Mišići bez roka trajanja - Men`s Health

Mišići bez roka trajanja

Šta dolazi posle mladosti? Bol ili olakšanje? Dostojanstvo ili poniženje? Neki smatraju da to zavisi od sreće, neki smatraju da je stvar lične odluke. Ja sam odgovor potražio kod Petra Čelika, čoveka koji iza sebe ima tri braka, petoro dece, petoro unučadi i sa 69 godina još uvek se takmiči u bodibildingu. Kad sam ga pozvao, normalno, bio je na treningu. Okej, nema problema, zovem posle. Ispod dobroćudnog, nasmejanog lica uokvirenog sedom kosom, Čelikovi čelični mišići su u neuporedivo boljem stanju nego kod 99 odsto tridesetogodišnjaka, a pokreti laki i skladni. Trenira pet puta nedeljno između sat i po i tri sata. Osim što učestvuje na svim svetskim takmičenjima u kategoriji veterana, nedavno je postao zaštitno lice (i telo) najboljeg domaćeg brenda muške kozmetike All for Man.

Za potrebe kampanje, na pragu osme decenije slikao se go. Dobro, ovo i nije neki podvig jer s takvom muskulaturom većina ljudi se nikad ne bi ni oblačila. Za kampanju ovog brenda Petar nije izabran slučajno. Štaviše, Slobodanka Vlajčić, vlasnica kozmetičke kuće AllMe, čiji je i All for Man, tvrdi da joj je Čelik profesionalna i lična inspiracija: baš kao i njen brend, prirodan je, ne plaši se godina, dominira svojom jednostavnošću, a sudeći po biografiji, pravi je all-in- one tip – baš kao i većina All for Man preparata.

“Slobodanka je sarađivala ranije s mojim sinom, koji se isto zove i preziva kao ja,” kaže Petar. “Pričali su o meni i onda me je jednog dana pozvala. Već su imali jednog bodibildera kao zaštitno lice, to je Petar Milenković, koji je ranije bio powerlifter, a onda je nastradao u saobraćajnoj nesreći i završio u invalidskim kolicima. Jako lep momak, odlično razvijen od struka naviše. Taj spot sa njim bio je dobar i ona je videla da je to prava stvar za reklamu. Onda sam na red došao ja.

” Kako je Čelik postao čelik, već je stvar legende. Kao mali, nakon preležanog velikog kašlja dobio je bruh. Zbog toga ga je nastavnik fizičkog proglasio nesposobnim. A Petar nije bio neko ko se predaje. Već u srednjoj školi pravio je sam svoje sprave za vežbanje, a ostalo je u rangu epske junačke pesme. Naravno, prepreka je bilo i dalje, ali Čelik je već znao da prepreke služe da čovek ojača.

“Otac mi je bio automehaničar i da bi me naučio da sam zarađujem, kad otputuje, nije mi ostavljao novac”, objašnjava Čelik. “Kad ga pitam zašto mi nije ostavio pare, on mi odgovori: ‘Ti znaš da radiš, mušterije će dolaziti, pa ćeš imati i pare.’ I tako je i bilo. Mada nije bilo lako ići u gimnaziju, muzičku školu, trenirati i raditi u radionici. Uvek sam imao teškoća da idealno organizujem vreme. Na primer, nisam imao vremena da lekcije za školu čitam po nekoliko puta, a u Večernjim novostima je tada na jednom stupcu izlazila u nastavcima škola hata-joge, gde sam pročitao da članovi indijskog parlamenta pre svake sednice dube na glavi da bi imali bolju koncentraciju. Kao srednjoškolcu, to mi je delovalo fantastično i rešio sam da probam i ja. Naravno, nisam savladao u potpunosti onu njihovu tehniku, nego bih prosto napravio stoj na rukama uza zid i onda se spustio na glavu. S vremenom sam primetio da mi stvarno koristi i da mi je dovoljno da jednom pročitam lekciju i eto, hvala Bogu, nisam bio ni loš đak. Valjda mi sad zato ništa nije teško, bez obzira na godine. Čudim se mladima kad kažu da su umorni, da ne mogu nešto… Evo, pre dva dana sam bio u Bačkoj Palanci, gde imam neku baštu, voće, vinograd. Ta loza, pošto retko dođem, raste gde hoće, a ovoga puta bila je na krovu. Iako je bila nedelja, hladan dan, morao sam da se pentram gore da je orežem. Nije mi teško.”

 

Borbe su se nastavile, ali Petar bez njih više nije ni umeo. “Imao sam tokom života problem što sam se bavio istovremeno sa više stvari, a u vrhunskom sportu to ne ide. Shvatio sam da sam radio nekako kampanjski, budem u formi, pa se onda bacim na biznis, pa moram da putujem i, prirodno, maštao sam o tome da jednog dana mogu radim samo ono što volim”, kaže Čelik.

“Nije mi se dešavalo da budem potpuno fizički neaktivan, ali da nisam upražnjavao treninge sa opterećenjem, to mi se desilo u jednom periodu. Bio sam tada oženjen ženom koja je ekstremno mlađa od mene. Imao sam veće životno iskustvo, bolje sam znao šta treba raditi i uvek je nekako bilo po mome, ona nije mogla da dođe do izražaja. U jednom momentu, ona mi je priznala da bi najviše volela da otvorimo pekaru, jer je to njen san. Pomislio sam tad, hajde, nikad nisam imao priliku da joj učinim nešto tako, učiniću joj ovog puta. Otvorili smo pekaru i ja sam računao da će ona, pošto je to njen san, tamo da radi. Međutim, vrlo brzo je počela da mi se žali da je počela da dobija astmu jer joj smetaju ta isparenja, i rekla mi da ne može da radi tamo. A već sam bio sve tu uložio, razradio. Problem bio u tome što je u Bačkoj Palanci, gde smo živeli, već bilo nekoliko velikih, dobrih pekara koje savršeno posluju, a moj promet nije bio toliko veliki da od njih uzimam pekare ponudivši im više para da pređu kod mene. Morao sam da uzimam one koji su dobili otkaze kod drugih zato što nisu bili dobri radnici. Takvi ljudi se i opiju pa ne dođu noću na posao, a ja ujutro treba da isporučim robu. Onda sam uskakao ja da radim celu noć taj pekarski posao koji sam, silom prilika, naučio. I taman kad ujutro završim, treba to da razvozim, pa da idem u nabavku, i to onda dođe već negde 11 sati, skoro 12. Imao sam 2 ćerkice koje su bile toliko male da nisu razumele da šta znači kad je tata umoran, pa su skakale po meni, pa ‘tata nemoj da spavaš’, pa ‘ustani’…

To je bio period u kom sam totalno izašao iz forme. U to vreme sam držao odgajivačnicu nemačkih ovčara i s njima sam trčao, jer je takav trening s psima. Imao sam kondiciju, ali problem s mišićima je bio to što nisam dizao ništa teško. Hteo sam da izađem iz te struke u koju me je žena namamila i na kraju sam se nekako iskobeljao, ali sam potpuno izgubio čvrstinu tela, sve je bilo mekano, ne samo zbog nevežbanja. Uz to nisam ni spavao, a i stalno sam jeo te pekarske proizvode, što je nezdrava hrana. Bio sam presrećan kad sam se rešio pekare”. Bio je to treći brak, posle kog je Petar odlučio da njegov život ipak pripada njemu.

“Tada sam prešao u Novi Sad, gde i danas živim i imam svoju malu teretanu u kojoj uglavnom radim personalne treninge. Bez obzira na to što nemam neki veliki komfor, rekao bih da sam sad u jednoj spartanskoj fazi i ta jednostavnost i disciplina mi odgovaraju. Kao u vojsci. Sve radim sam, idem u nabavku, spremam hranu, usisavam, perem sudove i samim tim sve prilagođavam sebi. Kad dođu pripreme za takmičenje i dijete, ne moram da pregovaram ni sa kim oko toga šta će se jesti. Nemam nikog nad glavom da mi zvoca, što je idealan preduslov za uživanje u životu. Verovatno je to odgovor na pitanje koje mi stalno postavljaju – kako sve ovo mogu u ovim godinama”.

Pročitajte i  Isklešite Supermen trbušnjake

To pitanje uglavnom mu postavljaju mlađi ljudi koji treniraju kod njega. Nekoliko njih se kune da čak ni najnagruvaniji klinci ne mogu da stignu njegov tempo u teretani. “To je istina, mladi se trude da me stignu, nekad i uspeju, ali im ja onda opet pobegnem i tako stalno”, objašnjava Čelik. “Kod mene je interesantno što mogu da uradim mnogo serija koje su maksimalne ili submaksimalne, i to sa istim brojem ponavljanja. Čovek koji nije utreniran kao ja, jednom uradi 15, u sledećoj seriji 10, pa 8, a na kraju ne može da uradi ni 5. Ja uvek održavam vrh ponavljanja, kao u prvoj seriji. I meni je teško, ali mi snaga ne opada. Postoji tu i anticipacija, kad planiram koliko ću serija i ponavljanja uraditi, uspevam da rasporedim snagu, i to ne onako, otprilike, u 1 ponavljanje sam precizan. Umem na treningu da izvučem iz sebe sve”.

Ono što je Petar uložio u svoje telo, višestruko se isplatilo. “Ne pamtim kad sam poslednji put bio kod doktora,” priča Čelik. “Mislim da već sedam ili osam godina nemam ni socijalno osiguranje. Jednom sam stvarno imao neke probleme, ali ni tad nisam išao kod lekara jer sam orjentisan na samolečenje. Hvala Bogu, nisam imao neke ozbiljne zahvate u tom periodu, pa ni do danas. Da kucnem u drvo, nikad ništa. Ne znam, možda je to zbog zdrave ishrane, discipline, aktivnosti…”.

Ipak, postoji jedan aspekt u kom mu je telo, na neki način, pravilo probleme: previše žena je želelo da ga dodirne. Krajnji rezultat? Tri okončana braka. “Jedan moj prijatelj, zubar, sad je nažalost već pokojni, kad sam bio kod njega da radim zube isto je imao problema u braku, rastao se sa ženom, i pita me: ‘Pero, koliko si automobila imao u životu?’ Ja mu kažem da nemam pojma, bilo ih je mnogo, da me ubiješ ne mogu da se setim. Pita on: ‘U koliko si država bio u životu?’ Kažem mu da je toga bilo još mnogo, mnogo više nego automobila. Kaže: ‘Pa zar je normalno da neko ko je svega imao puno bude s jednom jedinom ženom? To ne ide.’ Tako smo se tešili. Zapravo, mislim da imam jedan nedostatak: odrastao sam u muškom društvu. Roditelji su mi bili rastavljeni, živeo sam sa ocem i tri brata. Onda se ispostavilo da žene ne poznajem dobro. U jednom trenutku, kad sam imao trideset i nešto, ozbiljno sam se zabrinuo zbog toga i počeo da se intenzivno bavim proučavanjem žena, njihove psihe. Međutim, dok to znanje nisam uspeo da sprovedem u praksu, birao sam pogrešne žene ili, tačnije rečeno, one su birale mene. Nisam znao na koje osobine treba da obratim pažnju. Sad znam, ali sad sam mator. Da dajem drugima savete, to ne ide. Čovek to mora sam da proba. Međutim, ja se još uvek potajno nadam da ću to svoje znanje iskoristiti i četvrti put.”

I ne nada se napamet: “Javljaju mi se preko društvenih mreža mlade žene i devojke koje tvrde da im stvarno ne smeta što imam toliko godina. Hoće sa mnom da se dopisuju, šalju mi razne fotografije… Pitaju me da li bih ja njima mogao da pošaljem one na kojima se vidi to što se na drugim mojim slikama ne vidi… Uvek kažem: ‘Hajde prvo ti.’ Kad one pošalju, ja moram to tako da uradim da se ništa ne vidi, da se ne vide ostali delovi tela, da se ne vidi ambijent gde živim, da se ne prepozna da sam ja, da ne bi to dospelo u javnost. Naravno, proveravam ko je, šta je, ima tu i lažnih naloga. Bilo je i muškaraca koji se izdaju za žene. Ali i tu ima leka. Kažem: ‘Dobro, znam ja sve ove slike koje imaš na profilu, nego napravi ti sad jednu pa mi pošalji, ali nek bude takva da ti je kažiprst leve ruke u levom uvetu, a palac desne u desnom, i da ti se vidi lice.’ Koja mi to pošalje, znam da je pravi profil. Ako počne: ‘Pa ti meni ne veruješ, ti sumnjaš u mene…’, kažem: ‘Ne verujem, do viđenja.'” Dakle, zainteresovanih ima, ali postoji problem druge vrste, takoreći – ideološki: “Mislim da brak ne postoji da ljudi ne bi bili sami, jer to mogu i bez braka. On postoji zbog dece. Kad se upoznamo, ispričamo, uradimo sve što znamo, postaje dosadno. A kad se rodi dete, stvari postaju interesantnije nego ikad. Cela priča kreće iz početka i ponovo život ima smisla. Tako ja to vidim. Znači, morao bih da nađem ženu koja želi da rađa, a to znači da bi bila mnogo mlađa od mene, što je opet svojevrstan problem.” I na kraju, šta su, zapravo, godine promenile? “Ono što su godine promenile, uglavnom je vidljivo.

 

To su seda kosa, proređena, bore… Imao sam krizu, kao i svi. Kad sam bio mlađi, čitao sam o krizi pedesetih. Bio sam radoznao, malo i zaplašen. Moj otac je, kad je imao 50, počeo da piše neku svoju biografiju i u njoj kaže teži mi je svaki dan posle pedesete nego bilo koji pre nje. To sam dobro zapamtio i pribojavao se. Ta kriza pedesetih stvarno postoji, a ima i jedna pre toga, ali to me nije pogađalo: muškarci su, po statistici, infarkt najčešće dobijali između 42. i 46. godine. To sam dobro progurao pa sam se radovao. A onda su došle pedesete i pomislio sam: ‘Ovo će te dotući.’ Međutim, kad čovek doživi šezdesetu i vidi da je sve super, onda i zaboravi na krizu pedesetih. Kad prebrodi tih nekoliko stvari, može da prestane da se boji i da počne da uživa u životu kao kad je bio mlad. Ipak, postoji tu i jedan problem: to što čovek stari, ne znači da gubi smisao za lepo. Vidim ja šta je lepo, i dalje me to privlači. A nude mi se neke mojih godina. Srce me vuče tamo gde je lepo, a ne gde je ono što može. To je jedan nesklad zato što te koje su najribe mogu da nađu najtipove, šta će njima deda, jel’? Ponekad mi se, ipak, posreći.

” Da li je moguće ne zapitati se ima li tu nekog tajnog recepta? “Svako jutro na gladan stomak pojedem pola šake semenki od bundeve. One sadrže mnoge važne sastojke, među kojima je i cink, koji je dobar za imunitet i prostatu. Ja s prostatom nemam problema, a možda ih i nemam zbog te navike. Onda odem u grad i obavim sve što imam, kad se vratim, doručkujem. Moj trening je oko 13 sati zato što tad nema gužve u teretani, nije mi ni pun stomak, a i posle vremena imam da se bavim drugim stvarima. Naravno, posle toga je sve lako”, kaže Petar kroz osmeh, a meni se nakon ovog razgovora stvarno čini da je sve tako lako.

PROMO

Tekst: Igor Karanov

Inicijalizacija u toku...

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *