Fenomen slomljenog srca

Koliko god da je misterija ljubavi nerazjašnjena, ono što ostaje posle nje, još je veća nepoznanica koja većinu tera u depresiju i očaj. Napredna dostignuća u oblasti nauke doprinela su da se lagano nazire rešenje za slomljeno srce i nagoveštavaju da za našu tugu postoji objektivan razlog, a samim tim i lek

Poslednjih godina naučnici se ozbiljno bave problematikom raskida, a psiholozi, neurolozi i farmaceuti sve više otkrivaju zapanjujuće činjenice o fenomenu slomljenog srca.


Zbrka koju ljubav stvara u glavi
Potpuno je jasno da ste je voleli celim svojim srcem, ali sasvim sigurno je i mozak igrao značajnu ulogu u tom procesu. Kada volite, prednji segment mozga (tegmentum) produkuje dopamin, isti onaj hormon koji utiče da narkoman žudi za drogom. Dopa­min odatle putuje do prefrontalne kore velikog mozga, gde se pridružuje sličnoj supstanci, noradrenalinu, sa kojim stvara “ljubavnu mešavinu“. Uz oksitocin i vazopresin (hormone hipotalamusa), združeno deluju preplavljujući vas osećanjem topline i blaženstva. To je razlog zašto ste u prob­le­mu ako vaša ljubavna droga nekada odluči da spakuje kofere i jednostavno odšeta iz vašeg života.
Odjednom osećate kao da se nešto u vezi promenilo. Ukoliko to svoje zapažanje podelite sa partnerkom, uz komentar da ona više nije ista, prečesto dobijete odgovor da je razlog tome vreme. Ne možete ni da se setite svih onih banalnosti i klišea koji slede sa usana vama drage osobe, koju ste samo dan ranije tako intimno poznavali i koja je do tada činila sve da se osećate kao inteligentno, privlačno i vredno ljudsko biće, pravi životni pobednik. Ostajete bez reči, osećate se nekako razjedinjeno i na pravom putu da upoznate sve čari slomljenog srca, ovaj put na sopstvenoj koži.
Tokom protekle decenije, istraživači u oblasti psihologije, neurologije i farmakologije počeli su na nov način da bacaju svetlo na misteriju slomljenog srca. Sile, koje dvoje ljudi drže čvrsto u ljubavi, bez sumnje su jake, ali ljubavni razlaz je ipak mnogo potentniji, prava trauma za mozak i telo, koja u pojedinim slučajevima vodi direktno u bolest. U studiji objavljenoj u “Žurnalu lične i socijalne psihologije”, istraživači su otkrili da je od 114 Amerikanaca, koji su bili izbačeni iz romantične veze, tokom osam nedelja koliko je trajalo istraživanje, 40 odsto imalo kliničke znake depresije (bezvoljnost, gubitak apetita, smanjenje telesne težine, usporen puls, tiši otkucaja srca, nesanica, pad koncentracije, sporiji tok misli), a 12 odsto je ispolja­valo ozbiljniji intenzitet ovih simptoma. Mnogi stručnjaci se slažu da je slomljeno srce usled prekida emotivne veze najviše rangiran faktor na skali stresogenih događaja, koje jedna osoba može da doživi. Smatra se da je intenzitet psihičkog bola jedino veći u situaciji kada postoji gubitak deteta. Kraj dugogodišnjih emotivnih veza može biti izuzetno traumatičan, posebno za one muškarce čija je životna saputnica iznenada objavila da želi razvod ili, nažalost, umrla. Naučnici su, dalje, otkrili da je nivo stresnih hormona u krvi (iz grupe kateholamina) toliko visok da korelira sa situacijama u kojima čovek doživi srčani udar, pa su smatrali važnim da ovo stanje definišu kao Sindrom slomljenog srca. Iako srce u fiziološkom smislu nije prepuklo, već je i dalje u jednom komadu, doživljen osećaj slomljenog srca zaista može imati smrtonosan ishod, na nekoliko različitih načina. Statistika pokazuje da ostavljen muškarac počini samoubistvo čak tri do četiri puta češće nego što to uradi napuštena žena. Dalje, mešavina lekova i alkohola uzetih da utope tugu, veoma često ima za posledicu saobraćajne udese, tuče i brojne druge nezgode koje nisu imale za cilj oduzimanje sopstvenog života. Pažnja i refleksi popuštaju, pa je čovek manje spreman da se izvuče iz životno ugrožavajućih situacija. Postavlja se pitanje zašto slomljeno srce tako snažno udara. Da biste došli do pravog odgovora, važno je da saznate šta ste zapravo izgubili.


Čežnja, privlačnost i privrženost
Ljubav na prvi pogled može delovati kao jedna kompaktna sila, ali sada se zna da ih je najmanje tri koje nas združeno privlače partneru. Svaka od ovih, visoko nezavisnih sila vuče konce naših reakcija i upravlja našim postupcima preko različitih neurotransmitera i definisanih moždanih puteva. Najprimitivnija, tačnije ona koja je tokom evolucije prva nastala, jeste čežnja koja nas podstiče na seks, odnosno razmnožavanje, u cilju produženja vrste. Čeznja je uglavnom podstaknuta testoste­ronom kod muškaraca i sličnim hormonom kod žena. Nakon skeniranja mozga funkcionalnom magnetnom rezonancom, utvrđena su dva regiona čvrsto povezana sa ovim hormonima ljubavnog zova. Jedan je hipotalamus, smešten duboko u našem drevnom “starijem“ mozgu, a drugi su amigdaloidna jedra, koja su ključna za obradu i pamćenje snažnih emocija.
Druga, mnogo potentnija ljubavna sila je među pticama i sisarima poznata kao privlačnost, a kod ljudi definisana kao romantična ljubav. Za razliku od čežnje, koja usmerava čoveka ka svakom partneru suprotnog pola, ova svu našu energiju vrlo intenzivno i selektivno fokusira na određenog, odabranog i željenog partnera. To je ono što osetimo kada sretnemo jednu pravu osobu, budemo odabrani da nam se pokloni ljubav i osvojimo nečije srce. Posmatrano iz ugla evolucije, to je visoko adaptivna sila koja drži čoveka na oprezu, širom otvorenih očiju, kako bi se sprečilo gubljenje vremena i rasipanje energije na neadekvatne “objekte“. Studije, koje su obuhvatile neurološko snimanje “ludo zaljubljenih“ muškaraca i žena, nedvosmisleno su pokazale visoku aktivnost moždane strukture poznate kao prednji tegmentum. Smatra se vrlo primitivnim delom mozga, koji se razvio dosta rano tokom evolucije čoveka. Ćelije ovog regiona proizvode i distribuiraju dopamin, neurotransmiter odgovoran za motivaciju i nagrađivanje. Dopamin je taj koji nas podstiče da tražimo hranu, vodu, seks i ljubav, a kada ih na­đe­mo, nagrađuje nas osećanjem zadovoljstva. Kada se pronađe ljubav, šalje osnovnu poruku: ovo je dobro, ovo je ključ za opstanak.
Naš treći sistem sila nazvan je privrže­nost, kod životinja, a reklo bi se odana ljubav u ljudskoj populaciji. Iako je mnogo manje burno i “plameno“ osećanje u odnosu na prethodna dva, ključno je u održavanju dvoje ljudi zajedno duži vremenski period, kako bi se ostvarili i bili kooperativni u roditeljskoj ulozi. U bajkama, to je onaj deo koji se odnosi na “živeli su srećno do kraja života“, a u realnim okvirima često se gasi i slabi kada deca odrastu. Odanost nije karakteristika koja je data kao sve ili ništa, već je proces koji se postepeno gradi i koji je olakšan delovanjem sledeća dva hormona. Oksitocin je nazvan “supstanca za zagrlja­je“, a vazopresin, peptid koji dovodi do porasta krvnog pritiska, do sada nije zaradio neki šaljiv nadimak.


Slično je i kod životinja
U cilju otkrivanja šta se dešava kada je privrženost narušena, istraživači iz Atlante proučavali su uticaj iznenadnog odlaska partnerke na ponašanje mužjaka poljske voluharice, visoko društvenog glodara poznatog po monogamnom ponašanju. Došli su do zaključka da oni mužjaci kojima je bio omogućen ostanak sa svojim ženkama nisu pokazivali teškoće na standardnom testu koji se koristi kao model za depresiju. Sa druge strane, oni primerci odvojeni od svojih dragih, imali su znatno lošije rezultate. Kada je voluharicama slomljenog srca dat lek koji neutrališe dejstvo hormona stresa, njihovo ponašanje se normalizovalo. Međutim, isti lek nije imao nikakvog efekta na mužjake ko­jima je u startu omo­gućen ostanak sa partner­kama. Zaključak je bio potpuno jasan. Efekat razdvajanja je dvostruk, jer kod na­puštenih partne­ra dolazi do porasta nivoa stres-hormona, a istovremeno ostaju uskraćeni za dejstvo onih hormona koji ga ublažavaju, poput oksitocina, koji se luči u prisustvu partnerki. Rezultat toga je slomljeno srce, a ponekad i prava depresija.
Iako intrigantna, kao što sva nova istraživanja jesu, naučnici se slažu u jednom, a to je da tek počinje era rasvet­ljavanja zamršenih interakcija gena, moždanih supstanci i nervnih puteva. “Ljubav je kao papazjanija u mozgu i nismo još ni blizu saznanja koji se sve sastojci nalaze u toj čorbi“, slikovit je bio jedan od istraživača.
Što je veza duže trajala, udarac ostavlja­nja se teže podnosi. Imate utisak kao da su se odjednom sva osećanja intenzivira­la, slike i misli o partnerki vas opsedaju i upliću se u svakodnevne aktivnosti, a nije retkost ni da se javi želja za osvetom, ukoliko biste je videli ili zamislili sa nekim drugim. Sećanja na zajedničke trenutke iz prošlosti naviru znatno češće nego što je to bio slučaj dok ste bili zajedno, kada razlaz nije bio čak ni na pomolu. Što više pokušavate da potencirate njene mane, to vam samo naviru vrline, pa postaje u vašim očima možda i bolja osoba nego što to zaista jeste. Nekada okidač za sećanja može biti isti parfem koji ste osetili na nekoj nepoznatoj devojci u prolazu, ili pogled na reportažu o vama dragom zajedničkom putovanju.
Na osnovu svega do sada, lako je uočiti zašto je prirodna selekcija favorizovala sposobnost naših predaka da osete zadovoljstvo kada pronađu ljubav, to je ono što pojedi­ni naučnici nazivaju opijumom duše i tela romantičnog trijumfa. Međutim, znatno je teže naći objašnjenje zašto je opstala tolika sposobnost patnje kada se bez ljubavi ostane. Kao što nam je evolucija instalirala mehanizme nagrade koji preplavljuju naš mozak osećanjem zadovoljstva kada smo ostvareni na emotivnom polju, snabdela je mozak putevima odgovornim za isporuku bola. Intuitivno, ovo baš i ne deluje kao da ima mnogo smisla, kada se zna kako slomljeno srce onesposobljava celog čoveka. Zar ne bi bilo bolje da su se tokom evolucije isključili geni odgovorni za psihički bol, pa da na svako odbacivanje reagujemo sleganjem ramena? Nema te osobe koja se beskraj­no nije pitala šta dobro može doneti tako trajan bol.


Faza protesta i faza napuštanja
Psihijatri se slažu da je emotivno odbacivanje okidač za reakciju koja se odvija u dve faze, kako kod ljudi, tako i kod većine drugih sisara. U toku početne faze protesta, mozak je preplavljen dodatnom količinom dopamina, noradrenalina i sličnih ekscitatornih supstanci, ostavljajući nas napetim, zaokupljenim mislima i razočaranim u ljubav. Ovako frustrirajuća situacija obezbeđuje dodatnu motivaciju da pono­vo zadobijemo ljubav, jer u situaciji kada nam je nešto izuzetno važno, sasvim je sigur­no da nećemo lako odustati. Skeni­ranje dobrovoljaca koji su bili duboko voljeni, pokazalo je moždanu aktivnost sličnu onoj nakon uzimanja kokaina. Sledilo je proučavanje ostavljenih pojedinaca slomljenog srca koji su i dalje gajili emocije ka bivšem partneru, a rezultati su pokazali moždanu aktivnost poput one viđene kod opsesivnih kockara, koji žude za velikim dobitkom. Drugim rečima, čini se da čovek postaje očajan poput narkomana kome je uskraćena redovna doza. Razlog za to je činjenica da određeno vreme neuroni, naviknuti na uobičajenu dozu “ljubavnih“ supstanci koje cirkulišu mozgom, posta­ju mnogo osetljiviji kada ih više nema. Sistem nagrade se blokira tek onda kada se nadražaj duže ne pojavi, pa nastupa druga faza beznadežnosti slomljenog srca, odnosno pojavljuje se rezigniranost. Sa napuštanjem nade, na scenu stupa duboki pesimizam i samoprekor uz neizbežno pitanje gde smo pogrešili. Iako je to uvek neprijatno stanje, naučnici smatraju da je introspekcija veoma važna kako bismo iz tog gubitka nešto i naučili. Bilo bi potpu­no kontraproduktivno i nezdravo da u toj fazi vlada optimizam, jer bol i patnja koju ose­ćamo primoravaju nas da se osvrnemo una­zad, analiziramo situacije i uočimo even­­­tualne greške, kako bismo uskoro po­no­­­vo ostvarili i zadobili nečiju ljubav. Druga karakteristika ove faze jeste plaka­nje. Suze su u direktnoj vezi sa limbičkim sistemom, mestom u mozgu zaduženim za regulaciju emocija. Da su suze lekovite i imaju terapijski efekat u otpuštanju patnje pokazala je studija sprovedena 2008. godine na Univerzitetu u Južnoj Floridi, kada je 90 odsto ispitanika potvrdilo da plakanje donosi neophodno olakšanje. Dalje, suze mogu imati još jednu važnu ulogu i biti nedvosmislena poruka prijateljima da vam je potrebna podrška. Poznato je da plakanje predstavlja okidač za empatiju, odnosno razvija saosećanje sa osobom koja proživljava bol.
Možda najupečatljiviji od svih simpto­ma slomljenog srca jeste dramatičan gu­bitak težine koji je, verovali ili ne, znatno izra­že­niji kod muškaraca nego kod žena. Vodeća teorija je sledeća: U drevno doba, našim praprecima lov je bio osnovno i veoma opasno zanimanje koje je zahtevalo maksimalnu koncentraci­ju, pa je gubitak apetita bio spa­sonosan u smislu - bolje izgubiti nekoliko kilograma nego ugroziti život usled nedostatka pažnje. U moderno doba, blagodeti civilizacije na­me­ću situaciju koju priroda nije mogla predvideti. Za sve one koji su skloni preve­likom uživanju u jelu, gubitak ljubavi je magična formula za usmeravanje organizma na borbu sa suvišnim kilogramima.


Kako oporaviti slomljeno srce
Izuzimajući antidepresive, koji su se tokom kliničkih ispitivanja pokazali dobrim u ublažavanju simptoma slomljenog srca kod pojedinih pacijenata, istraživači modernog doba nisu otkrili ništa revolucionarnije osim mudrosti da je potrebno vreme. Ono što je proisteklo iz brojnih laboratorija širom sveta jeste saznanje koji obrazac ponašanja najviše odgovara i zašto. Ideja odavno prisutne taktike, u priručnicima definisane kao pravilo “bez kontakta“, veoma je jednostavna: apsolutno nikada ništa ne radite sa bivšom partnerkom. Većini momaka slomljenog srca ovaj savet zvuči veoma logično, barem u trenutku racionalnog razmišljanja. Ali kada emocije nadvladaju, situacija se obrće u drugom smeru. Koga sad slušati, mozak ili srce? Odgovor koji naučnici bez oklevanja daju je mozak. Uzdržite se od želje da bacite pogled na njenu stranicu na facebooku, zaboravite na pozive, SMS poruke ili posete njenoj omiljenoj teretani. Oduprite se ponudi da budete prijatelji. Može, ali tek nakon tri godine, a do tada vam je potrebno vreme i prostor da je prebolite. Bez obzira na to da li taj proces kod vas traje tri godine ili tri nedelje, nije dovoljno da eliminišete samo nju iz sopstvenog okruženja, već i sve one razglednice, poklončiće, poruke i lične stvari koje vas podsećaju da je nekada bila deo vašeg života. U suprotnom, to je kao pokušaj da ostavite piće dok vam flaša čuči ispred nosa. Kad smo već kod osvežavajućih napitaka, znajte da alkohol uzet u cilju zaboravljanja izgubljene ljubavi, nikako nije dobra ideja, iako se taj obrazac često viđa, posebno kod muškaraca. U stvari, kao što većina onih koji su ronili suze u sopstvenu čašicu zna, stvari postaju samo još gore. Alkohol je po prirodi stvari “depresivirajuća droga“, pa ukoliko već utučeni krenete da utapate tugu u njemu, samo će vas još dublje gurnuti u depresiju i melanholiju. I male doze alkohola potenciraju impulsivnost, agresiju i socijalno neprihvatljivo ponašanje, usled inhibicije moždanih struktura (kore velikog mozga) zaduženih za kontrolu postupaka. Dovodi do toga da je nedostatak odgovornosti u konfliktu sa željom da se odgovornost pokaže. To u prevodu znači da kada vam je srce slomljeno, vi trezni pomislite kako užasno želite da je pozovete, ali to ne činite svesni činjenice da će vam biti samo još gore. Nakon dva piva, telefonska slušalica vam je već u ruci. Mnogo bolje rešenje je da se okrenete fizičkoj aktivnosti i sportu. Pošto je mozak preplavljen hormonima stresa, čija je uloga da mobiliše organizam u stanje pripravnosti (bori se ili beži), upravo vežbanje oslobađa stres podižući nivo serotonina (hormona sreće). Izolacija nikako nije dobro rešenje, jer kada ste okruženi prijateljima, u mozgu raste koncentracija oksitocina i vazopresina, značajnih za učvršćivanje društvenih veza i obezbeđivanje osećaja pripadnosti grupi. Taj mali, ali značajan pomak otvara vam prostor za stvaranje nove emotivne veze. Većina momaka veruje da bi im nova veza pomogla da prebole onu staru. Rešenje zaista jeste u novoj ljubavi, ali ukoliko ste i dalje privrženi prethodnoj partnerki, teško da će vam iko delovati kao dovoljno dobra zamena. Ne­mojte se forsirati, jer iako vam se možda čini da mesecima patite, samo ćete jednog jutra otvoriti oči i shvatiti da ste je preboleli, da ste spremni za novu ljubav. U periodu kada vam je srce bilo slomljeno i kada ste se osećali napušteni, činilo se da nikada više nećete biti sposobni da nekoga volite, da ste istrošeni i prazni. Ali slomljeno srce se oporavlja upravo kroz taj gubitak. Kada konačno postanete otvoreni za nove kontakte, shvatićete da ste iz patnje izašli jači, obdareni sa mnogo više empatije i svesni snage koju ljubav ima u vašem životu. Čovek je stvoren da iznova voli i voli. Jasno je da je bivša ljubav ostavila neizbrisiv trag u vašem srcu, ali to sada, kada ponovo volite, više nije ni važno. Osećanje suprotno ljubavi nije mrž­nja, kako se to obično misli, već rav­nodušnost, a ona dolazi nakon patnje.


Da li da je prihvatite nazad u ljubavno gnezdo?
Šta vam je činiti ukoliko se stari žar opet rasplamsava? Ona nije samo slomila vaše srce, načisto ga je samlela. I šta sad? Pravda se kako je napravila veliku grešku. Pre nego što se prepu­sti­te riziku ponovnog buđenja emocija prema staroj ljubavi, postavite sebi nekoliko ključnih pitanja. Šta je to kod nje što vam nedostaje? Većina, kao odgovor, navodi brojne sitnice i pomalo smešne stvari, što ukazuje da im zapravo nedostaje bliskost i famili­jarnost koju su imali, a ne baš ta konkretna osoba. Zašto ste se razišli? Ukoliko je problem bio u neskladu karaktera ili ličnih osobina, otvoreno joj recite da je bolje da se držite po strani. Stvari kao što su ekstrovertnost, povučenost ili neurotičnost nikada se ne menjaju, već u paketu zajedno sa vama idu i u narednu vezu. Koliko dugo niste oka sklopili? Nesa­nica je glavni pratilac slomljenog srca i svakako utiče na vašu sposobnost da partnerku posmatrate objektivno, jer što manje spavate, emocije vam više izmiču kontroli.