Kriza kakva nam treba?

Svetska ekonomska kriza nam je već neko vreme u poseti. To znači živeti novi život. Ali kakav?

Do pre nekoliko meseci, priča o svetskoj ekonomskoj krizi najčešće je bila povod za zabavu i takmičenje u dosetljivosti, kada se okupi veće društvo. Smenjivali su se duhoviti predlozi o tome kako i gde “uštinuti“ raspoloživi budžet, a da se to oseti u što manjoj mogućoj meri. Fitnes centar zameniti “teretanom u kraju“, ručak u restoranu home made biftekom, letovanje u luksuznom hotelu kampovanjem. Priznaćete, priča pruža mnogo povoda za ludu zabavu. A onda se ta ista kriza iz večernjih izdanja vesti preselila u stvaran život. Danas se mogu smatrati srećnicima oni koji u sopstvenom novčaniku još uvek nisu osetili njeno prisustvo. Jer, prisustvo svetske ekonomske krize u novčaniku znači prisustvo u životu, navikama, načinu funkcionisanja, kratkoročnim i dugoročnim planovima u širokom luku, od letovanja ove sezone do kupovine stana ili zamene automobila. Odjednom je u svemu tome ostalo malo mesta za duhovitost. Osim što smo ponekad sami sebi pomalo smešni dok se trudimo da ovladamo nepoznatim veštinama štednje, kulinarstva, popravki, smanjivanja želja i apetita. Ali, to nisu je­dini aspekti recesije.
Mnogi od nas se prvi put suočavaju sa realnim egzistencijalnim strahom kada osete da njihov brod ne plovi više tako mirno i pouzdano. Zastrašujuće i uvek stresne priče o smanjivanjima budžeta, otkazima i novim porezima najlakši su put do nesanice. Posebno kada se dese u neposrednom okruženju. Do juče ste svakoga jutra, odmah po izlasku iz lifta kada stignete na posao, prelistavali štampu i pili kafu sa svojim dugogodišnjim kolegom. Bila je to neka vrsta opuštajućeg, laganog i postepenog ulaska u krcati dnevni raspored i zakazane obaveze. Pre pritiska na dugme kojim se pali kompjuter, išla je tura neobaveznog razgovora. Pre otvaranja mejla i proveravanja pristigle pošte, nekoliko dobrih šala i komentarisanja sinoćne utakmice. Sve to uz aromu omiljene kafe. Sve to sa nekim koga dobro poznajete i ko vam prija. Sa nekim ko vam neće poremetiti najlakši i uhodani način da započnete radni dan. Sa nekim ko vas razume i ko deli iste potrebe. Odjednom je to mesto preko puta vas prazno. Psiholozi kažu da, kada se drugima dogode katastrofe, čovek koji to posmatra uvek u nekom trenutku pomisli na sebe, što ne znači nedostatak empatije. Prirodno je zamisliti sebe u istoj situaciji i osetiti žmarce po telu. Jer, iako preživi, onaj koji je izgubio starog kolegu, takođe prolazi kroz proces promena. Ni njegova kancela­rija više neće izgledati isto, kao ni njegov radni dan. Iako mesto preko puta ostane prazno, iako u njega sedne neko drugi, situacija se svejedno menja. Bez obzira na to koliki je stvarni imunitet na promene bilo koga od nas, stres u manjoj ili većoj količini je neizbežan. Potom na red dolazi strah od toga da se već za nekoliko dana i nama može dogoditi to da nam se uprava firme u kojoj radimo ljubazno zahvali na saradnji. Sa ili bez otpremnine, kao poželjnog garnirunga uz lepe reči.
promene imaju svoje dobre strane. Budući da sa sobom donosi nove zakonitosti i drugačija pravila igre, na iznenađujuć i brz način, bez naročitih priprema i prologa, suočava nas sa samima sobom. Koliko smo dobri plivači kada se kurs plovidbe promeni? U tome je suština velikih lomova. Sve što smo ikada uradili na sebi, sve ono od čega smo gradili sopstveni karakter, sva naša unutrašnja snaga, izdržljivost i volja sada igraju svoju predstavu. Sve od njih zavisi. A ne od krize. U normalnim i “mirnodopskim“ uslovima skloni smo da se samozaboravimo. Ljudi se lako uspavaju, posebno kada im ide dobro. Uporedite to sa vezama. Većina muškaraca je sklona da olabavi rupice na kaišu i da priži svom apetitu oduška, kada se oseća dobro i zadovoljno pored žene koju voli. Pločice na stomaku više i nisu toliko bitne kao kada se tek kreće u osvajanje. Samo najsamosvesniji nikada ne zapostavljaju sebe, ali ne u banalnom, egoističnom maniru. Rad na svim aspektima ličnosti, od mentalnih do fizičkih, čini nas spremnijim za dane koji od nas očekuju punu pripravnost i borbenu gotovost. Uvek budni, ne zbog predosećaja loših vremena ili paranoje da jednom mora “krenuti po zlu“, već zbog toga što jedan prosečan ljudski vek traje sedmadeset godina. To vreme nam nije dato uzalud. Živeti opušteno i mirno ne znači puko prisustvovanje sopstvenom životu. Zbog toga nikada nije sve rečeno i sve završeno. Nepogode su tek obična provokacija, koja nas podseća na to da se u svakom trenutku moramo pouzdati u sebe.

