KO HOĆE, NEK SE POPNE - Men`s Health

KO HOĆE, NEK SE POPNE

Stan s balkonom i zgrada s ravnim krovom dobili su dodatnu vrednost u vreme izolacije. Slično je i sa stručnim mišljenjem, verujem.

Krovovi su, između ostalog, jedan od simbola Beograda. Zaštitni znak života moje generacije, mesto s kog se vidi dalje. Sa mog se krova vidi i jedan crveno-beli dimnjak. Trebalo bi da je uočljiv s gotovo svakog krova koji pripada Opštini Stari Grad. Ako se pogleda ka Dorćolu ili Dunavu, vidi se. Ne bih voleo da bude srušen. 

Jedan dan tokom izolacije, sedim tu i gledam kako se iz dimnjaka puši materija i odlazi u oblake koji poprimaju boju purpura. Pre toga sam odgledao jedan video o terasama i balkonima u Cirihu, kul je u Švici. Onda mi se dešava „flešbek“:

Konan mi govori da ćemo početi od Talesa, ići do Kanta, maksimum Ničea. S akcentom na antiku, kao suštinu svega. To je slika s jednog od poslednjih časova filosofije, pred maturu i polaganje prijemnih ispita za fakultet. Peta beogradska gimnazija, parna smena, društveni smer, odeljenje četvrto-osam. Sedim u poslednjoj klupi, Konan za katedrom, učionica je puna i tišina je. Jedino je Konan mogao tako da umiri maturante. Čovek je slika i prilika Konana varvarina, uvek odeven u crno. Jednom je došao u belom i rekao da taj dan sahranjuje učenike. Odgovaram čitavo gradivo za najvišu ocenu. Gotivio sam filosofiju, fizičku kulturu i vaspitanje, srpski jezik i književnost. Ostalo ne. Učio sam na krovu svoje zgrade, zato imam „flešbek“. Oblaci su ljubičasti, nastavljam da mislim.

“Jao, vidi ga ovaj filosof”, kažu danas u pežorativnom smislu kada neko mudruje. Rugaju se ljubavi ka mudrosti. Traganje za smislom i nije baš omiljena disciplina danas. Ne bi se moglo reći ni da je poželjna.

Postoje tri univerzalne rečenice čiji sadržaj nisam spreman u potpunosti da prihvatim. 1. Svako ima pravo na svoje mišljenje. 2. O ukusima ne vredi diskutovati. 3. Nemoj da se spuštaš na tuđi nivo. Rekao bih i da su te tri rečenice međusobno povezane, tačnije, postoji veza između sadržaja: onaj ko misli da svako ima pravo na svoje mišljenje obično misli i kako se o ukusima ne raspravlja, a takođe je u fazonu da ne ulazi u diskusiju pod parolom da se ne treba spuštati na nivo nekog ko ne kapira poentu. I tako stvari umeju odu dovraga i sruše se. Sunce polako zalazi, dimnjak radi svoje i ne brine se za to.

Zapravo, mogu da shvatim kako svako ima pravo na svoje mišljenje, ali nisam siguran da bi svako trebalo da ga kaže, javno, pred drugima. Zašto? Zato što je mišljenje ozbiljna stvar. Da bi ga imao, treba da misliš. Da bi govorio, važno je da slušaš. Da bi pisao, bitno je da čitaš. Mišljenje je, mišljenja sam, jedan kompleksan posao i proizvod. Ljudi koji su svoj život podredili znanju, uložili sve u to da misle, dobro se povežu sa samim sobom i svetom, oni bi trebalo da (pro)daju mišljenje. Formirati mišljenje ume da bude mukotrpno kao 21 traster u krosfitu. Može li svako da uradi 21 traster, s 60 kg, bez pauze? Kao što ne može svako da napravi avion ili obori rekord u sprintu na 100 metara, tako ne može svako da misli, jednostavno.

U Men’s Healthu i životu van njega, bavim se konceptom muškarstva, ajde da to tako nazovem. A muškraci bi trebalo da budu okrenuti suštini, znanju, hrabrosti, smislu, ljubavi. Stvaranju a ne rušenju. Trebalo bi da budu posvećeni svemu onome što su kao najvažnije životne teme razmatrali filosofi, najpre antički, potom ostali. “Kada se vozite brodom, za kormilo sedne kormilar”, piše Sokrat. Nije ovde reč o aristokratskim uverenjima, nego o tome da je muškom svetu potrebna izuzetnost. Kao što su sportskom svetu potrebni Džordan, Ali, Bolt, Ibrahimović… Ne govorim o elitističkim stavovima nego o potrebi za boljima. Ta se potreba posebno javila u doba koronavirusa, kada se upravo oni koji su život podredili znanju, bili to lekari, ekonomisti ili psiholozi, kada se baš oni čekaju da nam kažu šta da radimo i kako da postupamo tokom pandemije. Njima se, konačno, veruje. Oni su, napokon, ponovo važni. I bilo bi jako jako dobro, premda je to naivno očekivati, da se posle korone tako nešto desi u svim zanimanjima. Evo, prilika je. Mrak se spustio na moj krov, stražu planira da mu sačuva mesec.

Takođe, kada neko debelo zastrani u neukus, treba mu to reći. Ako se to zove spuštanje na tuđi nivo, ok, onda se treba i spustiti. U suprotnom, šupak ne konta da je šupak i nikad ni ne pomisli da je šupak jer mu to niko ni ne kaže. Ne kažem da će se promeniti ako mu se kaže, on ruši pa ruši, da ima kapacitet za promenu ne bi postao šupak, ali mora se bar reći. Oni koji misle uglavnom ćute, oni koji ne razmišljaju stalno govore. Očito to nije dobar koncept, muškarstva mi.

“Dobro, Tošoviću, trajalo je, ali je bilo uspešno. Zaključujem ti pet, srećno na Fakultetu političkih nauka”, rekao mi je Konan nakon pola sata odgovaranja. Učionica je ćutala, doduše, šaputali su mi nešto u vezi s Kantom, Konan je to dozvolio. 

Krovovi su, između ostalog, jedan od simbola Beograda. Zaštitni znak života moje generacije, mesto s kog se vidi dalje. Ko hoće, nek se popne. Sa mog se krova vidi i jedan crveno-beli dimnjak. Sviće, sunce izlazi. Gledam ga. Ne bih voleo da bude srušen.

Piše: Stefan Tošović

Fotografija: Nemanja Jovanov

Dizajn: Aleksandar Pasarić

Pročitajte i  NEVIDLJIVI PRIJATELJ
Inicijalizacija u toku...

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *