Dodir leđa o leđa

Jesu li čaršavi dovoljno moćni da reše probleme u braku i vezi?

Veća rva svađa sa Janom je bila poput udarca u pleksus. Izgubio sam vazduh i mislim da ga još nisam povratio. Iskidala me je na komade, mislio sam da više nikada nećemo biti zajedno, kleo sam se da je mrtva za mene. Ali dok nam je sveštenik u crkvi vezivao platnom ruke, u ljubavi pred bogom i narodom, znao sam da je nikada neću ostaviti. I nisam. Ali sada ne znam kako će budućnost izgledati.
Jer sada Jana i ja spavamo okrenuti leđima, u tišini, lažno žmureći i želeći da pobegnemo iz svoje kože. Ovih dana, Jana i ja se svađamo više nego inače, ljuti smo i besni i tako ležemo, grubo se pokrivajući preko ušiju, da onaj drugi ne pogleda i vidi kako širom otvorenih očiju zurimo u tamu sobe...
Jana je bila uvek drčna, oštra i brza na jeziku i slobodna da svakom kaže šta misli. Zbog toga sam je obožavao. Sa onim pegama na nosu i kovrdžavom kosom, nemarno prebačenom na jednu stranu, izgledala je kao Sara Kej, stoga niko nije ni slutio kakva se vatra krije u mojoj pegavoj. Uh, kako bih sada rado zabio jastuk u taj pegavi prgavi nos, pa ga dobro natrljao. Ili samo stisnuo neko shut down dugme, da joj ne čujem piskav glas. Ma volim je još, ljudi, ne bih mogao da živim bez nje, ali moju Janu i mene nešto opasno jede, iznutra, grize dan za danom, krade nam ljubav i snove i pretvara nas u strance.
“Spavaš?“, tišina....
“Ma, spavaš bre?“, još ćuti. Ljuta je. Zasrao sam, priznajem. Onako muški. Ali šta ću sad. Nije mi da se izvinim, nije ni da spavamo ovako kao dva krvnika sa mačevima pod jastu­kom. Poljubio bih je sad u rame, zavukao ruku pod majicu i milovao toplu kožu, osluškivao srce kako joj lupa... Ali skamenje­n, ležim i zurim, čekam da ona napravi prva neki potez. Čekam ja, čeka ona, zemlja se vrti i sat već zvoni za posao.

“Daj da se pomirimo“, šunjam se iz nje dok nervozno sipa kafu. “Glupo je da se sad ovako stalno duriš!“
“Skloni se od mene“, gura me ravnodušnim tonom. Gore je nego što sam mislio. Volim kada vrišti, priča, mlatara onim kovrdžama svuda po stanu, lupa vratima i besni. Znači da joj je stalo, da se bori za nas. Sada... Sada je izgleda dezertirala iz ove naše ljubavi. Ali neću joj dozvo­li­ti! Neću dopustiti da ode. Jer šta će mi posle ostati? “Pune piksle i prazno srce“, kao što je pisao Momo Kapor. Ne želim naš prosto­r bez nje, naš krevet da u njemu spavam sam.

“Kako se svi parovi mire seks­om, možemo i mi?“, rešio sam da budem odvažan. A dobio sam: “Kakva si ti kretenčina!“ Nije mi jasno! Svuda čitam da je seks posle svađe najslađi. Meni je sladak i pre i posle, ne pravim pitanje. Ali izgleda da moja pegava i nije baš za to da sve nesporazume rešimo među čaršavima. Možda baš zato što se oni tako ne rešavaju, već zatrpavaju uzdasima, mirisima, ćuškaju pod dušek koji upija naš znoj, strast i požudu. Ali sutradan, i dan nakon njega, i svaki sledeći dan, to zrno graška koje nam ne daje da mirno spava­mo nastavlja da raste, hranje­no ćutanjem.

Rešio sam da zakopam sve ratne sekire. Rešio sam da se volimo, da mi njen raspored mladeža na leđima ponovo pokaže pravi put, a ne da me hladan dodir boli i tera da zabora­vim sve ono što smo imali. Napisaću joj pismo. Ne, pesmu. Ma poslaću joj cveće na posao. Khm, nije ona u tom fazonu... Zvaću je. Sto puta dnevno. Hilja­du puta dnevno. Zvaću je dok me mobilni ope­rateri ne upozore. Dok me ne bojkotuju iz govorne pošte. Hoće li vredeti? Neće. Njoj treba više od toga, više od izvini, više od mene kakav sam sada.

Sedim, razmišljam, čekam, zemlja se vrti i već je veče. Ulazi i ostavlja stvari. Plašim se svega što će reći. Jer od svih scenarija u glavi, jedino što sam uradio je da sam ispraznio flašu viskija i prido­dao prljave čaše sudovima. Sad će početi: “Mogao si bar da opereš sudove, ili da raskloniš svoje stvari, mrtva sam umorna, imam i ja dušu, pravi si skot...“ Ali, ne. Ona ćuti. Seda pored mene. Sav sam se naježio, napet sam do pucanja. Da li nešto da uradim? Ili da se ne pomeram, da je ne izazovem? Naslanja se na moje rame. Gospode, eksplo­diraću! Zgrabio bih je i pojeo celu kada bih sada mogao, ali samo sedi. Skamenjen u strep­nji. “Umorna sam...“, šapuće. I znam da nije umorna od posla, gužve, napornih klijena­ta i rata u svetu. Umorna je od mene. Sebičnog skota koji misli samo na sebe i predlaže joj seks kada bi me najradije zadavi­la. Koji umesto da joj napravi večeru, sačeka je i poželi dobrodošlicu, sedi kao najgora ispičutura i pravi joj lom. Umorna je moja riđa lisica od svega što ne činim za nju, za nas, nemoćan da prevaziđem sujetu, takozvani muški ponos, nena­učen da volim kako dolikuje, odrastao na idolatriji Dušana Siln­og i mačizma koji sada sahra­njuje moj brak i našu ljubav...

“Znam... Biće bolje, ljubavi“, šapućem. Prsti su mi se upetljali u njene mokre kovrdže. Miriše na kišu i smog. Ali i dalje miriše lepo, opojno. “JA ću biti bolji! Obećavam!“ Ostajemo tako zagrljeni dok se svetla grada pale i gase. Zemlja se vrti, već je zora. Nismo imali seks. Vodili smo ljubav.