DOBAR OVAJ RAT - Men`s Health

DOBAR OVAJ RAT

Beograd je, između ostalog, specifičan grad i po tome što ljudi hoće da zarate iste sekunde kad neko nagazi na život koji se vuče za njima kao stari kaput skitnice. Bilo da nekome neće da prođe kartica u Maksiju, da se neko uključio iz sporedne ulice da ne bi stajao na raskrsnici ceo dan, ili uzeo poslednje dve tunjevine na akciji, sledi poklič: “E, nećeš majci!” Na sreću, obično se sve završi na gurkanju i masivnom kontigentu psovki koji bi svetski lingvisti mogli da razmotre kao zaseban jezik. To se ovde ne zove “nervoza” ili “nadrndanost”, već “samopoštovanje” ili “dostojanstvo”. Čovek ima neki plan i, normalno, očekuje da ga svi drugi znaju i poštuju. A jevrejske babe već milenijumima govore: Ako imaš plan, pošalji ga Bogu da umre od smeha.

Vanredne mere zbog pandemije korone traju već toliko da se čini da nikad nije ni bilo drugačije. Iako sam inače ekstremno neuredan tip, a juče sam kuvao dva ručka, ne samo što mi je svo posuđe čisto, već je i sušilica prazna. Parket u stanu sija kao mladoženjine cipele. Prašina je obrisana, kupatilo oribano. Vreme je idealno za sušenje veša, a ja ga neću iskoristiti jer mi je sav veš već opran i složen po bojama. Čak sam i hard disk pospremio, oslobodivši 160 gigabajta memorije. Rekao bi čovek da sam nesuđeni apotekar. Dobar ovaj rat, što bi rekao Bora Todorović u “Balkan Ekspresu”.

Odlazim u prodavnicu, u nabavku namirnica za naredna tri ili četiri dana. Već na samom izlazu iz zgrade doživljavam neobičan susret. Ne sa komšinicom koju nisam prepoznao jer se pod maskom ne vidi njen konstantni široki osmeh, već sa gradom. Gradom kakvog ne poznajem. Ljudi su staloženi. Preciznim potezima obavljaju dnevne neophodnosti. Fokusirani su, ali ne onako slepo zakucani u sopstvene obaveze, već svesni okoline. Ne pamtim kad sam poslednji put video ljude čiji radar radi, koji ne samo što primećuju sve oko sebe, već tačno znaju gde im je ko u krugu od 360 stepeni. I nije samo reč o odbrani vazdušnog prostora na najvišem nivou borbene gotovosti, primećujem njihove poglede, to su ona kratka, odobravajuća ablendovanja očima u prolazu koja razmenjuju saborci i sapatnici.
Vidim empatiju. Saosećanje. Da li je moguće da je današnji čovek konačno shvatio da nije sve u ostvarivanju sopstvenih planova, da se zapravo živi zbog topline i ljubavi? Dobar ovaj rat.

Pročitajte i  Inženjer na poslu, Betmen u teretani!

U supermarketu nije gužva. Ljudi poslušno stoje na obeleženim crvenim tačkama za čekanje na kasu, postavljenim na dva metra rastojanja. Šta ćeš, rat je – nije vreme za zezanje. Niko se ne gura, ne pokušava da se prošvercuje preko reda, niko ne psuje zato što kasirka ne može da nađe kako se kuca rolnica sa šunkom i kačkavaljem. Ispod maski, siguran sam, imaju onaj izraz lica: “Ajte’, ajte’ vi samo, ne žurimo nigde.” Sleđa mi prilazi jedna seda gospođa koja je preko lica, umesto maske, razvukla šarenu traku za uši. U ruci nosi dva topljena sira i majonez. Negde će, izgleda, biti mrsnih sendviča. “Mogu li”, pita me pokazujući samo tri proizvoda u rukama. Meni je korpa puna i puštam je na kasu.

Istovremeno, na drugoj kasi kasirka ne može u meniju da pronađe rolnicu sa šunkom i kačkavaljem. Momak koji je kupio rolnicu strpljivo stoji i čeka. Gospođa koja je iza njega u redu stoji i čeka, ali veoma nestrpljivo. Počinje da gunđa. Gunđanje polako prerasta u glasnu kritiku. “Kako, molim vas, ne može? Ako vi ne znate, zovite nekog ko zna. Zašto radite ovaj posao?” “Žurite li negde”, pita je kasirka koja polako ali sigurno klizi u blagu paniku jer ne ume da nađe obično pecivo na svojoj supermodernoj kasi. “Pa, ne žurim, ali…” njen glas polako odlazi u fejdaut. Kasirka s moje kase odlazi tamo i pronalazi u padajućem meniju peciva i pekarskih proizvoda proklete rolnice sa šunkom i kačkavaljem. Vraća se.

Gospođa koju sam pustio preko reda i gospođa koja je bila ljuta skoro istovremeno izlaze iz supermarketa na sunčan dan. Gospođa koju sam pustio je zadovoljna. Gospođa ljuta na rolnice nije. Ipak je do nas, mislim se. To koliko je dan lep, ipak je do nas. Do svakog od nas. Do svaka dva oka koja proviruju iznad maske i vide, ili ne vide, da je život mnogo, mnogo veći od ljudi. Toliko veliki da nas uopšte i ne primećuje.

Piše: Igor Karanov
Fotografija: Luka Šarac
Dizajn: Aleksandar Pasarić
Inicijalizacija u toku...

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *