Pokret pokreta - Men`s Health

Pokret pokreta

Pre otprilike sedam miliona godina naši preci su sišli s drveta. Sada, u dva popodne u ponedeljak, preokrećem tok istorije, vraćam se u prošlost i ponašam kao primat. Hempsted Hit na severu Londona jedva da se može nazvati divljinom, ali njegovih 320 hektara zelenila su u urbanoj džungli glavnog grada nešto najbliže prirodi. Kako bilo, toliko sam uslovljen vežbanjem u prostorima dizajniranim ljudskom rukom da je obično penjanje uz drvo za mene incident.
„Možeš da razviješ iznenađujuće jak stisak, da ne pričam o dobrom treningu za ramena i ruke, i sve to od penjanja“, kaže moj trener, Ben Meder, jedan od najpoštovanijih „trenera pokreta“. „Plus, ima više varijacija nego sa šipkom za zgibove – uz svako drvo možeš da se penješ na drugačiji način.”
Pošto smo odradili drveće, Meder je tražio da se krećem unazad tako da ne odvajam ni ruke ni noge od zemlje. Brzo mi je postalo jasno da ovo ne zahteva samo mentalnu agilnost, već i pokretljivost ramena i kukova. „Postoji niz kurseva za tako jednostavno kotrljanje“, kaže Meder, vidno uživajući u mojoj borbi sa ovim varljivo elementarnim zadatkom.
To je „pokret“. Ono što bi moglo da deluje kao jedno dečje popodne provedeno u veranju po drveću je napredni put ka usavršavanju spretnosti, koordinacije i opsega pokreta. Istraživači na Floridi su čak povezali penjanje uz drvo sa poboljšanjem pamćenja. I sa našim kancelarocentričnim načinom života, koji nas čini previše krutim da bismo funkcionisali i koči naš metabolizam, Pokret pokreta dobija na ubrzanju.
Velika Britanija je od januara postala prva država koja je zvanično priznala parkur (bliski rođak prirodnog pokreta) kao sport. Izraelski specijalista za pokrete, Ido Portal, pomogao je da Konor MekGregor postane dvostruki šampion u MMA. U ovom trenutku, #movement je u pretrazi na Instagramu upotrebljen više od 4,1 milion puta. Čak ga i MH koristi u svojoj novoj aplikaciji – Primal 9 – fokusirajući se na bazične vežbe sa minimalnom opremom.
Prema Mederovom mišljenju, penjanje, korljanje i učenje da hodamo kao primati (ili, kad smo kod toga, kao irski borac željan titule) su aktivnosti koje su tipične za našu evoluciju. Pokret je ozbiljna filozofija, barem koliko i metodologija. Nagrađuje kvalitet i raznolikost više nego količinu i brzinu. Izbegava tegove. To je povratak korenima – trening ekvivalentan paleo dijeti. I što je najvažnije, ne dovodi u pitanje samo kako treniramo, već i zašto, i samu prirodu toga šta znači biti čovek.
Ali, kao i paleo, može istovremeno da deluje i logično i potpuno besmisleno. Zato sam i potražio ove ljude koji najdoslovnije definišu pokret, da bih saznao da li su odbacivanje decenija sportsko-naučnog istraživanja i učenje od životinja zaista budućnost ili samo još jedna trendi-ložana.

 

POREKLO ČOVEKA

Zbog veze sa MekGregorom i njegovih instagram podviga poput stoja na jednoj ruci, Ido Portal je za mnoge muškarce mesija pokreta. U skladu s tim, njega je teško uhvatiti. Izbegavao je i pokušaje MH-a da priča sa njim, delimično zbog gustog rasporeda, a delimično i zbog tajnovitosti njegovih metoda i klijenata. (Čisto da se zna, Meder, koji je učio kod Portala, opisuje ga kao „toplog, ohrabrujućeg i kul lika“). Ipak, Portal na društvenim mrežama i svom sajtu rado govori o uspostavljanju kulture pokreta da bi olakšao unakrsnu razmenu informacija među različitim „pokretačima“.
Na Portalovom Jutjub kanalu se među video zapisima treninga može pronaći MekGregor kako hoda četvoronoške, fluidno izbegava udarce palicom ili se kortlja po podu sve vreme održavajući drveni štap na tabanima. Nekome to možda izgleda kao mlaćenje prazne slame, ali ako je MekGregorova karijera prolazna stvar, ovo je definitivno nešto što ima dugoročnog efekta. „The Notorious“ je uz karakterističnu skromnost objavio da on više nije borac; uz Portalovu pomoć postao je „gospodar pokreta“.
Ipak, psihologija pokreta nije oduvek bila tako moderna, niti koherentna. Ranije su različite discipline bile strogo izolovane, kaže Majk Fič, autor „Životinjskog toka“, sistema pokreta u parteru koji ukršta elemente gimnastike, parkura, brazilske kapoere, pa čak i brejkdensa. Uz „Životinjski tok“ ćete možda uhvatiti sebe kako radite – ili pokušavate da radite – neobične vežbe poput „krabinih klešta“ (neka vrsta mosta na jednoj ruci) ili „bočno-putujućeg majmuna“ (skakanje u stranu sa rukama na podu). „Ne baš tako davno, neko ko se bavio gimnastikom bi ostao pri gimnastici“, objašnjava Fič preko gutljaja kafe u hotelu Ejs u istočnom Londonu. „Parkur je bio utočište veoma male zajednice. Ali poslednjih nekoliko godina je multidisciplinarni pristup počeo da evoluira.“
Umoran od decenije provedene u fitnes industriji i konstantne upale mišića zbog intenzivnog nagruvavanja, Fič je doživeo prosvetljenje u tridesetoj godini. Odložio je tegove i odabrao trening sa težinom tela, sa svim svojim beskonačnim formama. „Sve mi je jako loše išlo“, priznaje. „Baš sam bio nevešt u radu sa svojim telom. Ali sam se nekako odmah primio.”
Visoki i plavokosi Amerikanac širokih ramena, Fič – kao i mnogi preobraženici – priča o spiritualnom buđenju podjednako kao o telesnom. Postepeno je počeo da uvezuje različite discipline. „Primetio sam da sve one koriste neki oblik životinjskog kretanja“, rekao je. „ Trudio sam se da dokučim kako bih mogao da probudim životinju u čoveku – neuralne sekvence, distorziju stava, performanse“
„Bilo da je reč o prirodi ili ljudskom telu, za sve postoji plima i oseka. Ekstremna vežba je trčanje u jednom pravcu što je dalje moguće ili sprint-stop ili podizanja sa fiksiranom osom. A mi nismo predodređeni da se krećemo na takav način.“

 

MOĆ NEPREKIDNE PROMENE

U odnosu na aktivnosti poput trčanja na duge staze ili bodibildinga, kultura pokreta je još uvek u povoju. Prvo sam pisao za ovaj magazin o „Životinjskom toku“ 2013; od tada su se iz toga izrodili mnogobrojni kursevi „primalnog pokreta“, kao što su Dejvid Lojd i Virdžin Ektiv programi. Iako su se infiltrirali u taj lanac teretana, nisu postali dominantni: sprave za bildovanje i “točkovi za hrčka”, kao što su bicikli i trake za trčanje, i dalje su neprikosnoveni.
Meder je svoj momenat prosvetljenja doživeo dok je stagnirao sedeći za stolom, obavljajući IT poslove i flertujući sa teretanom. Umoran od vežbanja zarad estetike, probao je borilačke veštine i pankur, pre nego što je naleteo na video zapis „Trening koji je svet zaboravio“. Pomalo Rokijevski, pomalo “Planet Earth”, snimak prikazuje čoveka koji trči, skače, penje se i pliva kroz bujne tropske pejzaže.
Ovaj najnoviji Tarzan je Irvan Le Kor, čovek bez majice, osnivač sistema MovNat. Skraćeno od francuskog izraza „mouvement naturel“, MovNat je sistem koji podučava tehnike za neke sasvim banalne aktivnosti kao što su penjanje uz drvo, skakanje, plivanje, nošenje, bacanje, balansiranje, puzanje, hodanje, pa čak i disanje. Tik uz Portala, jednako fotogenični Le Kor je jedan od „momaka za poster“, kada je reč o kulturi pokreta.
„Kada sam otkrio Irvana, bio je potpuni anonimus iz šumskog grada u Brazilu“, kaže Kristofer MekDugal, Američki pisac koji je o njemu pisao u knjizi „Rođeni heroji“, 2013. „Od tada, njegov MovNat sistem su učili astronauti i specijalne vojne jedinice. Bio je čak i u kampu Karlosa Kondita, nekadašnjeg MMA šampiona, pre njegovog poslednjeg nastupa.“
MekDugal se pokazao kao čovek koji je preokrenuo stvari u korist pokreta. Njegov bestseler iz 2009, „Rođen za trčanje“, popularizovao je trčanje bosih nogu i podigao godišnju prodaju Vibram Five Fingers „cipela“ sa 500.000 dolara na 50 miliona. U „Rođenim herojima“ tvrdi da čovek mora ponovo da se poveže sa praformom pokreta. „To što se danas usko specijalizujemo za neku aktivnost, bilo da je reč o maratoncu, teniseru ili triatloncu, je luksuz savremenog društva“, kaže on, citirajući profesora kinezilogije Dr E Pola Zehra. „U tome nema vrednosti potrebnih za preživljavanja homosapiensa u divljini. Nikada nećete videti svog psa kako satima neprekidno trči u krug… On će nešto da pojuri, da se zakotrlja, potrči u sprint, odmori, kombinuje stvari. Životinjska igra ima svrhu i nije teško zaključiti da isto tako treba da bude i sa ljudskom igrom.“
Prema MekDugalu „Izuzetan opseg pokreta je ono što nam je omogućilo da napredujemo, manevrišemo po svakom terenu i raširimo se po celom svetu.” Ironija je u tome što smo radeći sve to zapravo odbacili svaku potrebu za kretanjem.
“Naš jezik je zapravo jezik vraćanja prirodnih kapaciteta ljudskom biću,” kaže doktor Keli Staret, autor još jedne biblije pokretljivosti, “Postati gipki leopard”.”Leopard može da napadne i da se brani koristeći momentalno svoj puni kapacitet snage i brzine, dok današnji čovek za takvu aktivnost mora da odradi zagrevanje, da aktivira gluteuse i razgiba kičmu,” objašnjava on uzvišenim tonom karakterističnim za entuzijaste Pokreta pokreta. “Ne treba da bude tako.”

Pročitajte i  Ruski izdržaj: najteži koji ste ikada izveli

 

GEPARD NA ASFALTU

Nisu baš svi u potpunosti poverovali u Staretove i Portalove aluzije na životinjski svet, niti u programe koji na prvi pogled više podsećaju na reprizu neprežaljenih trenutaka detinje slobode nego na oprobane fitnes programe. Bret Kontreas, trener i nepopustljivi pobornik iskustveno dokazanih teorija, objavio je sažetu i jasnu kritiku Pokreta pod naslovom “Kako postati funkcionalni guru pokreta u 40 lakih koraka”. Iako ne navodi imena, priznaje da “tamo zaista ima nekih neporecivio vrednih i autoritativnih stručnjaka za funkcionalni pokret.” Ipak, nije teško pogoditi na koga je mislio pišući: “Psoudonauka je mnogo profitabilnija ovih dana. Zamislite svet bez okova nauke, gde je sve što vam padne na pamet moguće prikazati kao činjenicu, bez obzira na to da li ideja drži vodu u stvarnom životu. Zamislite kako gradite snažan kult i plaćeni ste da brbljate koještarije po čitav dan.”
Istovremeno na drugom mestu bivši glavni lekar američke reprezentacije u dizanju tegova, doktor Brendan Marej, zapazio je porast povreda tokom ekstremnih “kolena napolje” tehnika koje postoje u dizanju tegova, krosfitu i kod sledbenika učenja Pokreta pokreta. Druga uobičajena kritika ovog sistema vežbanja je upravo ta da se u postavljanju vrednosti koje predstavljaju “idealan pokret” Staret i ostali ne osvrću na individualne razlike i genetiku.
Diskutabilno je da li bi ovakve kritike bile usvojene u nekom šire prihvaćenom fitnes programu. Ipak, ostaje činjenica da su naše dnevne aktivnosti na istorijskom minimumu, a kad se krećemo, pred tom radnjom imamo sve veća očekivanja. Na primer, nekad smo sedeli na spravi i potiskivali nogama teret, rastuća popularnost olimpijskog dizanja tegova, krosfita i MMA pokazala je manjkavosti ove vežbe. Čak i ako Staret nije mesija, u najmanju ruku pokrenuo je značajnu temu, a to je: kako da predupredimo povrede umesto što čekamo da nam se dese.
Savremeni sportisti možda su brži i jači nego ikad, ali, suštinski, nisu čvršći. Američko ortopedsko udruženje pri medicini sporta registrovalo je kod mlađih sportista porast povreda koje su posledica zamora materijala, što je ranije bilo rezervisano za starije profesionalce, dok je Univerzitet u Viskonsinu utvrdio da su studenti specijalizovani za jedan sport duplo podložniji učestalim povredama od onih čije fizičke aktivnosti obuhvataju širi spektar. Sudeći po najnovijem izveštaju BBC-ja, povrede u Premijer ligi dostigle su “razmere epidemije.” Šta god da je rešenje, jasno je da uključuje promenu ritma.

OSTATI JAK

Prirodni pokret mogao bi se pokazati blagotvorno za mnoge probleme koji se vezuju za današnje sisteme treninga, a niko ga i ne predstavlja kao zamenu za oprobane treninge za snagu i kondiciju. “Pilates i joga su sjajni za pokretljivost, ali ne mogu se tretirati kao kompletni sistemi osim ako idu uz podizanje tereta i ozbiljno trčanje,” kaže Staret, koji je radio sa nosiocima zlatnih olimpijskih medalja, vojnim jedinicama i Džejsonom Stejtamom. “Ali uvek ću više ceniti parkurovca nego tipa koji radi čučnjeve sa 200kg kad hoće jer kad zatražite od atlete širokog spektra pokreta da uradi mrtvo dizanje, on će to uraditi sigurnije, jače i moćnije. Pokret je na prvom mestu.”
Iako se hejteri neprekidno pozivaju na mantre o prirodi, grljenje drveta i šamansko mističarenje, istina je da je teško stvarno pronaći rupe u Pokretu pokreta. Stvari koje propagira – trčanje, skakanje, penjanje, puzanje – očigledno su i neporecivo zdrave i dobre. Naravno, ako među vežbačima postoji takva struja, normalno je da će u početku biti pomalo sektaška, baš kao što je bio slučaj sa krosfiterima, biciklistima i jogijima, da će se gnušati drugih vrsta treninga. Ali, Meder, što se njega tiče, i dalje rade čučnjeve i mrtvo dizanje u teretani. Samo ih radi ređe nego što ih je radio ranije, i to kao dodatak svom režimu prirodnog pokreta.
“Neki reč ‘prirodno’ prevode kao ‘najbolje’, ali ja nisam tako isključiv,” kaže. “Sa zadovoljstvom prepuštam debatu drugima; posvećujem se praksi, treningu, kretanju i doživljavanju iskustva, što je mnogo važnije od toga ko je u pravu.”
U srcu Pokreta pokreta je preplavljujući osećaj da smo u svojoj uskogrudoj jurnjavi za sportskim uspesima zaboravili šta je igra. Opsednutost performansama po cenu svega drugog jednostavno ne priliči elitnim atletama. “Ovo je moj najveći problem sa savremenom atletskom kulturom,” kaže Staret. “Zaboravili smo da smo veštine i snagu počeli da razvijamo da bismo ih primenili na drugim mestima. Moja žena i ja planinarimo, trčimo, plivamo, veslamo, vozimo bicikl. Igramo se sve više.”

 

Rejf Keli, trener i osnivač EvolveMovePlay-a pravi razliku između igre, koja je sama sebi cilj, i treninga, koji je put ka cilju. Prirodni pokret može da bude i jedno i drugo. Iako ovo zvuči neozbiljno, Keli smatra da je upravo neozbiljnost jedan od sigurnih puteva ka tome da počnemo da radimo korisne stvari. Zašto deca jurcaju, skaču, penju se i tuku? I zašto današnji termin za vežbanje u teretani – workout – označava sopstvenu suprotnost? Koristeći se Kelijevom analogijom, možemo da kažemo da je prirodni pokret hrana, a trening suplement. Kad želimo da postignemo veće rezultate, koristimo više suplemenata, ali nikako ne smemo da dozvolimo da oni postanu osnova naše ishrane.
Da se vratimo u Hempsted Hit. Meder i ja uočavamo čitavu poljanu na kojoj su neke mladice drveća i momentalno počinjemo da igramo neprevaziđenu dečju “pod je lava” igru, kačeći se za mlada, savitljiva stabla i preskačući s jednog na drugo bez dodirivanja zemlje. Približavajući se kraju treninga, odrađujemo i jednu grubu igru tako što stojimo jedan naspram drugog, dlanovima o dlanove, i pokušavamo da izbacimo protivnika iz ravnoteže. Kad sam konačno uzeo svoj telefon iz njegovog ranca, ostao sam šokiran videvši da smo trenirali četiri sata. A opet, takva je radost spoznati sreću koju pruža pokret u prirodi da shvatam da u stvari uopšte nisam trenirao.

 

Autor: Džejmi Milar/Men’s Health UK

Inicijalizacija u toku...

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *