Vi, momci: Važno je da imate plan - Men`s Health

Vi, momci: Važno je da imate plan

Lorin Larson objašnjava zašto malo mentalne fizikalije čini da muškarac bude jako seksi

Svako malo neko postavi pitanje od kog počne da ti igra oko, udovi se blokiraju a žmarci prođu telom. “Jesi svesna koliko brzo hodaš trenutno?” je jedno od tih pitanja. “Imaš li sekund za razgovor?” je drugo.

Ali, postoji pitanje koje skameni moje srce prema onome ko ga je postavio za sva vremena: “Kad ćemo se videti opet?” Prošlog leta izašla sa s tipom koji mi se stvarno sviđao. Na prvom sastanku otišli smo na piće. Sledećeg mi je pisao: “Kad ćemo da se vidimo opet?” Pitanje me još uvek nije razjarilo; bilo mi je slatko što je direktno pokazao interesovanje.

Rekla sam mu da sam slobodna narednog utorka i napravili smo plan da odemo na večeru. Sledećeg dana opet mi je napisao: “Kad ćemo se videti opet?” Počelo je da mi igra oko. Rekla sam mu da za vikend nemam ništa. “Super,” rekao je, “hajde da nešto radimo.”

Pripadam generaciji koja je gledala “Neženju” i zbog toga volim aktivan pristup sastancima. Mnogo puta sam s nekim išla na piće i uvek je osveženje uraditi nešto drugačije. Nije neophodno da idemo na bandži na singapurskoj plaži, kao što se dešavalo u “Neženji”, ali je lepo imati interesantan odgovor kad te prijatelji pitaju šta ste radili. Prihvatila bih doslovce sve što mi on predloži, osim heroina.

Fora sa aktivnim izlaskom ne leži u tome što se radi; većina aktivnih izlazaka je pomalo nemušto. Stvar je u tome što neko planirao nešto s tobom. Neki muškarci ovo intuitivno osećaju. I oni su, bez izuzetka, u srećnim vezama ili brakovima sa ženama koje su van njihove lige. 

Morate imati takta: Ove stvari nikako ne smete reći u krevetu

Moj čovek nije predložio “nešto”. Hteo je sve prednosti viđanja sa mnom, a da se pritom nimalo ne pomuči oko planiranja. Bio je zadovoljan time da na sebe preuzme vreme, što je najlakši deo planiranja izlaska, ali nije hteo da se angažuje oko stvarno stresnog dela. Bili bismo zaključani u pasivnoj borbi, gde bi svako od nas pokušavao da breme planiranja prebaci na ovog drugog, sve dok jedno od nas ne bi umrlo. Odgovorila sam mu navodeći u poruci stvari koje volim da radim: muzeji, stend-ap klubovi, zoološki vrtovi, saune, itd. Osećala sam se kao nastavnica matematike koja želi da navede učenika na očigledan odgovor – “Da li su dva i dva četiri, 40 ili 400?” – osim što nije bilo pogrešnog odgovora.

I na kraju sam pukla. Predložila sam mu da odemo da gledamo “Bilo jednom u Holivudu” i nakon toga na večeru. Ali, to je bilo to: Sledećeg dana, kad me je pitao kada ćemo se videti opet, rekla sam mu da imam napornu nedelju pred sobom.

Ne verujem da bih ga tako bezdušno odbacila da nije bila reč o čoveku koji, blagosloveno bilo njegovo srce, nije umeo da planira. Kad bih ga zamolila da odabere restoran, govorio mi je “Ali ti uvek biraš tako dobra mesta.” Rekao bi to s prestupničkom nevinošću nekoga ko kaže “Uvek kad pomažem sa sudovima, razbijem nešto”.

Dobre veze zahtevaju planiranje čak i kad ste u fazonu da izvaljeni u sofu, uz naručenu hranu, zajedno gledate Netfliks celu noć, a ja sam se osećala kao da je celo breme uvek na meni. Zamišljala sam sebe kako planiram ostatak naše veze, pa naše venčanje, pa satnicu dečjih aktivnosti. Zamišljala sam sebe za 20 godina kako mi puca film i bežim.

Ovih dana, mi (posebno mislim na žene pod stresom) dosta pričamo o “mentalnom radu”, nevidljivom naprezanju koje se događa u vezi. Ovaj termin pojavio se 1996. kod doktorke Suzan Volcer, u Žurnalu socijalnih problema – što je slučajno naziv moje biografije. Volcerova je istražila kako je mentalni rad na podizanju deteta podeljen između majki i očeva. Podelila je taj teret u tri kategorije: brigu, obradu informacija i upravljanje podelom rada.

Volcerova je opisala kako su žene društveno programirane da brinu o svojim bebama, pa čak i da se osećaju kao loše majke kad ne brinu. Muškarci nisu brižni i ne osećaju da se taj manjak brige odražava na kvalitet njihovog roditeljstva. Žene, dalje, brinu još više jer znaju da muškarci ne brinu. One takođe dublje istražuju šta je to što roditelja čini dobrim ili lošim – to je deo sa “obradom informacija”. A majke više vremena provode i “upravljajući podelom rada,” što znači da provode više vremena trudeći se da nateraju očeve da preuzmu aktivniju ulogu u roditeljstvu. Žene su logistički oficiri porodice.

Zato je delom i razumljivo što muškarci sa kojima sada izlazim – oni koji su odrastali 1996. – imaju averziju prema planiranju. Niko ih nije naučio kako to da rade. Postoji samo jedna vrsta situacija u kojima muškarci, stereotipno, preuzimaju planiranje od žena: muvanje i prosidba. Mnogi momci tu ispaniče i pretvore se u bilbord.

Za očeve, poruka Volcerove je jasna: Ne budite očevi kojima je sve jasno. Budite očevi koji lude zato što jedno dete ima fudbal u 3.15 a drugo klavir na sat vremena vožnje odatle u 3.20.

Za muževe, podela mentalnog rada u vezi je nešto manje jednostavna. To možda znači da treba da se pobrinete da su kućni poslovi ravnomerno podeljeni, ili da preuzmete na sebe obaveze oko organizacije putovanja i vikenda.

Za nas, koji smo još uvek na tržištu mesa (što će reći – viđamo se s nekim): osoba s kojom izlazimo je naša beba. Naš zadatak je planiranje sastanka koji će da obuhvati sve što postoji. Ponekad volim da planiram – zaista biram sjajne restorane – ali ponekad želim da predam uzde. Neću stres oko toga da li imamo dovoljno vremena da stignemo od bara do bioskopa (brigu). Neću da provedem dan čitajući o novim sake-barovima (obrada informacija). Neću da budem pod stresom oko toga da li si ti pod stresom razmišljajući da li ćemo stići od bara do bioskopa i da li si dobro istražio nove sake-barove (upravljanje podelom rada).

Druga strana ove moje kuknjave je to što muškarac koji isplanira sastanak momentalno dobija bolju poziciju. Čak i ako se dvoumim oko tipa nakon prvog sastanka, ukoliko mi pošalje poruku sa planom (“Možemo da se nađemo u 5.30 da pogledamo “Zbogom”, a onda odšetamo do odličnog etiopijskog restorana koji je u blizini bioskopa”), dobija šansu za drugi sastanak. Isto važi za momke i muževe: većina prekršaja može se ispeglati dobro planiranom večeri, pa čak i samo iskrenim pokušajem dobro planirane večeri.

Ako je “Kad ćemo opet da se vidimo?” jedna od najstresnijih fraza u vezi, onda neka “Rezervisao sam sto” bude najseksi.

Kako odabrati restoran za izlazak

Pročitajte i  Šta kad vas uhvati u prevari?

Šest faktora koji će smanjiti stres (njen) i maksimizovati poene (vaše).

Udobnost: Ako se nalazite posle posla, odaberite mesto do kog će lako stići iz svoje kancelarije. Ako se nalazite za vikend, odaberite mesto gde ćete oboje stići lako.

Nivo buke: Buka koju prave ljudi je u redu – restorani u kojima je gužva stvaraju atmosferu popularnog mesta – ali glasna muzika nije. Želite živost, a ne mahnitost.

Osvetljenje: Restoran ne mora da bude rasvetljen svećama, alii rasveta ne treba da bude ni fluorescentna. “Fluorescentno” je suprotno od “seksi”.

Cena: Pogledajte meni i utvrdite da li će vam biti ugodno dok budete plaćali. Moj najveći strah povodom izlaska je panični pogled mog izabranika u trenutku kad pogleda meni i shvati da je predložio mesto na kom je najjeftiniji koktel 20 dolara, a jedino prihvatljivo jelo salata s pasuljem. Ako ste jeli u tom restoranu ranije, kažite: “Mesto je super”, a ako niste, recite: “Pogledao sam jelovnik i izgleda super.” Ovako će odmah biti jasno koliko je mesto skupo.

Hrana: Potražite dobru kombinaciju lake, pretkoitalne klope i teške “moram da legnem i ne pomeram se pet sati posle ovog burgera” klope.

Foto: Shutterstock

Inicijalizacija u toku...

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *