najbolji savet Krisa Marvina Pošto je odrastao u religioznoj porodici sa visokim očekivanjima, on je na sve, uključujući hranu, gledao po principu dobra i zla. Ali sada, umesto da svoje obroke vidi kao egzistencijalnu borbu za čistom ishranom, podseća sebe da jede „pametno” ili „pametnije”. „Pametno“ znači da je okej pojesti kolačić, a ne celu kutiju. „Pametnije“ znači jesti povrće uz svaki obrok, čime uz osećaj sitosti manje padate u iskušenje da uzmete kolačić. „I dalje imam neke loše navike kada je reč o izboru hrane“, priznaje on. „Ono što ne smete da učinite jeste da svoj moral dovodite u vezu sa hranom koju jedete“.

     

    Najbolji savet Dena Stejna Kada se početkom 2000. prvi put suočio s poremećajem subjektivnog doživljaja svog tela, nisu postojali Fejsbuk, Tviter, Instagram, Snepčet ili Pinterest. „Nisam imao uvid u tuđe živote 24/7“, kaže Stejn. On više ne obraća pažnju na to što ga stalno bombarduju slikama ljudi koji izgledaju bolje, zarađuju više i vode uzbudljiviji život. „Društvene mreže su samo hva-lisanje. Stalno se poredimo s prividom drugih, koji je zapravo samo slika za javnost“. Njegov savet: Spustite telefone, isključite ih i povežite se sa sobom.

    Čekaj, da li sam to ja?! Ako vežbate, možete postati zdraviji. Uglavnom. Ali kod nekih to 
budi demone anksioznosti, opsesivnosti i kompulsivnosti. Evo kako ćete proveriti sebe

    Odvojte nekoliko minuta i pročitajte malo o poremećaju u ishrani kod muškaraca. Možda ćete naići na fraze „redovno treniranje“, „regulisanje ishrane“ i „poboljšanje i razvijanje mišićne mase“. Kad ispred svake fraze ne bi stajala reč „preterano“, pretpostavili biste da se sve to odnosi na svaku osobu koja čita ovaj časopis. I kada to dobra navika postane loša? Razmotrite ove stavke i za svaku od njih izaberite jedan od ponuđenih šest odgovora – nikada, retko, ponekad, često, uglavnom ili uvek:

    • Merim se više puta dnevno.
    • Upotreba laksativa je jedan od načina da kontrolišem težinu.
    • Okolina je zabrinuta zbog moje ishrane.
    • Kada svoje telo poredim s telima muškaraca koje vidim u medijima, osećam da nisam dovoljno dobar.
    • Proveravam da li sam debeo po nekoliko puta na dan.
    • Moj dan je isplaniran u odnosu na potrošnju kalorija.

    Ukoliko ste uz sve stavke izabrali odgovor „uvek“, to pokazuje da ste verovatno prešli granicu. Dobra stvar je što tretiranje ovakvih poremećaja ima dosta uspeha: 60 odsto ljudi s poremećajem u ishrani oporavi se kada se podvrgne lečenju. „Kao linija u pesku: da li vi kontrolišete nju ili ona vas?“, kaže Marej koji ujedno predlaže da pomoć zatražite odmah čim pomislite da možda imate problem. „Idite kod specijaliste i budite otvoreni i jasni kada prikazujete svoju brigu o izgledu, ishrani i mišićima“.


    Kad dijeta pođe naopako Nisu svi poremećaji ishrane povezani sa negativnim doživljajem sopstvenog tela, ali svakako mogu biti opasni za vaše fizičko i mentalno zdravlje. Evo još nekih sličnih problema koji su zabeleženi u centrima 
za lečenje

    • Poremećaj ograničenog unosa hrane Izbegavanje određene hrane zbog čulnih problema ili iz straha da neki incident iz prošlosti može da se ponovi (poput gušenja hranom), vodi značajnom gubitku kilograma i nedostaku hranljivih materija.
    • Poremećaj čišćenja U opisu bulimije, čišćenje se obično nalazi na drugom mestu, iza prejedanja. Međutim, može biti i zaseban poremećaj koji odlikuje namerno povra---ćanje ili upotreba laksativa i diuretika radi kontrolisanja težine, čak i ako prethodno nije došlo do prejedanja.
    • Sindrom noćnog jedenja Reč je o nagonu za preteranim unoše-njem hrane u toku noći, posle čega 
dolazi do odlaganja prvog obroka narednog dana, i to po nekoliko sati. Ovakva navika, ako je postane uvrežena, može dovesti do griže savesti i stresa.
    • Diabulimija Osobe s dijabetesom 
tip 1 moraju da uzimaju insulin da bi kontrolisale nivo šećera u krvi, što može uticati na kilažu. Diabuli-mičari smanjuju unos insulina ne bi li kontrolisali težinu, što je veoma opasno, ako ne i fatalno.
    • Drankoreksija Ovaj široko raspro-stranjen nemedicinski termin u stvari je sleng koji opisuje smanjen unos kalorija putem hrane, zarad povećanog unosa kalorija putem alkohola. Velika količina alkoholnog pića na prazan stomak povećava rizik od trovanja.
    • Ortoreksija Nezdrava opsesija zdravom hranom – što ima manje veze sa sopstvenim doživljajem fizičkog izgleda, a više s rigidnim verovanjem u to šta jeste odnosno šta nije zdravo i prirodno. Ukoliko postane ekstremno, svodi se na ishranu isključivo voćem i povrćem ili na odbijanje hrane koja nije organska. Kao posledica ovakvog ponašanja može se javiti ozbiljna neuhranjenost.

     

    Oceni

    0%

    PERFECT

    0%

    SHAKA

    0%

    THUMBS UP

    0%

    PEACE

    0%

    STOP

    0%

    LOSER

    0%

    Thumbs Down
    Inicijalizacija u toku...

    MH NajZdravlje