Ljubavna geografija

Kako izgleda muvanje u Beogradu? Pitali smo objektivnu koleginicu iz Zagreba.

Sve što sam do leta 2006. znala o beogradskim muškarcima jeste da su, kad je emotivna (ne)zrelost u pitanju, verovatno nalik onima u Zagrebu, Parizu ili Oslu. Što bi rekla Milena Dravić u “Nije lako s muškarcima”: Svi su oni isti. Okej, postojala je ta neka fama o srpskim frajerima kao “visokim i crnim”, al’ ja sam se valjda devedesetih predozirala filmskim primerima tipa Rane i Bure Baruta, pa je u mojoj glavi prosečni Beograđanin furao donji deo trenerke, kožnu jaknu, zlatnu lančugu i dlakavi omotač na volanu svog Juga 45. Iz kojeg trešti Ceca. Nije fer, znam.

Uglavnom, iako su me prijatelji godinama nagovarali na navodno spektakularni vikend provod po dunavskim i savskim splavovima, uz cigane i bele vešalice, takve sam pozive redovno odbijala (ipak nisam mogla reći “Ne” baš svemu, pa sam uredno tamanila kajmak i teglice slatkog, koje su mi dragi ljudi donosili). Za mene je Beograd godinama bio jedna velika odbojna oaza narodnjaka i mafijaša. Čula sam za “Silikonsku dolinu”, narodnjačke splavove i cigane ispod mosta i ništa od toga nije mi delovalo privlačno. A onda je došlo to čudnovato leto 2006, kad sam s prijateljicom otišla na Hvar. Već smo prve noći pošteno zalomile, a među plejadom likova na koje smo naletele na rivi bio je i neki slatki tip, za kojeg su mi šapnuli da je iz Beograda. Beograđanin usred Dalmacije, tog leta dobrano ulepljene u znoj i postere “heroja Ante Gotovine” . Čoveče, koja egzotika! U svakom slučaju dotični definitivno nije odgovarao opisu homo beograđanisa iz moje glave. Od trenerke ni korova. Umjesto nje, farmerke i Abercrombie & Fitch majica plus neke skroz cool patike. Zlatni lanac? Nula bodova. Zaboravite Cecu, ovaj je na i-podu slušao Depeche Mode i Gotan Project. Da, definitivno je bio slaaadak. Nakon višednevnog šmekanja na rivi, jedne smo se večeri zatekli u istoj konobi. Kad je progovorio, bila sam gotova. Bre....mmm, što mi je to zvučalo seksi. Koga briga što zapravo ništa ne znači. Do kraja večeri uverio me da moram posetiti Beograd, te nabrojao nekoliko mesta na kojima se sluša dobar rock i jazz, na koja će me voditi kad dođem. Godišnji odmor se završio, vratila sam se u Zagreb, a slatki Beograđanin počeo mi je slati sms poruke, koje su se redovno završavale s ‘lepo spavaj, ljubim te’...Ni jedan Zagrepčanin u istoriji nije mi napisao da me ljubi. Kako je to samo romantično i starinski zvučalo (tad nisam imala pojma da je vama “ljubim te”, kao nama dobar dan). U svakom slučaju, zvučalo je dovoljno romantično da mi se Srbija iznenada učinila kao obećana zemlja. Zašto mi niko nije pre rekao da su Beograđani tako dobri frajeri?

Fast forward tri godine. Sasvim konkretan period u kojem sam imala prilike da vrlo dobro upoznam Beograd i neke ovdašnje momke. S onim prvim sa Hvara, zbog kog sam se u jesen 2006. odvažila da pređem Brankov most, još uvek se redovno čujem. U međuvremenu sam zavolela Beograd i još nekoliko beogradskih frajera, kojima ću uvek biti zahvalna na lepim uspomenama. Iako nijedna od tih ljubavi nije uspela da opstane na daljinu i preraste u ozbiljnu vezu, nije mi žao. Zbog mene su neki Beograđani počeli da čitaju hrvatske pisce i nakon dvadeset godina ponovo počeli da pišu razglednice,a ja sam zahvaljujući njima upoznala repertoar svih urbanih beogradskih bendova, prvi put u životu bila na FESTU i saznala gde se jede najbolji roštilj na Dorćolu... Prijatelj me je nedavno pitao koliko se zagrebački frajeri razlikuju od beogradskih i po čemu. Hm....Kad se sve moje zagrebačke i beogradske ljubavne avanture zbroje i podvuku (a do moje 32. godine ih se nekoliko nakupilo), ispada da je Milena Dravić imala pravo. Frajeri su isti... i to svuda. Ima ih veoma kvalitetnih, a ima i onih čiju bi proizvodnju definitivno trebalo zabraniti. Ipak, postoji nekoliko detalja u kojima se razlikujete. I, samim tim, postoji nekoliko lekcija o ženama koje treba da naučite.

Uvek pokažite inicijativu

Generacija zagrebačkih frajera koja je stasala osamdesetih, dan danas ponosno prepričava kako su se Beograđanke uvek strašno palile na njih jer su, da citiram jednog iz te priče, “za razliku od glasnih i napadnih beogradskih frajerčina, oni uvek bili fini, pristojni i nenapadni”. Razne Slađane, Dragane i Milice navodno su jako cenile tu finoću muškog roda s Britanca i Kvatrića i obilno je nagrađivale. Šta reći, zaista je pohvalno što su hrvatske majke tako fino odgojile svoje sinove, ali nešto je u međuvremenu pošlo po zlu. Zagrebački dečki su postali do te mere nenapadni i fini da im je finoća paralisala noge (uglavnom mlataraju samo jezicima i to isključivo u muškom društvu). Dakle, u Zagrebu vam to među mladima danas izgleda ovako: on za jednim stolom s prijateljima, ona za drugim s prijateljicama. Ona odlazi do toaleta. On poluglasno komentariše i smeška joj se. Ona se njemu nasmeši. Ona se vraća iz toaleta. On se i dalje smeška. Ona ide kući. On se i dalje smeška. Ona i prijateljica do jutra razglabaju o tome da li današnji frajeri imaju muda.

Verujem da Beograđankama inicijativa njihovih sugrađana pomalo izlazi na uši, ali sam isto tako sigurna da bi je Zagrepčanke itekako cenile, jer je kod nas retka (ne računajući, naravno, seljačke ulete tipova nakon petog piva). Zagrepčani kao da su povukli ručnu i imaju problema s njenim spuštanjem, dok Beograđani odmah ubacuju u drugu brzinu. S godinama ste i vi naučili o prednostima suptilnog udvaranja i mogu reći da vam odlično ide. Motiviše li vas seks- turizam ili ljubav, na kraju krajeva nije ni važno. Da citiram jednu svoju prijateljicu: treba ceniti mušku inicijativu!

Ne obećavajte što ne možete da ispunite

”Dušo, kunem ti se da dolazim”, “Srećo, sve sam pripremio”, “Ljubavi, nemoj da brineš”. Kako vam samo lako ovakve rečenice klize preko usana, a da pritom ne mislite ozbiljno niti jedno jedino slovo. Držite do svoje reči! Svašta ste u stanju da obećate, te obećanja obilno “zaliti” tepanjem i slatkim nadimcima, a sutradan... nikom ništa. Ko najveći kreteni isključite telefon ili se jednostavno pravite blesavi. Ili poč-ne-te brekati ko sumanuti (vidi bre, kako da ti kažem bre, ne znam šta da kažem, bre). Ne znam jeste li svesni, ali tako ostavljate dojam površnih i ne-po-uzdanih šarlatana. Zagrebački momci definitivno su iskreniji i odmereniji, te ne obećavaju ono što ne planiraju ispuniti. Iskrenost možda ponekad boli, ali puno manje od laži. Uostalom pravim alfa mužjacima nije potrebno prazno laskanje da dobiju ono što žele.

Razmišljajte o tome šta ćete da obučete

U jednakoj meri ih viđam u Ilici i na Knez Mihajlovoj: fensere sa Gucci torbicama, poslovne u finim odelima, rokere u ofucanim kožnjacima, umetnike u odrpanim kaputima, metroseksualce u dizajnerskim cipelama, sportiste u skupim patikama i sitne mafijaše u uskim crnim majicama....Moda definitivno ne poznaje granice, baš kao ni neukus. Šta vam ni jedna gradska devojka, bez obzira iz kojeg je grada, neće oprostiti? 1. T-shirt s imenom dizajnera, velikim slovima ispisanim preko vašeg prenabildovanog grudnog koša 2. Potkušulju nošenu umesto košulje 3. Kaiš sa zlatnom ili srebrnom šnalom i 4. Kačket sa logom osiguravajućeg društva, mobilnog operatera ili banke (osim ako niste u njihovom upravnom odboru). Pojavite li se na prvom dejtu s bilo kojim od navedenih artikala, drugi možete odmah da zaboravite. Mislim da govorim u ime Zagrepčanki, ali i Beograđanki.

Nemojte mnogo da se hvalite

Razlike između Beograđana i Zagrepčana su tu minimalne. Uglavnom su jezične prirode i svode se na to da li se hvališete drugarima/frendovima... da ste ribu/cupi.... priveli/ odfurali... na gajbu/u stan i... kresnuli/maznuli. Po tome ste i jedni i drugi Balkanci u najnegativnijem smislu te reči. Mislite li da ste vrhunski ljubavnici jer smo vam mi to rekle? Pa ako već niste shvatili, žene svašta mogu da kažu kad su zaljubljene.