Da li Aikido radi? Isprobali smo ga - i to vrlo ozbiljno! - Men`s Health

Da li Aikido radi? Isprobali smo ga – i to vrlo ozbiljno!

Jedna od najatraktivnijih borilačkih veština na svetu u poslednje vreme sve češće je pod sumnjom zbog svojih širokih pokreta, isceniranih napada i teatralnih padova. Isprobali smo je. I to vrlo ozbiljno.

Bez ikakve najave poslao sam iz kuka brz levi direkt u ćelavu glavu koja se smejala onako kako se stariji brat smeje mlađem kad mu ne da loptu, ne zato što mu treba, već da vidi na šta je ovaj sve spreman.

Iz relativno pristojnog udaračkog iskustva znao sam da je za većinu ljudi taj napad gotovo nevidljiv do trenutka kad već stigne na odredište, a onda su vidljive sve zvezde. Međutim, nekako u istom trenutku kad se pokrenulo moje telo, pokrenulo se i telo ćelave glave. Kao da je pre mene znalo kada ću i kuda krenuti. Mogao sam samo da gledam kako moj direkt udara u – ništa, dok se ćelava glava preciznim premeštanjem težišta smešta s moje leve strane i tamo, van mog domašaja, naizgled bez žurbe nešto radi. Osetio sam samo da mi gornji i donji deo tela više nisu na istom zadatku i tresnuo na strunjaču, dok su krajevi hakame (ona crna suknjica što je nose majstori japanskih veština) lepršali nad mojom glavom kao barjak na sahrani. Bilo je lepo. Bio je to aikido. Tako smo se sreli.

Upoznao nas je pre devet godina Aleksandar Zdravković, danas nosilac crnog pojasa 5. dan u ovoj veštini. Ovaj četrdesetsedmogodišnjak dobre građe, snažnog vrata i izuzetno pokretljivih nogu, praktično je posvetio život sistemima borenja. Njegovo poznavanje udaračkih veština, od karatea i boksa, pa sve do ruskog sistema, više je nego respektabilno. Ipak, kad se o tome pokrene priča, njegov konačni odgovor je aikido, koji vežba 20 godina. Upravo iz tog razloga čini se da je on najbolji da odgovori na pitanje zbog čega ovih dana mladi ljudi postaju skeptični prema aikidou, pa se radije okreću brutalnim konceptima borilačkih treninga kao što je MMA.

Potraga za instant veštinama je posledica podele života na male pojedinačne sfere. Nekada se trenirala jedna stvar i u njoj se pronalazilo sve, i borenje, i fitnes, kondicija, snaga, koordinacija, zabava. Sad se posebno vežba kondicija, posebno skida salo, posebno povećavaju mišići, posebno razgibavaju zglobovi… Sve je izdeljeno zarad lakše prodaje”, objašnjava Zdravković. „Ali, pitanje je šta se zapravo dobija. Krav maga je savršen sistem kad treba da ideš u zatvor, pa za mesec dana treba da se pripremiš za prva tri meseca preživljavanja u tim uslovima. Ali, kako to vežbati duže vreme? Znam trenera krav mage koji je vežbao ving-čun i tai-či, a da to nikom nije prijavljivao. Morao je radi sebe da spakuje stvari u neki okvir, a i da izađe nakraj s tom količinom agresije koja može čoveku da napravi problem u životu”, kaže Aleksandar, potom poentirajući: „A borilačka veština se trenira da problema ne bi bilo”.

Pre nešto više od mesec dana u dvorani Ranko Žeravica na Novom Beogradu proslavljeno je pola veka aikidoa u Srbiji. Nakon pedeset godina, ubrajamo se među zemlje s najdužom tradicijom u ovoj veštini. Pravi trenutak da se potraži odgovor na pitanje koje se sve češće postavlja. Šta je, zapravo, aikido? Čak su i mišljenja samih majstora ove veštine podeljena po tom esencijalnom pitanju. Borilački sistem? Meditacija? Fitnes? Istezanje? Trening koordinacije? Pokretljivosti? A pošto su sami domaćini tako zbunjeni, nije ni čudo što pristalice ofanzivnijih veština na sav glas prozivaju aikido da je koreografija i da nema veze sa stvarnošću.

U jednom momentu ozbiljno sam se dvoumio da li da napustim aikido ili ne”, priča Zdravković o sopstvenoj potrazi za tim odgovorom. „Razmišljao sam o tome da se potpuno okrenem ruskom sistemu. Jednostavno, ono što sam u tom trenutku mogao da vidim u salama po Beogradu, a i šire, bio je aikido koji više nije bio borilačka veština. Nerviralo me to ‘nisi me pravilno napao’, ‘nemoj tako grubo, to nije aikido’ ili ‘važno je da lepo izgleda’. Šta to znači? Meni je lep pokret koji funkcioniše. Međutim, shvatio sam da u samoj veštini ima odgovora na sve moguće situacije, ali ih ja nisam potražio na pravi način. Hajde da razmišljam o njima, pa ću ih naći, rešio sam. I našao sam ih. Kao što su ih i drugi majstori koji drže do borilačke vrednosti aikidoa pronašli, svako na svoj način. U svakom slučaju, danas smatram da je odgovor svakog aikido instruktora ‘ne, ne radimo to’ ili ‘to nije aikido’, čist spin. To može biti odgovor ako se rade pripreme za neku tehniku, pa ne treba trčati kao ždrebe pred rudu, ali ako se takav pristup odomaći, onda čovek laže sebe”.

Ovo objašnjenje zvuči sasvim logično, osim u jednom: Zašto onda u aikidou nema brutalnih udaraca laktovima i kole-nima, smrskanih hrskavica i otvorenih preloma? „Postoji taj mit da je aikido zapravo rođen kao veština obezbeđenja na japanskim dvorovima, gde je trebalo rešiti problem bez fleka od krvi i mnogo frke, da se dame i gospoda ne uzrujavaju. Sve poluge potčinjavanja i kontrole protivnika u aikidou zapravo su takve: spolja izgleda kao da je sve u redu, ali lakat i rame su pod polugom, protivnik je zaključan u određeni položaj i mora da sluša. Unaokolo ne lete odsečene ruke, žene ne vrište, šogun pije čaj, sve je u redu. Ima tu nečega. Istina, u ovoj veštini se vidi dubok istorijski ratnički kontekst, tu su mačevi i tehnike izvedene iz borbe tim oružjem, ali postoji i ovaj naizgled nežniji deo”, objašnjava Zdravković.

Ipak, činjenica je da je, oproban u ringu, oktagonu ili na tatamiju, aikido uglavnom završavao prilično nezapaženo. A opet, da li je ring pravo mesto za pravu proveru sistema borenja koji bi trebalo upotrebiti u nekoj stvarnoj kriznoj situaciji?

„Mi na ovim prostorima živimo u iluziji viteške borbe. Mnogo sam bliži američkom shvatanju rata, a to je da kad se boriš protiv nekoga, ratuješ na svim poljima. Nisu to Ameri izmislili, to je pisao još Sun Cu, ali oni su ga najbolje naučili. Kad se s njima ratuje, to su sankcije, propagandni rat, CIA… Nemaš gde da se okreneš. U praktičnoj situaciji to znači da, ako si ti jači, ja neću izabrati da se bijemo. Možda ću zauzeti stav koji će te u tome sprečiti. Možda ću odabrati mesto koje ti ne odgovara. Možda ću pozvati nekog. Čini mi se da je u aikido možda najviše utkana svest o tome i da se to prenosi na vežbače. Nema tu onog tinej-džerskog stava: ‘Pa šta ako je jači, ja ću ga nogom u glavu’ i slično. Radeći s većim i manjim, bržim i sporijim, agresivnijim i defanzivnijim ljudima na svakom treningu, čovek prosto razvije svest o tome ko je koliko jak i u odnosu na to može se ispravno postaviti u rizičnoj situaciji. Kad vidim da je neko lud, preći ću na drugu stranu ulice i tako rešiti problem. Jesam li se odbranio? Jesam. Ako neko krade automobile, a ti staviš zeder, taj će otići da ukrade drugi, zeder mu je cimanje. Isto tako je i ovde: pre-velika hrabrost i preveliki strah su magnet za nevolje, to su takozvane šamar-meraklije. Treba biti svestan sebe i situacije i to je onda svojevrsni zeder”, objašnjava Aleksandar.

Foto: Luka Šarac / Prevelika hrabrost i preveliki strah jesu magnet za nevolje

„Postoji jedna velika psihološka i sociološka prednost aikido treninga: neki ljudi su ti blizu, a nećeš s njima ni da se biješ ni da imaš seks, već samo da vežbaš. S vremenom, taj osećaj učini da blizina drugog čoveka ne izaziva tenziju i nervozu, već da se on potpuno oseti, a posle dugog, dugog treniranja bukvalno može da se prati linija nečijih raspoloženja, osećanja, pa i namera. U današnje vreme blizina druge jedinke često je okidač za mikronapade panike i anksiozonosti, a aikido to uspešno sanira. I, naravno, posmatrano kroz vizuru borenja, ne treba ni napomi–njati koliku prednost predstavlja hladna glava u kriznoj situaciji”.

Foto: Luka Šarac / Pratim i istražujem boks, rvanje i razne druge sisteme i onda rešenja koja oni nude inkorporiram u aikido

Akademsko šibanje

Da li je upotrebljivost borilačke veštine moguće precizno izmeriti? Izgleda gotovo nemoguće, ali ako bi iko bio u stanju da to izvede, onda je to Zdravkovićev kolega po zvanju, nosilac crnog pojasa 5. dan, doktor nauka iz oblasti sporta i fizičkog vaspitanja, profesor borenja i doživotni stra-stveni zaljubljenik u sve vrste testiranja tela ekstremnim situacijama, dr Radivoje Janković. „Vrlo sam pristrasan kad je aikido u pitanju, ali objektivno pokušavam da sagledam stvari i već izvesno vreme se bavim tom temom”, priznaje. „Čak sam razgovarao sa čelnicima svetskog aikidoa i oni su svesni da postoji određeni pad popularnosti te veštine. Mislim da sadašnji način, ovo vreme koje ne očekuje posvećenost nečemu, dobrano utiče na to. Aikido iziskuje ozbiljno vreme, po-svećenost i vežbanje da bi imao pravi učinak. Smatram da bilo koji rezultat u životu zahteva posvećenost i vežbanje, a nove generacije zasute su obećanjima brzih efekata i misle da to tako treba. Mnoge stvari ih mame i sve su manje spremni da odvoje određeno vreme, a kamoli čitav život, da bi postigli rezultat”.

Uopšte uzev, dr Janković smatra da su dometi rekreativnog bavljenja tim sportom daleko veći od onih koje dostiže profesionalno: „Vrlo je afirmativna stvar za aikido to što je rekreativan. To znači da ovu veštinu može da vežba svako ko ima poro-dicu, posao, određene godine – prosek u mom klubu je 35-40. Posle osam sati posla odu po dete u vrtić i onda odvoje vreme za trening. Aikidom se bavi veliki broj ljudi i dijapazon njihovih karakteristika je veoma širok. Od dečjih grupa gde polaznici imaju 4-5 godina, do grupa starijih od 70, što je ogromna prednost aikidoa, jer svi su oni u svojim grupama iznad proseka. Ne možemo to da poredimo sa usko specijalizovanim sportskim formama koje će u tom segmentu pokazati bolji sportski rezultat. Samim tim, ljudi koji se profesionalno bave borenjem možda mogu da kažu kako aikido nije efikasan, ali tu je zapravo reč o individualnim sposobnostima i odlikama, a ne o samoj veštini”.

Foto: Luka Šarac / Forsiraju se razni kursevi koji obećavaju borbenu obučenost za
tri meseca, što je smešno – fiziološki, biomehanički nije izvodljivo usvojiti tehnike za tako kratko vreme

Takođe, kad je reč o makar i teoretskom poređenju praktičnosti različitih veština, ovaj doktor nauka ukazuje na još jedno „krivo ogledalo”:

Postoji jedna stvar kod borbe u ringu, a to je izvesnost. Kakav god bio tok i ishod borbe, tu je sudija koji će je u jednom trenutku prekinuti. Svest o tome svakom takmičaru daje određeni komfor: život mu nije ugrožen, a u nekim grubim okrivima čak ni zdravlje. Sportska borba nije traumatično iskustvo. Postoji samo opterećenje pobede i poraza. Najgore što može da se desi borcu, osim u nekim ekstremnim slučajevima, jeste da izgubi. I ako izgubi, on će još trenirati i ponovo dobiti šansu. Kad toga nema, ta komponenta i te kako, što podsvesno, što svesno, utiče na izvedbu. Čovek koji ne zna kako će se situacija razvijati, donosi drugačije odluke i opredeljuje se za drugačija rešenja nego što je to slučaj u ringu, oktagonu, na tatamiju… Ta razlika između sportske borbe i borbe na ulici nije ništa manja nego razlika između veština koje se vežbaju kao aikido i borilačkih sportova u ringu. Ali, istina je da aikido, kakav se uglavnom vežba, nema taj izazov koji se zove takmičarska borba”.

Proveru efikasnosti nekog borilačkog sistema u školskom dvorištu Janković smatra, pa, detinjastom. „Dešavalo se da mi dođu mladići koji imaju nerešene probleme iz školskog dvorišta. Da bi aikido rešio njihove probleme, mora da prođe vreme. Posle nekoliko meseci vežbanja ne može da se uradi ništa. Kada dečaci žele na aikidou da pronađu brza rešenja za školsko dvorište, ja ih uputim na neke druge borilačke sisteme ili druge načine izlaženja nakraj s tom vrstom problema. Da bi neko upotrebio aikido u takvoj situaciji, trebalo bi već odavno da je završio kompletno školovanje. Međutim, propaganda je dovela do toga da se forsiraju razni kursevi koji obećavaju borbenu obučenost za tri meseca, što je smešno. Fiziološki, biomehanički nije izvodljivo usvojiti tehnike za tako kratko vreme. To je kao kada bi klinac došao da trenira košarku i posle tri meseca zahtevao da bude u prvom timu. On mora prvo učiti da vodi loptu, da uči kretanja, tehniku, taktiku, i prođe određene nivoe da bi mogao odigrati dobru utakmicu”, kaže Radivoje.

Foto: Luka Šarac / Postoji mit da je aikido zapravo rođen kao veština obezbeđenja na japanskim dvorovima, gde je trebalo rešiti problem bez fleka od krvi i mnogo frke

Njegovi treninzi su intenzivni. Ima vežbi snage, a tehnike se izvode tako da im je efikasnost očigledna. Voli da doda elemente uverljivosti. Izvlačeći mi uhvaćenu ruku u stranu za polugu, nonšalantno koristi nogu da me počisti i prostre po podu kao medveđu kožu. Brz je iza granice vidljivosti. Ipak, povrede nema, mada je jasno da bi očas posla mogao rešiti da je napravi. „Ukoliko bi se aikido tehnika izvela zaista punim intenzitetom, utoliko bi posledice bile vrlo ozbiljne”, kaže kroz osmeh, dok me gleda kako pokušavam da se ponovo sakupim u ljudski oblik.

Jankovićeva naklonost borilačkom sistemu bez nanošenja povreda ima utemeljenje i u pravnom aspektu. „Današnji klinci, internet je prepun toga, lako ulaze u neke obračune koji imaju vrlo teške posledice – zdravstvene za jednu stranu, zakonske za drugu. Mislim da bi akcenat na svesti o posledicama mogao da smanji stopu vršnjačkog i drugog nasilja o kom se toliko priča.Osim toga, mnogo je lakše uvežbati i izvesti dobar, dobro plasiran udarac nego kretnju koja zahteva da se protivnik savlada a da se ne povredi, a teži trening daje bolje rezultate”, kaže profesor, dokazujući ponovo svoju tezu naučnim istraživanjem:

U nekoliko navrata bio sam u prilici da testiram ljude koji vežbaju aikido. Radio sam procenu telesnog sastava, odnos mišićnog i masnog tkiva, maksimalne sile, aerobne i anaerobne izdržljivosti, i testovi su dali vrlo pristojne rezultate. Ovo istraživanje sam vršio među onima koji ne vežbaju ništa osim aikidoa. Prema Kuperovom testu po tabelama, svako od njih je za svoje životno doba bio u najvišoj kategoriji, s nekoliko izuzetaka koji su bili u drugoj. Prema tome, razvoj aerobnih sposobnosti je uočljiv, čak i u šatl-ranu na trista jardi pokazali su visok stepen anaerobnih sposobnosti, što je i bilo očekivano, pošto je koncept treninga zapravo nešto viši intenzitet u intervalima. Kod bazičnih repe-titivnih testova snage opet se pokazalo da su u odnosu na opštu populaciju daleko iznad. S obzirom na to da se u većini škola u Srbiji aikido vežba tri-četiri puta nedeljno, po meni je to dokaz koliko dobro ova veština utiče na razvoj sposobnosti i morfo-loških karakteristika.”

Učitelj učitelja

Ova dva momka koji danas praktikuju „upotrebljiv aikido”, na jednom delu puta hodali su istom stazom. Jedan od učitelja kod kojih su sticali znanja, verovatno najznačajniji, bio je Velibor Vesović, nosilac najvišeg zvanja koje postoji među Evropljanima, a to je 7. dan, što je retko ko prevazišao čak i na celom svetu. On je svoje poznavanje veštine kovao i kalio kod legendarnih majstora koji se danas smatraju najvećim imenima u istoriji aikidoa. „Odabrao sam ovu veštinu jer nije nešto što se trenira do tridesete ili trideset pete, pa da okačim kopačke o klin i živim od uspomena pričajući: ja sam nekad ovo, ja sam nekad ono. Ne. Ja sam sad i ovo i ono. Drugo, ali ne manje važno, jeste i to što aikido okuplja drugačije ljude koji meni odgovaraju. Plemenite ljude, čestite, obrazovane, intelektualce, a to je sredina koja meni odgovara. To su sve ljudi s kojima bih se družio i da nema aikidoa”, priča s osmehom.

Aikido je nastao kao borilačka veština i njegovi izvori su vrlo primenjivi. O’Sensei, Morihej Uešiba, radio je takav aikido, čak je rekao da 70 odsto uspešne tehnike čini udarac. Danas se smatra da si dobar majstor ako uopšte ne koristiš udarac. Mentalitet Japanaca je specifičan, oni nisu ili ne smeju da budu mnogo kreativni, i onda niko nije smeo da nastavi tu njegovu priču. On je počeo da stvara aikido, ali se ta veština nije završila s njegovom smrću. Neprekidno je evoluirala. Njegovi veliki učenici trebalo je da nastave s tim, ali su stali u tome. Nisu osećali slobodu da nastave tu priču. Zato se to desilo. Imao sam priliku da u Japanu, u jednom manjem dođou blizu Tanabea, gde je rođen O’Sensei, radim na velikom treningu koji je vodio Došu (njegov naslednik). Tu su došli ljudi iz lokalnih aikido -klubova, koji se ne bave time profesionalno već samo vežbaju, i oni obrću četiri tehnike. Počnem ja da radim, i to ne nešto što sam izmislio, već sam naučio od svojih učitelja, Ikede i Fudžimota, a oni me pitaju: ‘Šta to radiš? Kako se to zove?’”.

Vesović je odabrao drugi put.

Ima jedna interesantna priča o borilačkim veštinama: Između dva rata, na inicijativu američke ambasade održan je meč u Kodokanu, na džudo institutu, između deset najboljih džudo boraca i deset američkih boksera. Rezultat je bio 10:0 za boksere, od čega je 9 mečeva završeno nokautom”, priča Vesović. „To je bio prvi put da su se džudisti susreli sa bokserima. Sledeće godine je meč ponovljen i bilo je 10:0 za džudiste. To je zato što su tražili rešenje. Zato ja pratim i istražujem boks, rvanje i razne druge sisteme i onda rešenja koja oni nude, inkorporiram u aikido. Zašto da ne? Vasil Lomačenko, sjajan ukrajinski bokser, radi tenkane – kretanje karakteristično za aikido – u boksu. Majk Tajson je išao kod Gozoa Šjode senseija i posle te posete rekao: ‘Ovo je za mene najjači čovek na svetu’. Od njega je čak malo i učio aikido, ima na Jutjubu da se pogleda”.

Napredak veštine je, prema Vesoviću, stvar odluke: „U principu, svaki instruktor mogao bi da posveti malo pažnje toj opštoj kulturi borenja, osnovama udaraca, poluga i bacanja, pa ne bi bilo potrebno da se na aikido dolazi s nekim predznanjem. Ako se radi malo ovo, malo ono, to je onda koktel-parti i lako je izgubiti se u toj gomili informacija. Po meni, na svakom instruktoru počiva odgovornost da svoje učenike nauči tim opštim osnovama. Lično, subotom, kad se radi kondicija, držim treninge za sve borce, uglavnom radimo boks i grepling, pa ko hoće da dođe, dolazi. Tu u nekim kratkim crtama proučavamo prednosti različitih borilačkih veština. Dođu ljudi s aikidoa, s ruskog sistema, ali ne radimo te veštine, već upravo tu primenu – „tuču”. Ne do krvi, ne do nokauta, ali da se znaju gard, prednji i zadnji direkt, kombinacija, supleks, bacanje iz rvanja i tako dalje”.

I nije mu teško poverovati. Sa svoje 63 godine, Vesović sensei kreće se panterskom brzinom, a njegova muskulatura kao da je pozajmljena od barem 30 godina mlađeg čoveka. „Ljudi koji se profesionalno bave aikidom moraju da treniraju svakodnevno”, objašnjava on. „Trener u aikidou nije isto što i trener u drugim sportovima. Fudbalski ili košarkaški treneri ne moraju da budu dobri u driblingu ili ubacivanju lopte u koš. Moraju da budu dobri teoretičari, da umeju da objasne ljudima kako se dribla ili ubacuje u koš. Ovde ipak čovek mora barem malo da dominira. Nije dovoljno da umeš da objasniš. Zato ja treniram svakodnevno. Ipak, ne pripremam se za ulazak u ring, već održavam kondiciono i tehnički ono što mi je potrebno”.

Posle treninga svakog od ovih beograd-skih majstora, čoveku je više nego jasno da aikido jeste veoma efikasan sistem borenja, s tim što mu akcenat nije na parcijalnim tehničkim izvedbama, već na celokupnoj borbi. Ipak, potrebno je više od jednog treninga da bi se shvatila suština vežbanja borilačke veštine. A opet, rešenje nam sve vreme stoji pred nosom:

Današnji sufiks uz većinu istočnjačkih borilačkih veština je do, što znači put. Ova reč zamenila je nekadašnji borilački sufiks đucu, koji označava određenu veštinu ili tehniku koja se može naučiti i onda se zna. Nasuprot tome, do znači da je sam put cilj. Da nešto treniramo da bismo neprekidno učili, usavršavali se i čitavog života u tome postajali bolji.

Brojke ne lažu

Poput svakog profesora zaljubljenog u svoju nauku, Janković je godinama prikupljao podatke i vršio istraživanja koja su ga dovela do nekih nepobitnih činjenica.

Kao učitelja, često me pitaju koliko je goli aikido primenjiv u kriznoj situaciji, i tada volim da se pozovem na osnovnu statistiku – Gausovu krivu. U svim aktivnostima kojima se svi mi bavimo, možemo reći da prema sposobnostima, oko 70 odsto populacije spada u prosek kada je reč o fizičkim karakteristikama. Radio sam proveru fizičkih sposobnosti ljudi koji vežbaju aikido. Za svoju grupu, prema godinama i polu, oni su na sredini druge standardne devijacije, što znači da su fizički spremniji od 80 odsto čovečanstva. Sama ta po-stavka, u kojoj je ispred njih 20 odsto, a iza 80 odsto, govori da je, kad je reč o primeni samoodbrane, veća verovatnoća da nekoga mogu da savladaju nego da ne mogu.”

Fitnes prednosti aikidoa

Zašto je ovo trening koji treba probati

Aca (47), 5. dan

Možda najveću prednost aikidoa kao fizičke aktivnosti predstavlja to što vraća izgubljene motoričke sposobnosti – da pomeriš obe noge i obe ruke u isto vreme i da znaš gde ti je šta i šta će se desiti. Ispostavilo se da je to kod današnjih mladih generacija potpuno upropašćeno. Odrodili su se od sopstvenog tela. Mi smo se stalno igrali neke šuge, arjačkinje-barjačkinje, žmurke, žandara i lopova, tapke, crvene rukavice, a sad su to mesto zauzeli digitalni zabavni sadržaji u kojima telo uopšte ne uče-stvuje i zato gubi funkcije.

To je stvar kojoj dosta pažnje posvećujem na treninzima. Takozvana telesna inteligencija. Osim toga, ovde uopšte nije reč o zanemar-ljivoj fizičkoj aktivnosti. Svaki pad je jedan trbušnjak + čučanj koji vežbač uopšte ne oseti jer razmišlja o tehnici. Prosečno, na treningu se padne stotinak puta, a niko nema osećaj da je besomučno radio trbušnjake. E, sad, ako gledamo parcijalno, svi početnici mi se na drugom treningu žale da su dobili upalu mišića od grudi naniže. Eto, znači, to se najviše jača. I tu je moj omiljeni mišić psoas, koji po unutrašnjoj strani spaja lumbalni deo kičme i unutrašnji deo butne kosti, prelazeći po unutraš-njoj strani karlice. On je od esencijalnog značaja za zdravlje svega, iako je to tek nedavno otkriveno.

Rade (46), 5. dan

Prva bitna stvar, kada je reč o fitnesu, jeste to što u aikidou postoje padovi. Kad se nauči pad, praktično se angažuju mišići celog tela, sa akcentom na koru. Mišići stomaka i leđa non-stop su aktivni u aikidou. Da bi se došlo do fitnes momenta, prvo moraju da se nauče tehnike, a za to treba određeno vreme. Uz vežbanje tehnika, naravno, idu i uobičajene vežbe snage s težinom tela, ali se one ne rade punim intenzitetom. Naravno, preporučujem da se, osim aikido treninga, odrade i neke vežbe van toga. Tri treninga nedeljno je ipak minimum. Ali, kada se nauči tehnika, kroz njeno izvođenje i asistiranje, praktično rade svi mišići. Nakon treninga uvek insistiram na vežbama elastičnosti, koje ljudi inače zanemaruju i iz nekog razloga im teško padaju. Stalno sedenje, što je danas normalan način života, pravi pro-bleme u zadnjoj loži i krstima, što se kasnije projektuje na totalni gubitak gipkosti i za sobom povlači zdravstvene probleme. Aikido je odlična preventiva za ove probleme. Ako pričamo o hi-pertrofiji pojedinih mišićnih grupa, aikido najviše utiče upravo na posteriorni lanac, koji je slaba tačka današnjeg čoveka. Osim toga, vrlo teško može doći do potpune adaptacije na određene napore na ovim treninzima. Kad se uzmu u obzir telesne tehnike, specifične parterne tehnike, koje se zovu suvarivaza, i rad sa oružjem – bokenom i štapom, tu ima previše različitih motoričkih zahteva da bi se telo potpuno naviklo i zapalo u stagnaciju. Non-stop je nešto novo.

Foto: Luka Šarac

Proces savladavanja tehnika nije toliko fizički zahtevan, to dolazi posle. Međutim, zahtevan je motorički, i to toliko da malo koja druga aktivnost može s njim da se meri. Kad se prođe taj deo učenja tehnika, dolazi do dela koji je ozbiljan trenažni proces za sve mišićne grupe.

Vesa (63), 7. dan

Aikido nudi organizam koji je dugo u funkciji. Nije važno živeti dugo, već dugo biti u funkciji, da možeš da spavaš, imaš apetit, da imaš smirenje, da te telo prati i sluša, kao i sve ono što ide uz to. Opšti naziv za to je zdravlje, mentalno i fizičko, a sve drugo je manje važno. Isto tako, aikido je tema koju možeš da razvijaš i istražuješ celog veka, a da te drži u koncentraciji. Imaš nešto čime se baviš. Kažu da slikari dugo žive zato što slikanje oslobađa od stresa. Sve otrove koje imaju u sebi, oni bace na to belo platno. Slično je s aikidom. I ako imaš neku agresiju i stresove, malo ih preneseš na ukea. Ne, ne mislim tako, što se smeješ sad?

Foto: Luka Šarac

Moćna ratnička tradicija

Predsednik svetske aikido federacije Kei Izava odgovorio je na pitanja MH o ovoj veštini

Foto: Luka Šarac

Men’s Health: Da li je aikido trenutno u krizi?

Kei Izava: Iako ima izuzetaka, a zavisi i od zemlje i razvijenosti borilačkih veština u njoj, generalno bi moglo da se kaže da tradicionalne borilačke veštine gube na popularnosti. Čak i tradicio-nalne sportove menjaju neki novi, urbani, pa čak i oni koji su više posmatrački, kao što su kompjuterske igre. Današnji potrošači traže zabavu i emocije „za poneti”, što tradicionalne borilačke veštine ne mogu da ponude. Prema nekim američkim istraživanjima, manje od četvrtine svih sportova je u porastu, a svi ostali su u opadanju. Smatraju to pokazateljem efekta pod nazivom „pandemija neaktivnosti”, baziranom na činjenici da sve više ljudi stalno sedi. Susretao sam se s mnogim čelnicima organizacija raznih borilačkih veština, koji su na svojoj koži osećali isto što i mi. Aikido predstavlja dugovečnu fizičku aktivnost i mnogi ga vežbaju godinama ili decenijama, pa dođoi i klubovi ne ulažu previše energije u sistematsko regrutovanje novih članova, kao što je to slučaj s drugim sportskim klubovima kod kojih je to biznis. Takođe, mnogi klubovi i dođoi nemaju dečji program koji je osnova dugoročnog rasta. Primanje članova od najranijeg uzrasta trebalo bi da pokrene rast, čime se i bavi naša Inicijativa za mlade u okivur Svetske aikido federacije.

Mnogi se pitaju da li je u ovoj veštini reč samo o pukoj koreografiji…?

Aikido potiče iz moćne borilačke tradicije, a zbog odbrambene prirode veoma je rasprostranjen u policijskim snagama raznih zemalja, uključujući Japan. Brojne aikido tehnike koriste se za hapšenje. Pre Drugog svetskog rata, Kobukan (staro ime Hombu dođoa, centrale aikidoa u Tokiju), zvali su Pakleni dođo, najbolji borci iz drugih veština dolazili su tu. Aikido su proučavali nacionalni šampioni kendoa i džudoa i ne verujem da su ga smatrali neefikasnim. Morihej Uešiba, osnivač aikidoa, više se fokusirao na prosvetljenje kroz trening uz filozofiju Masakacu Agacu, što znači „prava pobeda je pobeda sebe”, pa u aikidou ne postoji takmičenje.

Zašto se u poslednje vreme ova veština toliko dovodi u pitanje?

Danas svako može da postavi neki video kako radi aikido i istina je da kvalitet varira; viđao sam prilično slab aikido na internetu. Problem je što to kvari sliku aikidoa. Zato bih voleo da ti „realni” likovi dođu u neke naprednije dođoe na trening i vide koliko je sujetna njihova tvrdnja da aikido ne radi. Dvoboji su ipak stvar prošlosti.

Imate li neko iskustvo i u drugim borilačkim veštinama?

Vežbao sam nihon kenpo (japanski ful kontakt) u vreme kad sam počeo s aikidom. Dakle, svoj život u borilačkim veštinama počeo sam udaranjem rukama i nogama. Bilo je lepo, ali mi je davalo lažni osećaj da postajem sve jači. Kad sam se susreo s aikidom bio sam oduševljen jer teče glatko i lep je, zainteresovale su me ta elegancija i moć da se upotrebi snaga protivnika. Godine 1976. učio sam kod Micunarija Kanaija u Bostonu, kad sam shvatio da aikido ima moćne borbene elemente, na koje nam je ukazivao sensei Kanai. Verujem da bi on bio vrlo inspirativan „realnim” likovima.

Da li je poznavanje drugih veština preduslov poštovanja aikidoa?

Verujem da je važno duboko poznavanje sopstvene veštine, ali mi-slim da se tu može naučiti još mnogo više ako svoju veštinu sagledate iz drugačije perspektive. Ne mislim da je za to potrebno ovladati drugim borilačkim veštinama, ali bi trebalo otvoriti oči za druge perspektive. Imam 69 godina i još uvek treniram s mlađim ljudima koji su u godinama moje dece, pa čak i unuka. To me održava zdravim i elastičnim. Nastavljam da učim aikido, pošto se on ne zasniva na fiksnim katama. Varijacije na tehnike su beskonačne i uvek je užitak pronalaziti nove uglove. To je zaista vežbanje za telo i um koje može da se primenjuje mnogo, mnogo godina.

Foto: Luka Šarac

Na šta treba obratiti pažnju pri izboru veštine za sebe?

Izbor borilačke veštine, naravno, umnogome zavisi od cilja, ali svakome bih preporučio da uključi aikido u svaku veštinu koju uči, kao protivtežu. U krajnjem slučaju, aikido će mu trajati ceo život. Prirodan tok pokreta i istezanje su koncepti suprotni mnogim drugim borilačkim veštinama. Moćan je a opušta.

Koja je najrasprostranjenija predrasuda o aikidou?

Najčešća greška koju ljudi prave u vezi sa aikidom je to što misle da je reč o koreografiji.

Na kraju, šta je aikido? Borba? Rekreacija? Meditacija?

Aikido može biti ono što se od njega traži da bude. U većini dođoa zajedno vežbaju mladi i stari, muškarci i žene, tako da radite sa širokim spektrom majstora i početnika. Možete da vežbate tako da fino podešavate svoje poznavanje aikidoa. Možete da idete na seminare i tamo radite s ljudima koji su se tome posvetili. To je ta mnogostranost aikidoa. Ali, što je veoma važno, treba da proširite horizonte da biste shvatili šta tražite. Lepota aikidoa je to što ne moramo svi da se upakujemo u istu kategoriju.

Rekli ste jednom da bi svi trebalo da vežbaju aikido, zašto?

Aikido nas uči da treba da imamo dobrog partnera da bismo dobro vežbali. Ali, uz to razvijamo svest o tome da i partner želi da trenira. Želite da pomognete jedan drugome, a ne da se međusobno ometate. Ovo uzajamno poštovanje treninga gradi harmoniju. Ne bih to da poredim s baletom, ali prirodno je da želite partnera s kojim ćete bolje da radite. Ova podrška i razumevanje čine nas jedinstvenim i harmoničnim. U svetu s toliko rivaliteta i negativnosti, mislim da je aikido predivna filozofija.

Piše: Igor Karanov / Foto: Luka Šarac

Pročitajte i  Besplatna aikido škola: Život počinje napuštanjem zone komfora
Inicijalizacija u toku...

1 thought on “Da li Aikido radi? Isprobali smo ga – i to vrlo ozbiljno!

  1. Daj bre, nemoj da zajebavate narod sa japanskim baletom niti da njega mesate sa dzudoom koji je muska vestina i sasvim nesto drugo… Ukucajte na yotube “aikido vs.” pa sta god da izadje kao predlog pogledajte kako su se aikidoisti proveli… Pa jos one budalastine o odbrani od petorice, odbrana od noza, pistolja, topa… Ccccccc….

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *