Pare ili život

Jer danas obe stvari trpe. Državna zdravstvena nega je nepouzdana, privatna vam izvlači novac iz džepa, i u međuvremenu razni šarlatani koriste vaš strah da bi se brzo obogatili..

"Da li imate svoju pidžamu?”, postavila mi je pitanje medicinska sestra, skoro ljuta što joj oduzimam dragoceno vreme za ispijanje kafe s ostalim sestrama. “Nee...”, bojažljivo sam odgovo­rila. “Nisam baš planirala da noćim ovde!”, poželela sam da joj kažem, ali ona je već nervozno koračala niz hodink, ostavljajući me da razaznajem reči: “Ionako morate da imate bolničku spavaćicu!”
O, Bože, ovako izgledaju noćne more! Ne samo da me čeka intervencija, već spavaćica koju držim u ruci ima skorele mrlje od nečije krvi, ne želim ni da verujem da nije prana (ali svakako tako izgleda). Papuče su braon, gumene, broj 44 koji na mojim 38 izgleda kao čamac, a u tome treba da dodjem do 3. sprata. “Druge nemamo!”, odgovara sestra na moj zgranuti pogled. “A spavaćicu morate da nosite na intervenciji - obavezno!” U bolnici je hladno, vlažno i prljavo i želim samo da odem što pre. Ali vrata lifta se zatvaraju iza mene i dok prolazim hodnikom na 3. spratu čujem ječanje, stenjanje i dozivanje iz soba. “Sedite ovde”, kaže mi - ne bolje reći - naređuje mi sestra i odlazi. Ispod klupe je bubašvaba veličine prsta, odmah mi je muka i odlazim što dalje. A klupa sa dva preostale daske deluje krajnje nepouzdano da će izdržati moju težinu. “Gde da sednem, bre, ljudi?!”, rekla bi, vrištala... Ali bolovi su toliko jaki da jedva čekam da legnem, bilo gde. “Ovo je tvoj krevet!” Pomeram ga što dalje od zidova, kao da bubašvabe ne mogu da se uvuku u postelju uz noge od kreveta, lažem sebe kako sam ovako bezbednija. “Nemoj da pereš ruke ovde u lavabou”, savetuje me nova cimerka u ovom košmaru. “Noću je puna buba, idi u kupatilo niz hodnik.”
U kupatilu ih nema, upaljeno je svetlo celu noć. Ali zato ima malih crva, po rubovima popucalih pločica iz kojih viri buđ. “Ali bar nisu bube...”, ponavljam sebi kao mantru dok se tuširam. Stvari nigde ne mogu da se okače, stavljam­ ih na stolicu koju prekrivam toalet-papirom (svojim!). “Gospode, još ću se ovde dodatno razboleti!” (što se po izlasku iz bolnice pokazalo kao istina...) Ujutru će mi moji doneti i pidžamu, i čistu posteljinu i normalne papuče kroz koje mi neće prolaziti noga. Samo do ujutru... “Ma ćuti, u prizemlju su pacovi kao dobar dan!”, kaže treća cimerka, koja leži već 15 dana u bolnici i još joj nisu utvrdili šta joj je. “Sestre i ne pokušavaj da zoveš ako ti nije dobro. Sačekaj jutro, vizita je u 8h, tada su sve tu. Istoriju bolesti nemoj slučajno da gledaš, mnogo se ljute! Probaj da spavaš...”, savetuje me.
Spavanje je poslednja opcija. Uz bolove, zgroženost, strah i iščekivanje da mi nešto mili po telu - zora je došla kao spas.
“Doručak!”, povikala je sestra kako bi probudila i one pacijante koji još kradu od sna. Gladna sam, ali u šoljama je jogurt kojem je istekao rok trajanja, nakiseo i s grudvama, i salama sa ošušenim smeđim krajevima, povije­nim nagore i jezivo gadnim. Ipak nisam gladna... “Bolje jedi nešto. Za ručak je još gore. Juče je bila neka boranija-kupus-grašak smesa s ustajalim pire­om!”, savetuje me iskusna pacijentkinja kojoj ni jutros doktor u viziti nije rekao zašto je zadržavaju...
Iz perstpektive kreveta, sve izgleda kao dobra scenografija za neki film. Pa da, ovo i JESTE bila scenografija za filmove - oljušteni zidovi, napukli podovi, rasklimatani kreveti, prljava posteljina, neljubazno osoblje... Samo, dok sam ih gledala mislila sam da se to samo na filmovi­ma dešava...
negde u tom periodu mog iskustva u državnoj bolnici, bez prethodne pripreme, bez veza i poznanika u tim krugovima i bez potkupljivanja medicinskog osoblja da bih sebi obezbedila bolji tretman, bolnica je bila ispunjena brošurama “Imate pravo” Ministarstva zdravlja Republike Srbije, u kojima su nam ljubazno objasnili koja su prava pacijenta. I negde u tim trenucima nemoći i očaja, čitajući naša prava, došlo mi je da plačem i da se smejem u isto vreme...
Pravo na obaveštenost me dovelo do suza. Po tome, mogla sam mirno da saopštim nervoz­nom doktoru u viziti kako ja želim da znam koje su najnovije tehnološke mogućnosti da se reši moj problem. Da, ali zapravo, doktore, koji je beše moj problem? Pošto sam između “operacija sutra” i “ovo je vaša spavaćica” čula samo jauke iz sobe, ali ne i dijagnozu!
A neljubaznim sestrama koje se ljute jer gledamo istoriju bolesti trebalo je da predočim da imam Pravo na uvid u medicinsku doku­menta­ci­ju, pa bi se onda manje ljutile i povišenim tonom obraćala pacijentima koji bi pokazali i najmanje interesovanje za svoj zdravstveni problem.
Ili sam mogla da napišem prigovor na dežurnog lekara koji je 30 minuta odgovarao na SMS poruke svoje devojke, prepričavajući mi njihov sadržaj, dok sam ja dehidrirana i ošamućena čekala da samo potpiše prijem u bolnicu. Ili da u pismenoj formi napišem kako je moj problem koji se završio operacijom shvatio kao “malu prehladu, pa ako se pogorša onda je za hospitalizaciju”. A možda sam mogla da napišem kako mi je, u trenucima odluči­vanja o vremenu intervencije, prepričavao smrtne slučajeve na tom istom stolu? Jer, pacijent ima Pravo na prigovor na zdravstvenog radnika koji rukovodi procesom rada, ali je ime tog istog radnika nečitko nažvrljano na prijemnoj listi - koju čak ne smete ni da pogledate!

U zdravstvenom sistemu pacijent ima pravo na dostupnost zdravstvene zaštite, obaveštenost, slobodan izbor, privatnost i pove­rljivost informacija, samoodlučivanje i pristanak, uvid u medicinsku dokumentaci­ju, tajnost podataka, pristanak na medicinski ogled, prigovor, naknadu štete, obaveštavanje javnosti. Ali u praksi, skoro sve funkcioniše drugačije...
Lekari su korumpirani, osoblje ne ceni život pacijenata, ustanove su ruševine i uslovi u njima su veoma nehigijenski, često vlada nestašica lekova i drugog sanitetskog materija­la, hitna pomoć funkcioniše kao pre 50 godina, a pauze za kafu su na svakih 30 minuta, što se od radne smene svede na samo sat vremena rada. Izgovor za nemar medicinskih radnika je - naravno - mala plata, i rezistentnost prema slučajevima koja se stvara iskustvom. Međutim, složićemo se svi, za nemar, lenjost i nezaintere­so­vanost u medicini nema opravdanja.
Za mito se sve češće uvodi eufemizam “dona­cija”. Ako želite da donirate 300 evrića za sređivanje odeljenja na kojem ležite, možda ćete i sačuvati neki organ ili život. Najčešća nezvanična tarifa za “donacije” je od 300-500 evra, ali kao u svakom cenovniku, vrste bolesti i komplikacije “koštaju” drugačije. Neki očevi su za porođaje svojih supruga “doni­rali” leka­rima 1500 evra. Ako se ne zaštitite “donacijom”, onda je “laskanje” sestrama parfemima, kozmetikom i bombonje­rama obavezno.
Prema istraživanju koje je u maju 2007. godine sprovela agencija Strategic marketing, 65 odsto građana Srbije smatra da su lekari korumpirani, a u istraživanju koje je 2006. godine sproveo Galup za potrebe Globalnog barometra korupcije Transparency International, građani Srbije su svrstali zdravstvo na prvo mesto po korupcij, ispred pravosuđa, policije i obrazovanja. Nadležni savetuju da se slučaj podmićivanja prijavi, jer je to jedini način da se otkrije. Ali, šta ćemo s slučajevima kao što je ovaj: posle jedne takve prijave, 8-mesečnoj bebi je uskraćen ultrazvuk, a sestra je, odnoseći ga niz hodnik, uplašenoj i šokiranoj majci koja želi da ostane anonimna dobacila: “Zato što si tuži-baba, sada ti nećemo snimiti dete!” I to je samo jedan takav slučaj. Pacijenti najčešće osete da nešto nije u redu kada doktor počne sa “neophodnim anali­zama” kojima nema kraja, čak (pa i najčešće) u situacijama kada je problem zaista veoma ozbiljan, kao što su operacije srca i tumora. Nakon što se otkrije doktorova tarifa, analize više nisu tako neophodne i prelazi se na rešavanje problema.
Izvesni doktori brane čast svoje profesije pričom kako ih pacijenti sami čašćavaju, a posle pričaju kako su im doktori tražili novac. Čast od 1000 evra? Čak i da neko to ponudi, ko to može da primi? Nisu doktori konobari da primaju napojnice!
ukoliko mogućnosti postoje, kod mnogih građana Srbije privatni lekari zamenili su državne. Prvenstveno jer su dostupniji građanima - pozovete, zakažete i obavite pregled, ne čekate satima, ali i lakše je verovati da će se neko zaista brinuti o vama, ako već ima svoju zvaničnu cenu koju plaćate po izlasku iz ordinacije. Međutim, privatni lekari ne mogu vam prepisati lekove koji se izdaju na recept, niti vam mogu izdati bolovanje, tako da se lečenje u Srbiji najčešće duplira - i vremenski i novčano. Za obavezno zdravstveno osiguranje odvaja se od vaše plate, a prema istraživanju koje je sprovela Vesna Jeličić za dnevni list “Politika”, prosečan trošak jednog pregleda, odnosno usluge je oko 4000 dinara. Osiguranici koji plaćaju doprinos za zdravstvo, a ne koriste zdravstvenu zaštitu, pitaju se gde odlazi njihov novac.
Privatni lekari kažu da pružaju 40 odsto ukup­nog broja zdravstvenih usluga u Srbiji. Do 1. juna ove godine svi privatni lekari su po zakonu morali da uvedu fiskalne kase i da izdaju račune za pružene usluge. U avgustu ove godine Republički zavod za zdravstveno osiguranje aktivirao je Pravilnik po kome će pacijenti imati pravo na povraćaj novca za preglede za koje ne postoje zvanične liste čekanja, ali ih, uprkos tome, državna zdravstvena ustanova nije izvršila u roku od 30 dana. Pacijent je dužan da u filijalu fonda, pored potvrde lekara iz državne ustano­ve, donese i fiskalni račun za uslugu obavljenu u privatnoj usta­no­vi. Međutim, uprkos ovim reformama u držav­nom i privatnom zdravstvu, to nisu refor­me koje zadovolja­vaju pacijente, već grade političke karijere.
Medicina nije biznis. Ova jednostavna istina je negde u svemu ovome izgubljena. Previše je institucija i osoba koje se mogu kriviti za to. Ali, medicina nije brojanje novčanica ili iščekivanje 1. ili 15. mesecu kada će “leći plata”. Oni koji su to zaboravili, trebalo bi da se sete zakletve koju su položili i reči koje su izgovorili (možda tada verujući u njih): “Svoje ću zvanje obavljati savesno i dostojanstveno. Najvažnija će mi briga biti zdravlje mog pacije­nta...” Jer onoga trenutka kada medicina postane posao, ona pre­staje da bude sve što je čini medicinom.

5 načina kako da sačuvate svoje zdravlje

Preventiva. Bolje sprečiti - nego lečiti. Manje ćete plaćati lekarske usluge ako sami vodite računa o zdravlju pravilnom ishranom i vežbanjem.

Sprečite na vreme. Manje ćete plaćati povremene testove koji vas mogu upozoriti na ozbiljnija oboljenja, nego same intervencije kada bude hitno

Uvek sumnjajte. Verujte svom lekaru, ali ispitajte i druge mogućnosti. Potražite mišljenje još barem dva lekara i uporedite rezultate.

Obavezno pitajte. Nemojte dozvoliti da izađete iz ordinacije bez podrobnog obaveštenja. Imate pravo da znate sve što se tiče vašeg slučaja!

Potražite alternative. Mnogi lekari vam odmah daju terapiju, ali raspitajte se i za alternativne metode lečenja koje vam mogu pomoći.