Februar 2012
Mračne tajne koje kriju geni
1 of 1
Koliko muškaraca se usuđuje da posumnja u svoju porodicu?
Ipak, razlog za utvrđivanje ili osporavanje očinstva najčešće leži u skrivenim porodičnim tajnama koje vremenom počinju da se otkrivaju. Mnogi muškarci se ne usuđuju da poveruju u mogućnost da nisu biološki očevi dece koju podižu godinama, uprkos evidentnim razlikama među njima. Iako su kombinacije gena mnogobrojne, izvesna pravila nasleđivanja su veoma precizna i u vezi sa njima ne postoje sumnje. Tako da dete koje ima izraženu ušnu resicu ili rupicu na bradi, mora da ima bar jednog roditelja sa istom osobinom. Ukoliko takva osobina izostane kod majke, detetov otac je mora imati. “Dete nulte krvne grupe ne može imati oca AB krvne grupe, i obrnuto”, objašnjava nam sagovornik, docent Oliver Stojković, rukovodilac DNK laboratorije Instituta za sudsku medicinu. “Ali, biološki otac deteta nulte krvne grupe može imati i A i B i nultu krvnu grupu. Očigledno, u mnogim kombinacijama krvnih grupa testiranog muškarca nemoguće je isključiti kao oca testiranog deteta. Nažalost, tada su analize krvnih grupa nemoćne da pruže i definitivnu potvrdu očinstva. Ovo tzv. antropometrijsko veštačenje nije često moglo da ponudi jasan i nedvosmislen odgovor na pitanje da li je muškarac zaista biološki otac deteta”, nastavlja docent Stojković. Sa fantastičnim razvojem tehnologije u oblasti genetičkih istraživanja sedamdesetih i osamdesetih godina dvadesetog veka, situacija i u ovoj oblasti se dramatično promenila. DNK analize već dvadesetak godina predstavljaju jedan od najvažnijih i najubedljivijih dokaza na sudu, ne samo u krivičnim predmetima, već i u parnicama čiji je predmet utvrđivanje ili osporavanje očinstva i drugih srodničkih odnosa”.
Kako se ovakve tajne mogu sakriti? Koji su motivi iza ovih (ne)promišljenih dela? “Kad dvoje ljudi živi u dovoljno dobroj vezi koja zadovoljava većinu njihovih emocionalno-socijalnih potreba, kad postoji otvorena emocionalna razmena, kad je ljubav uzvraćena - nema mesta sumnji jer se odnos bazira na iskrenoj komunikaciji. U tom slučaju se na roditeljstvo gleda kao na krunu ljubavi. Međutim, nije uvek tako”, otkriva nam Jasna Bulajić-Stepanović, psiholog-psihoterapeut i psiholog Mense Srbije. “Postavlja se pitanje zašto se uopšte kod nekog javila želja da se utvrdi očinstvo. Sumnja može imati neposredan, vidljivi povod (očigledne fizičke razlike, ali uz ogroman oprez od preranog zaključivanja jer kombinovanje roditeljskih gena može da priredi mnoštvo iznenađenja). Sumnja može postojati i ako za nju nije bilo realnog (vidljivog) povoda. Razlozi su onda mnogo dublji, a obično se javljaju kao posledica poremećenih partnerskih odnosa ili strukture ličnosti partnera (nepoverljivost, tzv. “povišena interpretativna spremnost” i slično). Oprez je neophodan i kada je u pitanju osoba sa paranoidnim poremećajem ličnosti koja u svemu vidi zaveru protiv sebe. U ovakvim situacijama je neophodno potražiti pomoć stručnog lica. Sumnjičavost može biti i posledica projekcije sopstvenih neprihvatljivih i usled toga potisnutih, nesvesnih težnji (npr. sumnja u partnerkino neverstvo, dok muškarac u sebi ne želi sebi da prizna da je on taj koji želi da vara)”.
Bilo iz sumnje ili potrebe, na mesečnom nivou na Institutu za sudsku medicinu u Beogradu realizuje se po dvadesetak zahteva za utvrđivanje spornog očinstva. Svega četvrtinu ovog broja predstavljaju zahtevi koji u formi sudskog rešenja dolaze iz parničnih predmeta iz sudova sa čitave teritorije Srbije, Crne Gore i Republike Srpske. Od oko pedeset sudski postavljenih zahteva godišnje, osamdeset odsto slučajeva odnosi se na tužbe majki protiv muškaraca za koje je veštačenjem potrebno utvrditi da li jesu ili nisu biološki očevi njihove dece. U takvim predmetima, pred sudom se izvode različiti dokazi: ginekološki dokazi o vremenu začeća, izjave svedoka o postojanju veze između tužiteljice i tuženoga, ali je Vrhovni sud Srbije nedavno zauzeo stav da se dokazi zasnovani na veštačenju primenom DNK analiza moraju izvoditi veoma rano, na samom početku parničnog procesa, imajući u vidu izuzetnu dokaznu vrednost DNK analiza. Na ovaj način, sprečava se bespotrebno odugovlačenje parničnog postupka, koji u našoj zemlji zna da potraje i duže od deset godina. Preostalih dvadesetak odsto sudskih zahteva odnosi se na tzv. slučajeve osporavanja očinstva, u kojima se kao tužioci pojavljuju i žene i muškarci, koji, najčešće u brakorazvodnoj parnici traže da se iz rubrike “otac” u matičnoj knjizi rođenih izbriše ime zavedeno pri upisu deteta u ovu knjigu. Naime, u našoj zemlji se za oca deteta zakonski smatra muškarac koji je sa majkom deteta bio u braku u vreme začeća. Pri upisu deteta u knjigu rođenih, matičar naravno neće razmatrati pitanje da li je taj brak bio funkcionalan, ili su se bračni partneri razišli bez razvoda braka pre začeća deteta. I onda, kada se brak i formalno razvede, sudskim putem se mora ispraviti i “greška” u matičnim knjigama rođenih.
“Istraživanja raznih autora su utvrdila da je prikrivanje istine o očinstvu češće u grupama nižeg socioekonomskog statusa, rizičnog seksualnog ponašanja, kod žena koje zatrudne u mlađem uzrastu, nevenčanih parova i venčanih koji mnogo vremena provode odvojeno (na putovanjima i u različitim gradovima)”, kaže psiholog-psihoterapeut Jasna Bulajić-Stepanović.
DNK testovi se, kao i drugi medicinski postupci mogu obaviti i po privatnom zahtevu. Ovakav način testiranja je u Institutu čak tri puta češći od DNK analiza po sudskom zahtevu. U SAD se na primer, sprovede jedan test očinstva na svakih dvadesetak minuta, odnosno preko 25 hiljada testova na godišnjem nivou. I kod nas broj ovakvih “privatnih” zahteva za DNK testove svakodnevno raste, pre svega zbog činjenice da su sudski postupci skupi, dugotrajni i neprijatni za sve učesnike u parnici. Važno je naglasiti da se i rezultati ovakvih testova mogu kasnije, ako do parnice dođe, ponuditi sudu kao dokaz, zahvaljujući činjenici da je sama procedura testiranja identična onoj u sudski određenim veštačenjima.
Procedura DNK testiranja je jednostavnija nego što mnogi od nas zamišljaju ovaj proces. Nakon što stranka telefonski zakaže termin veštačenja, u dogovoreno vreme odlazi u Institut i obavlja kratak razgovor sa ciljem da se upozna sa samim postupkom testiranja, informacijama koje mogu proisteći iz tog testiranja i mogućim načinima korišćenja rezultata veštačenja. Ovo je potrebno, budući da je za DNK analize konkretnih osoba potreban njihov tzv. informisani pristanak. Iz ličnih dokumenata (lične karte odraslih osoba i izvoda iz matične knjige rođenih maloletnog deteta) uzimaju se podaci da bi se popunio formular informisanog pristanka, koji stranke potpisuju. Za maloletno dete pristanak mora potpisati jedan od roditelja. Dakle, ako muškarac koji se testira nije upisan u matičnu knjigu rođenih kao otac deteta, ovaj formular mora potpisati ili majka deteta, ili osoba koja jeste upisana kao otac. Tek nakon pribavljanja ove pisane saglasnosti, pristupa se uzimanju uzoraka za DNK analize. Prema Standardima DNK analiza za veštačenje spornih srodničkih odnosa, koje je propisala Sekcija za sudsku medicinu srpskog lekarskog društva, kao standardni uzorak za veštačenja uzima se najčešće bris sluzokože usne duplje: laganim trljanjem unutrašnje strane obraza sterilnim štapićem na čijem se vrhu nalazi smotuljak vate prikupiće se dovoljna količina biološkog materijala potrebnog za sprovođenje više testova. Ova procedura je potpuno bezbolna, što je posebno važno kada su u pitanju mala deca. Budući da pomenuti Standardi podrazumevaju čuvanje testiranog materijala u periodu od pet godina nakon testiranja, brisevi svih testiranih osoba uzimaju se u duplikatu. Čitava procedura traje oko pola sata.
Takođe, postoji mogućnost da uzorke koje stranke žele da testiraju dostave poštom ili lično, a najčešće su to opušci od cigareta, četkice za zube i slični predmeti na kojima se nalazi nečiji biološki materijal. Ovakav tip analiza očigledno nije podoban za sudski postupak, budući da veštaci Instituta ne mogu da znaju identitet osoba čiji je biološki materijal dostavljen, ali je za stranke veoma komforan, jer omogućuje muškarcu da sumnjama u svoje očinstvo nad decom ne opterećuje ni tu decu ni njihovu majku. Ovakve anonimne analize, pod oznakom “kućni DNK testovi” su veoma popularne u svetu.
Na čemu se zasniva DNK analiza u postupcima testiranja spornog očinstva? DNK molekule imamo u skoro svim našim ćelijama (izuzetak su, na primer, eritrociti i trombociti) i oni predstavljaju hemijsku osnovu onoga što zovemo nasledni odnosno genetički materijal. “To su veoma dugački molekuli, preko dva metra dužine u svakoj ćeliji. Načinjeni su od linearnog niza osnovnih jedinica, kao što su, na primer, reči i rečenice, pasusi i članci ovog časopisa načinjeni od niza slova”, slikovito opisuje docent Stojković. “Genetička azbuka je nešto jednostavnija od naše azbuke: čine je svega 4 slova, ali je “genetički tekst” veoma dugačak, preko 3 milijarde ovih “slova”. Ako na jednu stranu ovog časopisa stane oko 3000 slova, genetička informacija bi zauzimala milion stranica. Svako od nas u momentu začeća dobija dve kopije ove debele “knjige života”, jednu kopiju od oca, a drugu od majke. I u svakoj novoj ćeliji našeg tela, oba ova primerka biće preštampavana iznova i iznova, izuzev u spermatozoidima i jajnoj ćeliji, u kojima se nalazi samo po jedan primerak, nastao od izmešanih strana jednog i drugog primerka dobijenih od roditelja”.
U velikoj meri, čak preko 99,9%, “knjige života” svakoga od nas su istovetne. Ali, preostalih 0,1% razlika na tri milijarde slova genetičke informacije ukazuje na postojanje više miliona mesta na kojima se međusobno razlikujemo. Budući da se na različitim stranicama knjige života, tj. u različitim genima, kriju mnoge važne informacije o nama i načinu funkcionisanja našeg tela, neke od ovih milion razlika mogu biti odgovorne za različitu sklonost ljudi ka razvoju simptoma različitih bolesti. Ove razlike u genima koje dovode do pojave neke bolesti predmet su interesovanja drugih grana medicinske genetike, kao što su neurogenetika, onkogenetika ili imunogenetika.
U sudskomedicinskoj genetici veštake interesuje jedan konkretan skup od 15 gena. Svaki od ovih gena postoji u većem broju (i do 30) različitih varijanti u ljudskoj vrsti. Različite varijante ovih gena, koje se međusobno razlikuju po dužini, ne dovode do bilo koje uočljive osobine čoveka, a broj mogućih kombinacija ovih varijanti na svih 15 gena daleko prevazilazi broj ljudi na Zemlji. Zbog toga je svaka kombinacija na ovih 15 gena jedinstvena i karakteristična za svakog čoveka. Ovaj spisak gena je precizno propisan Standardima za veštačenja i istovetan je u svim većim svetskim laboratorijama. Štaviše, isti spisak gena analizira se i u forenzičkim slučajevima kriminalističkih istraga. U okviru DNK analize, iz prikupljenih uzoraka izoluju se molekuli DNK, nekoliko mikrograma (milioniti delova grama) DNK po brisu. Za same DNK analize koristi se tek 1-2 nanograma (milijarditi deo grama) i to tako što će ovih 15 gena biti specifično umnoženo nekoliko miliona puta, kao što se na fotokopir mašini može napraviti veliki broj pojedinih stranica neke knjige. Svaki tako umnoženi gen će potom biti analiziran u mašini za sekvenciranje molekula DNK, koji laserskom preciznošću meri ovako umnožene gene i utvrđuje njihovu dužinu. Rezultati se propuštaju kroz naročiti kompjuterski program za očitavanje podataka i dostavljaju se testiranim strankama kao dokaz sprovedenih analiza.
Poređenjem kombinacije genskih varijanti prisutnih kod testiranih stranaka može se sa ogromnom sigurnošću potvrditi ili opovrgnuti mogućnost biološkog srodstva među njima.
“Za DNK analize u veštačenju spornog očinstva nije neophodno testirati i majku”, objašnjava docnet Stojković. “Svako dete nosi dve kopije kompletne genetičke informacije, jednu nasleđenu od oca, a drugu od majke. Kada se testiraju samo muškarac i dete, mi bilo koju od dve kopije genetičke informacije (sadržanu u 15 analiziranih gena) deteta tražimo kod testiranog muškarca. Ako se takva kombinacija ovih 15 gena pronađe kod muškarca, sprovodi se biostatistički proračun da se vidi sa kojom se verovatnoćom ta konkretna kombinacija može naći kod drugih muškaraca. Ova verovatnoća je veoma mala, s obzirom na to da je svaka kombinacija izuzetno retka. Zbog toga se, sa sigurnošću koja je minimalno 99.99%, može zaključiti da je taj muškarac zaista prirodni, biološki otac deteta. Ako se testira i majka, tačno se može videti koju kopiju je dete nasledilo od majke kao nespornog roditelja, pa onda se ona druga kopiju traži kod muškarca, čime se verovatnoća očinstva penje na minimalnih 99,9999%. Međutim, naučno je prihvaćeno da se i verovatnoća od 99,99% može tumačiti da ne postoji opravdana sumnja u zaključak o očinstvu, pa se takav stav i navodi u mišljenju komisije veštaka sadržanom u nalazu iz veštačenja”.
Postoje, međutim, situacije u kojima je testiranje majke neophodno, kao što su situacije u kojima su dva potencijalna oca međusobno u bliskom srodstvu (na primer, rođena braća). “Ako bismo testirali oba brata, mi bismo sigurno jednog mogli da isključimo (izuzev ako su ta dva brata jednojajčani blizanci)”, nastavlja docent Stojković. “Međutim, ako je samo jedan brat dostupan za testiranje, biće nam neophodna i majka deteta da bismo zaključili da je baš taj testirani muškarac, a ne njegov netestirani brat, biološki otac deteta”.
DNK analize su pouzdane onoliko koliko je pouzdana tehnologija kojom se sprovode ove analize i koliko su stručni veštaci koji u analizama učestvuju. Zahvaljujući programu Evropske agencije za rekonstrukciju za pomoć zdravstvu Srbije, Institut za sudsku medicinu u Beogradu opremljen je “state-of-the-art” tehnologijom za genetičke analize, koja ovaj Institut čini najbolje opremljenom institucijom za ovu vrstu istraživanja u Srbiji i u regionu. Osim toga, stručni kadar Instituta čini dvadesetak doktora nauka i univerzitetskih nastavnika čiji se svakodnevni rad odnosi na rasvetljavanje najtežih krivičnih dela, analizu povreda i tragova na telu žrtava, identifikaciju ljudi na osnovu posmrtnih ostataka. Da bi se izbegla svaka mogućnost ljudske greške, svaki protokol veštačenja unakrsno proveravaju dva eksperta i zajedno potpisuju nalaz i mišljenje iz veštačenja. Na kraju, DNK analize su potpuno ponovljive i proverljive, tj. jednom urađeni test može biti ponovljen anonimno u laboratoriji Instituta i rezultati moraju biti identični. Na taj način, stranke mogu biti potpuno uverene u istinitost rezultata ovog veštačenja. U Beogradu postoji jos jedna laboratorija koja radi DNK analize, a zove se Aqualab (aqualab.co.yu), dok se u Srbiji utvrđivanje očinstva može obaviti još i u Novom Sadu u dve zdravstvene stanove: u Zavodu za sudsku medicinu Kliničkog centra Vojvodine i Zavodu za transfuziju krvi, gde se gotovo sa stoprocentnom sigurnošću veštači i utvrđuje sporno očinstvo, i to uvek na zahtev suda, ili samih roditelja.
Kada se surova i neželjena istina otkrije porodica troši mnogo energije da bi se očuvala. “Posle faze prvobitnog šoka i neverice, reakcije pojedinih članova prelamaju se kroz prizmu sopstvene strukture ličnosti. Dok neko reaguje ispoljavanjem ljutnje, neko se potpuno povlači,” objašnjava Jasna. “Odluka koju treba doneti (ostati ili otići) u velikoj meri zavisi od čvrstine ranijih emocionalnih veza između članova porodice, mehanizama prevladavanja kriznih situacija i od toga da li se na roditeljstvo gleda prvenstveno kao na biološku kategoriju ili socijalni konstrukt. Sve češće se iznosi mišljenje da je pravi otac, tj. čovek koji zaslužuje da nosi tu titulu, onaj koji brine, podržava dete posle rođenja. U tom slučaju, nijedan papir niti odluka suda ne može odjednom promeniti odnos u koji se emocionalno investiralo više godina. Česta je situacija da, posle perioda neverice i pomešanih osećanja, emocije prevladaju i (nebiološki) otac i dete i dalje budu izuzetno vezani. Praksa je pokazala da se dešava da je nebiološki otac često bolji roditelj od biološkog, da adekvatnije odgovara na potrebe deteta”.
Međutim, istraživanja su pokazala da su muškarci evolucijski stvoreni da reaguju na sopstvene gene, odnosno na decu koja su biološki njihova. Na primer, 2003. godine naučnici Univerziteta Njujork uključili su 20 muškaraca i 20 žena u istraživanje, da bi na osnovu njihovih crta lica napravili fotografije moguće dece. Testovi su pokazali da su žene podjednako emocionalno reagovale na fotografije dece koja su ličila na njih i dece koja su bila potpuni stranci. S druge strane, muškarci su pozitivno reagovali isključivo na decu koja su ličila na njih. “Nije reproduktivno dobro da muškarci “investitraju” svoje vreme u dete koje nema njihove gene”, objasnila je autorka studije dr Rebeka Burč. Muškarci koji su tokom istorije odgajali tuđu decu nisu preneli svoje gene dalje i oni su, takoreći, izumrli.
“Izlaz iz ove kompleksne situacije je najadekvatnije potražiti uz pomoć porodične psihoterapije, sa ciljem poboljšanja funkcionisanja porodice kao sistema koji se zasniva pre svega na otvorenijoj komunikaciji među članovima. Sumnje u očinstvo se uglavnom javljaju u porodicama gde su već poremećeni odnosi. To ne znači da su to isključivo porodice u kojima se sukobi otvoreno ispoljavaju, naprotiv, to se dešava i u porodicama u kojima prećutno postoji zabrana ispoljavanje neslaganja”, kaže psiholog-psihoterapeut Jasna Bulajić-Stepanović.
U skrivanju očinstva “prestupnici” nisu samo žene. Često se dešava da doktori igrom slučaja otkriju istinu i dolaze u situaciju da ne znaju treba li da je obelodane ili prećute. Mnogi doktori ne žele da stvaraju probleme u porodici otkrivajući saznanje do kog su slučajno došli. Njihova nedoumica postaje etička dilema i većina odlučuje da nastavi sa ćutanjem, pod izgovorom da oni nisu ti koji treba da rasture porodicu, kao i da je diskrecija pacijenta za njih najvažnija. Doktori odlučuju na osnovu dva kriterijuma koga treba da zaštite: prvi je određivanje ko je pacijent. Na primer, ako majka sama potraži njihovu pomoć, onda je ona pacijent i on mora da poštuje njenu disckreciju i postupa prema njenim željama. Drugi kriterijum je određivanje ko je najranjiviji u toj situaciji, a to je dete. Onda se štite njegovi interesi i radi se ono što je najbolje za njega. “Posledice su mnogobrojne kada se otkrije istina tj. utvrdi očinstvo: rasturanje porodice ili njena destabilizacija, nasilje, prenošenje nepoverenja prema partnerkama u narednim vezama, problemi sa mentalnim zdravljem kod oba partnera i slično. Deca su najveće žrtve: razna istraživanja su pokazala da kod njih može doći do smanjenja samopouzdanja, porasta anksioznosti, osećanja odbačenosti, samopovređivanja, ispoljavanja antisocijalnog ponašanja (agresivni ispadi kao ekspresija maskirane depresije) i slično. Posledice su naročito izražene ako se porodična kriza proistekla kao posledica redefinisanja očinstva dešava istovremeno (poklapa) sa uobičajnom razvojnom krizom kao što je npr.pubertet, kada se mladi čovek inače pita ko je i odakle je. Tada konfuzija identiteta može dostići ekstreman oblik”, kaže Jasna.
Efekti skrivanja pravog očinstva i posledičnog otkrivanja na vezu otac-dete nisu zvanično proučavani, ali možemo zdravim razumom doći do zaključka da, što više vremena muškarac provede stvarajući vezu sa detetom, to će se više truditi da je sačuva i nakon otkrivanja istine. Nakon što godinama vaspitavaju decu, očevi, iako nisu biološki, uglavnom nastavljaju da održavaju kontakte sa njima, a neretko ostaju u braku, uprkos gorkom saznanju da su prevareni. “Roditeljstvo je mnogo više od biologije, svaki slučaj je priča za sebe, pa bi bilo poželjno da se u ustanovama koje u cilju utvrđivanja očinstva obavljaju DNK analizu, obavi nekoliko razgovora sa psihologom pre i posle saopštavanja rezultata. Na taj način bi se preventivno delovalo na smanjenje posledica do kojih obično dolazi kada se porodica suoči sa izuzetno delikatnom situacijom kao što je redefinisanje očinstva”, poručuje psiholog-psihoterapeut Jasna Bulajić-Stepanović.
Pre i postnatalne analize
Kod još nerođene dece, moguće je uraditi analize već u drugom mesecu trudnoće...
Postupak se vrši uzimanjem uzorka iz horionskih čupica u prvom trimestru trudnoće, u poodmakloj trudnoći uzimanjem uzorka iz amniona ili fetalne krvi, što se inače radi i u prenatalnoj dijagnostici, kao i putem DNK materijala (dlake, krvi ili brisa iz usta) kod već rođene dece. Metoda se bazira se na analizi delova hromozoma, tačnije na upoređivanju DNK profila oca i deteta i pronalaženju poklapanja genetičkog materijala. Na rezultate se čeka 24 sata, a pouzdanost isključivanja očinstva je 100% (www.Helix lab.rs).
U Centru za primenu i razvoj PCR-a Biološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu utvrđivanje očinstva vrši se metodom koja može biti primenjena i na novorođenčad. Kao izvor DNK uzima se epitel unutrašnje strane obraza, i to jednostavnim protrljavanjem sterilnim štapićem preko unutrašnje strane obraza. Ovaj metod se koristi u Americi od 1985. godine. Njegova prednost je što dozvoljava da se umnoži bilo koji deo DNK i dalje analizira. Zahteva izuzetno malo DNK materijala, pa je dovoljna i jedna ćelija. PCR centar je uveo i kućni DNK test: pozivom na broj 011-2639-100 zainteresovani mogu da dobiju sve potrebne informacije i naruče paket sa svim potrebnim kompletima za uzimanje briseva i uputstvom kako uzorke uzeti kod kuće.
Oceni članak
Pošalji prijatelju
Verzija za štampu
Rss
share
9 najposecenijih
FOTOGALERIJE
ANKETA
Koliko ste se kilograma ugojili tokom praznika?
VAŠI KOMENTARI