Smisao je novi novac

Karijera u ćorsokaku? Utapate se u stambenim kreditima? Možda je vreme da investirate u neku trajniju vrednost: sebe

Dejvid Soltmen je veći deo svog radnog veka proveo kao producent televizijskih vesti, najpre na ABC, pa na CBS, i konačno na CNN kanalu. Pošto se 2003. našao među nekoliko hiljada otpuštenih u masovnom sma­nje­nju broja zaposlenih, postao je slobodni producent.
“Kao nezavisni TV producent, bio sam veoma tražen“, kaže on. “Nisam morao da tražim posao. Posao je nalazio mene.“
Međutim, negde aprila 2007. Soltmen je osetio izvesno posustajanje u svojoj delatnosti, a poslovi kakve je on radio među prvima su skinuti s budžeta. “Mada sam počeo da tragam za poslom, odjednom više nisam mogao da ga nađem“, kaže on.
Soltman se od 1972. bavi azijskom borilačkom veštinom taj-či, a u leto 2008. ukazala mu se prilika da počne da radi kao instruktor taj-čia na Omega institutu u Rajnbeku, Njujork. Tako je Soltmen došao i do novih instruktorskih poslova u Njujorku, gde živi. Medicinska škola Maunt Sinaj angažovala ga je da podučava starije osobe taj-čiu, da bi se spretnije kretali, kao i da osmisli taj-či program tretmana za rehabilitaciju.
“Činilo mi se da, kad god bih nazvao neki zdravstveni klub ili univerzitet i upitao: ’Treba li vam instruktor za taj-či?’, odgovor je glasio: ’Kad možete da počnete?’“
Danas Soltman kao instruktor drži desetak časova nedeljno. “Ne zarađujem onoliko kao nekad, ali na sat verovatno zarađujem više nego onda kad sam radio 100 sati nedeljno“, kaže on.
Sreo sam se sa Soltmenom u 7 sati jednog jutra, prošlog leta, u šumarku kraj malog jezera u Rajnbeku. Vratio se na institut Omega da tokom još jednog leta predaje taj-či. Grupa studenata okupila se na podlozi od mirisnih borovih iglica, dok je crvendać lepršao u krošnjama iznad njihovih glava. Gore, u brdima, neko je dunuo u rog od školjke da objavi otvaranje trpezarije Omega instituta.
Soltmen je protrljao ruke. (Izgleda kao čovek koji ne preskače obroke baš često.) “Hajde da to obavimo, a onda idemo na doručak“, rekao je vedro. “Danas imamo važnog posla.“
Soltman izgleda kao prilično zadovoljan momak, ali nisu svi imali toliko sreće. Recesija je progutala poslove kojima se tipično bave muškarci (građevina, proizvodnja), dok su tipično ženski poslovi u većoj meri ostali netaknuti (zdravstvo, obrazovanje). Sredinom 2009, ekonomisti su skovali termin “on-cesija“ (he-cession) da opišu otpuštanje muškaraca. “Sve više je porodica u kojima žena radi, dok je muškarac nezaposlen“, kaže Heder Boši, stručnjak za ekonomiju u Centru za američki progres, instituciji smeštenoj u Vašingtonu.
A periodi nezaposlenosti, dodaje ona, duži su od svih u prethodnim recesijama, još od Drugog svetskog rata. “Milioni porodica prinuđeni su da se nose s tim na ranije nepoznate načine“, kaže Boši. “Zamislite par u kojem je on ostao bez posla, a ona još radi, ali njen posao je manje plaćen od njegovog starog posla. Treba li da se presele na neko tržište rada koje njemu pruža bolje mogućnosti? Na duži rok, to mora promeniti nacionalnu psihologiju i način razmišljanja o poslu i porodici.“
Muškarci možda ne čitaju sve statistike o zaposlenju, ali čini se da instinktivno naslućuju ove tendencije – i da ih hvata pani­ka. U proleće 2009, student Univerziteta Čikaga po imenu Stiv Saltareli, iz šale je osnovao grupu Moćni Muškarci (Men in Power – MIP), s namerom da pomogne muškarcima da poprave svoj uzdrmani status. Stotine muškaraca shvatili su ga krajnje ozbiljno i poželeli da mu se pridruže.
I žene su ga shvatile ozbiljno. Zapravo, po Saltarelijevom mišljenju, možda čak i preozbiljno. Shvatajući njihovo ogorčenje, Saltareli je posle uspešnog početka izmenio ime udruženja u Muškarci za napredak (Men Initiating Progress – pri čemu je akronim MIP ostao isti). Kad smo kod narušenog statusa: muškarac ne može čak ni da osnuje grupu za promociju muške moći, a da mu žene ne određuju kakvo ime sme da joj nadene! (Saltareli, naravno, negira da je podlegao ženskom pritisku. Zar ne biste i vi?)
“Ženski pokret bio je izrazito uspešan u redefinisanju rodnih uloga za žene, dok su muškarci zaostajali u tome, nastavljajući da se ugledaju na tradicionalne uloge hranitelja porodice i čuvara discipline“, kaže Saltareli. “Želimo da MIP pokaže da muškarac može biti mnogo više od negativnog stereotipa ili sponzora.“
U svakom slučaju, bilo je jasno da je na pravom tragu. Do jeseni je počeo da otvara nove ogranke i rekao: “Verujemo da će za koju godinu ovakve grupe postojati na bukvalno svim fakultetima u zemlji.“
A čime će se baviti? “Za početak, da kažemo kako muškarci umiru 7 godina ranije od žena. Rade duže radno vreme i na rizičnijim poslovima, zbog pritiska da materijalno obezbede porodicu, i imaju ograničena prava kad je reč o starateljstvu i odlukama o rađanju dece“, kaže Saltareli. “Da, često smo na vodećim i izvršnim položajima; ali da li nas to čini ’moćnim’?“
Pa, zbilja je gadno biti na našem mestu.
Sve to možda zvuči depresivno dok ne popričate s muškarcima poput Soltmena, koji su loša vremena pretvorili u motivaciju i iznova osmislili svoj život. Naročito s obzirom na to da im njihovi šefovi – a ponekad ni žene – više ne kroje kapu.
Ako potražite takve muškarce, shvatićete da ih ima dosta. Uzmimo, na primer, Freda Johansena, što mu nije pravo ime. Johansen je pristao na razgovor tek pošto me je ubedio da mu prikrijem identitet na način “koji će mi omogućiti da nastavim ovim, možda i budalastim putem, a da ne budem izložen podsmehu onih koji će me verovatno smatrati blesavim što sam duhovnom zadovoljstvu dao prednost u odnosu na finansije“.
Čoveče. Kakvim se to groznim poslom Johansen bavi, kad mora toliko da se krije? Napustio je tržište nekretnina, prihvatio posao šefa prodaje u firmi koja se bavi prodajom drvene građe, proglašen za tehnološki višak, ušao u univerzitetski filmski program, ogulio kreditnu karticu kupujući snimateljsku opremu, te konačno počeo da pravi zabavne video snimke za distribuciju na internetu. “Iako zarada nije velika, a budućnost je neizvesna, odlično se provodim“, kaže Johansen. “Svaki trenutak provodim proveravajući koliko mogu dobro da se zabavim, zarađujući novac tako što radim posao koji volim.“ Jasno vam je zašto ne želi da se to pročuje.
Čoveku koji se odluči na takav korak često je teško da priča o tome, jer sve to previše liči na san, a nedovoljno na posao. Ako ne patite, niste ozbiljni. I Johansen i Soltmen tvrde da im je u početku zvučalo neobično i skoro suviše dobro kad na pitanje čime se bave odgovore kako “snimaju filmove“ ili “predaju taj-či“. Takva vrsta griže savesti kod muškaraca ranije nije uočavana, a ako je ne osetite spontano, neko će vas već podsetiti da treba da je osetite. “Ljudi su mi govorili: ’Živiš život iz snova’“, kaže Endrju Landsmen, još jedan muškarac s kojim sam razgovarao. “A ja im odgovaram, ’Upravo se razvodim. Našoj kćerki je 18 godina. Zašto sada ne bih mogao jednostavno da živim?’“
Dakle, evo moje teze: smisao je novi novac. (Nema više novca, te nešto mora da čini suštinu.) Ponekad, kao kod Soltmena i Johansena, takav novi način razmišljanja zahteva suočavanje sa činjenicom da je posao koji ima “smisao“, mnogo manje isplativ od onoga koji donosi “novac“.
Džon Svingler proveo je 6 godina na televiziji, a posle toga još 7 radeći u neprofitnim organizacijama kao stručnjak za odnose s javnošću. “Sada sam orguljaš u crkvi, a upravo sam počeo da radim i kao profesor muzike u jednoj katoličkoj školi“, kaže on. “Muzika mi je oduvek bila hobi, ili u najboljem slučaju honorarni posao. Sad moram da živim od nje, ali uživam u tome. Iskreno verujem da tako i treba da bude. Samo mi je žao što mi zarada nije bar malo bolja.“
Drugi muškarci kažu da su sasvim zadovoljni svojim životom koji nije isključivo usmeren na karijeru. Landsman je izgubio svoj dobro plaćen posao u firmi za životno osiguranje krajem 2007, i odlučio da izmeni svoje prioritete. “Od tada stalno izmišljam nove poslove“, kaže on, “bio sam barmen, konobar, moler, električar i vodoinstalater, a radio sam i na popisu.“ Međutim, prava kompenzacija za ono što je izgubio, kaže on, jeste zajednica koju je otkrio u neverovatno živopisnom gradiću na reci, u kojem se nastanio. “Mogu da prošetam do teretane, pošte, obližnje kafane. U poslednjih godinu dana skinuo sam 25 kilograma“, kaže. “Učestvujem u radu odbora i u dobrovoljnim aktivnostima. Ljudi su ovde tako ljubazni da sve gotovo liči na neku naivnu idiličnu sliku, na bajku. Postao sam, takoreći, nezvanični gradonačelnik. Ljudi me zovu i kažu: ’Želim da radim to i to. Kome da se obratim?’, a ja ih povezujem.“
Naravno, sipanje pića je sjajan način da upoznate ljude. “Ponekad, dok radim za barom, ponekom ispričam priču o svom nekadašnjem životu – o svom sjajnom poslu, kući od 450 kvadrata. A on mi uvek odgovori: ’Da, ali sad ste verovatno mnogo srećniji.’“ Zbog toga Landsmen smatra da mnogi muškarci maštaju o tome – da iskoče iz voza koji ih vozi od kancelarije do prodavnice i nazad, kući. “Kupujete sve te stvari samo da biste mogli da pozovete prijatelje i kažete im: ’Hoćete li da dođete da vidite moje nove stvari?’“, kaže on.

Sajmon Flin je izgubio mesto upravnika lanca restorana i ne sekira se zbog toga. “Razveo sam se jula 2008. i sad lepo živim sa svojim sinom invalidom“, kaže Flin. “Uglavnom živim za sadašnji trenutak. To mi odgovara. Međutim, postoji problem kod prevelikog opuštanja u sadašnjosti. Na taj način ostajete zaglavljeni u njoj.“
Je li to baš toliko loše? Doktor medicine Erika Švarc, nekadašnji medicinski direktor Cinergy Health-a, kaže da njeni muški pacijenti sve češće govore kako su (a) nezaposleni, i (b) vezani isključivo za sadašnjost. “U poslednje vreme, sve češće čujem: ’Uživam u čuvanju dece, volim što sam kod kuće. Zaista ne želim da se vratim na Vol strit’“, priča ona.
Ne zvuči loše, hm? Pa, zašto onda to jednostavno ne uradite? Ričard Lejder, instruktor u školi života iz Minesote, koji se specijalizovao za probleme vezane za “drugu polovinu života“, tvrdi da to nije baš tako lako. “To nazivamo ’odloženim životom’. To je život kakvim svi misle da će na kraju živeti“, kaže on. “Viđam mnoge ljude koji su nasmrt premoreni. Ne pričam o svakodnevnom stresu, već o nečem dubljem.“
Priznajmo: suočeni s izborom između obuke za lični preobražaj i koliko-toliko pristojnog programa na sportskom kanalu, većina mo­ma­ka će odabrati da se udobno smesti na sofu.
“Muški ego ne želi da bude shvaćen kao slab“, govori mi Antonija Bernard. Bernadrova, bivša manekenka, živi u predgrađu Njujorka. Sedi na tremu Omega instituta i priča o svom mužu, prezaposlenom, ambicioznom ugostitelju. Ona želi da on uspori tempo i razmisli o promeni. “Kako možete da potražite pomoć, kad niste u stanju ni da se raspitate za pravac?“, kaže ona.
Ako želite promenu, ako vam se neki od gore navedenih scenarija dopao, morate bar malo da se potrudite da se ponašate drugačije.
Kako?
Isključite se. “Paradoks našeg doba je u tome što smo istovremeno previše i premalo povezani“, kaže Lejder koji je takođe i autor osam knjiga, među kojima je i Prepakivanje prtljaga (Repacking Your Bags). “Posmatram ljude sa portabl aparatima na aerodromima. Osluškujem njihove razgovore. Gledam parove u kolima, pri čemu svaki partner razgovara mobilnim telefonom sa nekim drugim.“ Lejder organizuje tronedeljne izlete za muškarce u istočnoafričku pustinju, gde niko neće moći da dopre do vas ni mobilnim. “Tamo tri večeri nedeljno sedite oko logorske vatre i pričate o različitim stvarima“, kaže Lejder. “Zamisao je da ostvarimo nekakav ljudski trenutak i vratimo se prvobitnom tempu života.“ Možda nemate dovoljno novca ili vremena za putovanje u istočnu Afriku, ali možete se povremeno i na manje drastičan način isključiti s mobilnog ili laptopa. (Autor ovog članka želi da prizna da ovom prilikom nudi savet koji je još uvek lično nesposoban da ostvari.)
Pridružite se nekoj grupi. Praktično bilo kakvo udruženje koje ne podrazumeva nošenje maske u vidu jarećih glava može dobro da posluži. Očekivao sam da Dejvid Fejnstajn, psiholog iz Oregona koji se specijalizovao za oblast kombinovanja istočnjačkih i zapadnjačkih ideja, preporuči svoj tip “energetske psihologije“ kao najbolji. Međutim, nije. “Za muškarce, grupno iskustvo – makar i kratkotrajno – koje pruža podršku u vezi sa ličnim problemima može biti veoma moćno“, kaže on. “Prema tradicionalnom shvatanju, probleme morate prevazilaziti sami. Ali u takvim grupama stupate u minikulturu u kojoj su uzajamna podrška i zajedničko rešavanje problema uobičajeni. Za većinu muškaraca to je pravo osveženje.“
I dalje imate problema? Vidite, samotnjaci, to ipak ne uspeva baš uvek.
Uvedite neku svakodnevnu rutinu. Ovaj savet predstavlja suštinu većine radionica, grupa i predavanja, kojima sam prisustvovao, zato da vi to ne biste morali da činite. Proveo sam dosta vremena na seminaru kod Džoa Dispenza, jednog od instruktora lične transformacije koji se pojavljuje u filmu What the BLEEP Do We Know!? On kaže da misao utiče na materiju na kvantnom nivou i da može izmeniti stvarnost. “Sredina počinje da se prilagođava mislima.“ Bez obzira na to da li verujete u to ili ne, suština ovog saveta prilično je dobra: provedite izvesno vreme svakog dana obraćajući pažnju na sopstvene misli i usmeravajući ih ka “najvišem sopstvenom idealu“. Nedostatak izdvajanja vremena, kaže Dispenza, najveća je prepreka ličnom preobražaju, zato on govori ljudima da ne ustaju iz kreveta ujutru dok ne obave bilo kakvu misaonu vežbu koju su odabrali. Meditirajte. Ako ne želite da meditirate, molite se. Ili samo poklanjajte pažnju svojim mislima i usmeravajte ih tamo gde vi želite.
Možda bi trebalo malo da popričate sa ženama u svom životu. Mnogi muškarci misle da znaju šta žena želi: hranitelja, lovca, a povremeno i strasnog seksualnog partnera. Međutim, razgovarao sam s mnogo žena koje kažu kako bi bile spremne da žrtvuju nešto od toga, samo da bi kraj sebe imale pažljivijeg slušaoca i muškarca koji je u vezi zaista dostupan i autentičan. Ko zna da li to iskreno misle? Ne mogu vam garantovati da, ako počnete da držite kurseve makrobiotičke ishrane i skinete jednu nulu s plate, žena sa kojom ste u vezi neće konačno zaključiti da joj je bolje bilo uz pouzdanog neandertalca. Ali nemoguće je da sve lažu kad je reč o tome.
Ako ipak obavite taj razgovor, pazite da vi budete slušalac, a ne govornik. “Kad se od muškaraca zatraži da navedu svog najpažljivijeg slušaoca, 99 odsto navodi svoju ženu, ili pak kažu da ga nemaju. Kad to isto pitanje postavimo ženama, 99 odsto navodi neku svoju prijateljicu“, kaže Lejder.
Prikupite hrabrost. Lejder kaže da je jedna od najčešćih tema među muškarcima starijim od 65 godina, kada pričaju o tome kako je trebalo da žive, žaljenje što nisu bili hrabriji. “Ne radi se o vožnji kajakom po uzburkanoj reci“, kaže on. “Reč je o tome da se treba ponašati autentično.“ Šta znači autentično? Izdvojte svoj glas iz mnoštva glasova koji vam govore šta da radite. Zatim, za promenu, slušajte njega. Kada u tome uspeju, kaže on, muškarci često shvate da žele promenu, da žele da pronađu nekakvu svrhu, da ostave traga... a da su umesto toga zarađivali novac i preuzimali odgovornost (i plaćali za to). I Lejder i Dispenza tvrde da je većini muškaraca potrebno da dođe do krize, da bi počeli da razmišljaju o svom idealnom životu ili njegovoj istinskoj svrsi. Možda ćete se osećati bolje ako to učinite jednostavno kao čin hrabrosti.

“Je li zaista potrebna katastrofa da vas navede da postignete duševni mir?“, pita Bernardova. Krenula je kući sa Omega instituta da prodrma muža, koji verovatno smatra da svima čini uslugu tako što mukotrpno zarađuje gomile novca.
Kaže kako želi da on postane jedan od onih ljudi koji su se promenili i prihvatili stil života koji je realniji i u kojem ima više smisla, a ne samo više novca.
“Stareći, putujemo kroz život“, tvrdi ona. “Teško je kad se partner ne menja zajedno s vama. Osećam se neshvaćeno. Potrebna mi je pomoć. Moramo da usporimo i prestanemo da održavamo taj vražji stil života na visokoj nozi. Moramo da se opustimo.“
Nedelja je oko podne. Stići će kući baš u vreme kad počinju popodnevne utakmice. Siroti muž još nema pojma šta ga čeka. Ali možda je upravo to ono što mu je potrebno.