Što mogu danas...

... ostaviću za sutra. Sutra ću srediti sto, obaviti taj neprijatni telefonski razgovor, napisati tekst o odlaganju...

Odlaganje je ono sa čime započinjem ovaj tekst. To je večita boljka onih koji pišu – kako početi, kako otvoriti ta vrata kreativnosti, uvida i dosetki, svih onih beskrajnih svetova koji treba da ispune zasad praznu stranicu. Odlaganje je početak stvaranja, kao što je haos prethodio redu. Sto zatrpan stvaralačkim kršem ilustracija je kreativnog haosa. Među razbacanim papirima, post-it ceduljicama, knjigama otvorenim na najnasumičnijim stranama, zarezanim olovkama i svom zamislivom menažerijom predmeta koji mogu da nasele površinu radnog stola, krije se zametak uređenog univerzuma. Da li ste ikada videli urednu majstorsku radio­nicu? Alhemičarevu laboratoriju? Umetnički atelje sređen pod konac? Odlaganje da se u pometnju unese poredak, da se ti neposlušni znaci stvaranja dovedu u red kao sovjetski vojnici na prvomaj­skoj paradi, zapravo je onostrani trenutak rađanja nečeg novog. U odlaganju je promišljanje, vizija stvari koje će tek doći, nagoveštaj naših nerealizovanih mogućnosti i talenata. 

Odlaganje nekada deluje kao strujni udar sudbine. To je ona poražavajuća osujećenost kada na aerodromskom displeju bljesnu obaveštenja da je let otkazan. Napolju je novo ledeno doba, aerodromi širom Evrope jedva da funkcionišu kao polarne istraživačke baze sa snabdevanjem između dve snežne oluje, a tinjala je nada da će baš vaš avion uspeti da poleti. Ne, ipak neće. Odlaganje koje je najmanje bilo potrebno. Ipak, nekada je u odlaganju sreća. Jer, tada sva trka i pometnja svakodnevnog života staju, a iskakanje iz mahnitog tempa naših dana najednom donosi odmor i spokoj. Sada sastanak i Power Point prezentacija za klijente mogu da sačekaju. Oni su zavejani kao i vi. U vanrednim situacijama čovek prona­lazi davno izgubljenu slobodu od obaveza, rokova i neumerene produktivnosti. U decembru 2009. godine, pad Blackberry sistema, koji je za čitav jedan dan ugasio tekstualne poruke, mejlove i berzanske izveštaju u dobrom delu severne Amerike, mnogi su doživeli kao podsetnik naše neume­rene zavisnosti od savremenih komunikacija. Ali, bilo je još više onih kojima je taj dan delovao kao blagonakloni poklon sa nebesa, dan blaženog opuštanja i prilika da se za trenutak stane na stranu i ozbiljno zapita – ko sam ja i šta želim, da li više posla znači više sreće, da li me mogućnost da komuniciram sa svima, uvek i svuda, zaista čini bliskijim – konačno, da li je američki san zaista živ?

Odlaganje je ponekad kobno. Zdravlje i ljubav ne trpe čekanje. Niko nije nestrpljiviji od razdvojenih ljubavnika i nikada propušteno vreme nije toliko životno važno kao čekanje na dijagnozu koja je mogla biti postavljena ranije. Letovi, svadbe i koncerti mogu biti odloženi, bolest – na našu žalost i redovno iznenađenje - ne šalje ljubazna obaveštenja o (ne)dolasku. Vodite računa o stanju tela i duha jednako disciplinovano kao što odvozite automobil na redovni servis. Prešli ste 10 hiljada kilometara, a niste promenili ulje? To ne biste dozvolili sebi. Redovan odlazak kod zubara, urologa, pa i na opšti sistematski pregled shvatite kao kapitalnu investiciju u budućnost. Raspitajte se o programima prevencije, informišite se o tekućim kampanjama, pošaljite neki korisni link prijateljima na Fejsbuku. Ove stvari se ne dešavaju drugima, a malo odvojenog vremena može značiti mnogo. Evo prvog koraka koji ne traži odlaganje, a prema istraživanjima Mejo klinike u Minesoti zasigurno deluje preventivno - ishrana koja uključuje puno povrća, voća i ribe. Nije teško, za početak.

Gurui biznisa tvrde da je esencija uspeha u iskorišćenom trenutku. Priliku treba zgrabiti pre nego što se pojavila. Trenu­tak kasnije, već je suviše kasno. Duh predu­zetništva gaji mantru o prilici koja se stvara, a ne čeka. Nekada, doduše, nije bilo tako. Slavni rimski vojskovođa Fabije Maksim dobio je nadimak „Oklevalo“, jer je uspeo da trijumfuje odlažući direktan okršaj legija sa Kartaginjanima, a ovakvo uzdržano taktiziranje na bojnom polju pokazalo se tako uspešnim da je čitava strateška doktrina nazvana po ovom, ne tako srčanom Rimljaninu. Odlaganje sukoba, uči nas Konfučije, nekada ima više smisla nego čeoni sudar. Čini se da je tradicionalna priča o uspehu zapravo metafora strpljenja i odloženog zadovoljstva. Uspeh, tvrdi klasični narativ, dolazi kroz naporan rad i odricanje. Odložite trenutna zadovoljstva i na duge staze bićete bolji. Ne trošite danas, sačuvajte za sutra, staložene su pouke kao iz nekakve staromodne knjige o ispravnom življenju.
Mi danas verujemo da je sutra nekakav eufemizam za danas. Oslobođeni horizonta budućnosti, prepoznajemo samo trenutak sada i ovde. Danas je odavno juče, a sutra je počelo pre nego što smo se probudili. U eri ne­milosrdne globalne konkurencije i sve bržih promena, samo neznatno oklevanje nosi rizik ispadanja iz vratolomnog takmičenja. Danas vam možda ide dobro, ali već sutra ujutru može se desiti da neko drugi sedi u vašoj stolici. A vrteška nikada ne staje. Nigde ovakav pristup, doveden do krajnjih konsekvenci, nije bio očitiji nego na planetarnim tržištima novca. U globalnom kazinu, kako je čuveni američki ekonomista Fridman opisao savremeno finansijsko poslovanje, ulozi su polagani munjevitom brzinom, a dobici prevazilazili najluđe snove. Ipak, takva kultura rizika - ili radije nepromišljenog kockanja – preplavivši nekada konzervativne i svakako dosadne bankarske krugove, nagla­vačke je izvrnula poslovnu etiku. Dugoročne strategije i op­reznost odbačeni su jednako lako kao stare VHS trake nakon kupovine DVD plejera, duh ruleta se zavrteo i ubrzo izleteo iz osovine. Globalna recesija koju osećamo je otrež­njujuća lekcija o nesmotre­no­sti, pohlepi, brzopletosti. U mefistovskoj zlokobnosti, Gordon Geko, beskrupulozni finansijer u filmu „Vol strit“, iz sada skoro idilične perspektive osamdesetih, gotovo proročanski obzna­nju­je da je „pohlepa dobra“, ali posledice ove nepro­miš­ljenosti trajaće još generacijama. Reci­klirajući demodirane i demolirane predstave o odlaganju i strpljenju, ponovo pronalazimo od­ba­čena rešenja za tamna vremena. Odlaga­njem naše pohlepe za instant-dobitkom, prirodnim resursima koji se tope i neodrživim rasi­panjem, odložićemo – možda – i apoka­lip­tič­ne scenarije u budućnosti u kojima sada to­li­ko uživamo dok ih gledamo kao filmsku fikciju.

Krov koji prokišnjava ne trpi odlaganje. Možete se nadati da će svakog dana sijati sunce, ali kada voda ocrta vlažne krugove na tavanici, ne postoji ta doza pozitivnog razmišljanja koja će iza oblaka pronaći sunce. A kada se nad emotivne relacije nadviju oblaci, još dugo ćemo se upirati da se pretvaramo kako voda ne raste svuda oko nas, dok ne potražimo pojas za spasavanje. Može li odlaganje da se razgovara o problemima spasiti vezu? Ne postoji tepih dovoljno velik da pod njega doveka gurate nagomilane nevolje. Odlaganje da se progovori, prećutane reči, nedovršene rečenice, sve te beskrajne taktike umirivanja, umivanja i šminkanja načete fa­sade idile, neće sprečiti propadanje temelja zajedničkog doma. Odloženo nerazumevanje postaće jednog dana trajno.

Zajednička radost teško podnosi odlaganje. Skloni smo da svakog ponedeljka sve ambicioznije sastavljamo listu svih tih divnih, uzbudljivih stvari koje ćemo raditi, samo da vikend dođe! Konačno, kada se to desi, setićemo se gomile izgovora zašto ih nismo uradili. Kao da mesecima odlažemo taj jedan, poseban, zlatni vikend koji treba da bude praznik u Rimu, cirkus u gradu, bioskop koji ponovo radi, letnji i zimski raspust zajedno, pa i ekskurzija u srednjoj školi, žurka koja ne prestaje. Takav slavni, blistavi vikend nekako nam, čini se, uvek izmiče, jer očekivanja su visoka. Onda, pak, osećamo krivicu jer naše neumerene ambicije udare o čvrsto tlo svako­dnevne banalnosti. Verujem da mnoga zadovoljstva ne zahtevaju odlaganje. Zajedničko, kvalitetno vreme sa bliskim osobama ne zahteva posebnu rubriku u planeru. Kreativni rad, zaluđenost na nekom projektu, strast koja daje životu smisao ne moraju se odlagati za neko vreme posle. Ne odlažite rad u kome uživate, jer neće biti boljeg vremena za to