Nedavno sam u starim brojevima mh pronašao tekst stranog autora “Šta sam naučio od Breda Pita“. Dobar naslov, jer podstiče na čitanje. Čovek piše upravo o ovome što se nama sada događa. S tim što u trenutku kada se desilo njegovo “osvešćivanje“, nikakve krize napolju nije bilo. General Motors je i dalje zgrtao milione. Bilo je manje stresa na Vol stritu. Valute su živele u miru. Ali, on je osetio da ga menadžerski posao, sa svojom svakodnevnom rutinom, obilnim ručkovima, predahom za čašicu martinija i beskonačnim sastancima, polako, ali sigurno guši. Osim što ni u čemu više nije nalazio ni izazov ni inspiraciju, shvatio je da sa dvadesetpet godina ne može da optrči ni krug oko soli­te­ra. Prisećao se svog nekadašnjeg načina života. Studija. Sportskih takmičenja. Sebe, drugačijeg nego danas. Sasvim dovoljno za veliki prasak, posebno ako se uzme u obzir da je tih dana nekoliko puta pogledao film “Fight club“, sa Bred Pitom u glavnoj ulozi. Svuda oko sebe je nalazio razočaranje, u Bredu je našao inspiraciju.
Dao je otkaz, iako su ga smatrali momkom na dobrom i sigurnom putu, raskinuo je vezu, iako je devojka već počela da razmišlja o veridbi, suočio se sa svim svojim lošim navikama, bez obzira na njihovu privlačnost. Probudio se sledećeg dana i izašao je na sportski teren. Bilo je mnogo teško. Ali znao je šta želi. I ovaj čovek je morao nešto da jede. Ušteđevinu i otpremninu je potrošio za dva meseca. Nastavio je sa istraživanjem. U početku je radio kao stolar, a kasnije, kada je shvatio da mu to ne ide najbolje, krenuo je sa drugim poslovima. Postoji još jedan interesantan motiv u ovoj životnoj priči. Vrlo često i sami znamo šta bismo zaista želeli. I još češće nam sopstvena sujeta ne dozvoljava da to ostvarimo. Zamislite, koliko bi se uspešnih menadžera usudilo da se okrene stolarskom ili bilo kom drugom zanatu, bez obzira na to što bi im tako nešto pružilo šansu da svoj život učine bližim onome o čemu istinski sanjaju?

Ne postoji univerzalna polisa osiguranja kojom se možemo spasiti od svih potencijalnih katastrofa. Svetska ekonomska kriza lepo nas je podsetila na to. Otvorila nam je vrata novog života. No, mora li on, bespogovorno i neminovno da bude gori od onog koji smo živeli? Čini se da svako treba da odgovori sam na ovo pitanje. Naravno, u zavisnosti od toga koliko svoju sreću vezuje isključivo za novac, koliko je otporan na promene, koliko spreman da se suoči sa teškoćama, koliko je tokom čitavog svog života usavršavao sopstveni karakter...   

Verujem da je za mnoge nezamislivo da ponovo razapnu šator u kampu i da se u njega što udobnije smeste, dok im se u glavi ređaju slike sa prošlogodišenjeg letovanja u zvezdičastom hotelu. Može li se odraditi kivalitetan trening u teretani bez personalnog instruktora i nadzora? Umem li sam da ispečem meso? Zahvalna strana recesije je, ma koliko ironično zvučalo, i u tome što nam ostavlja više slobodnog vremena. Konačno imamo priliku da naučimo sve ono što nam je neophodno za savladavanje prepreka. Uostalom, zašto se ceo život saplitati o isto kamenje? Moj dovitljivi kolega, koji još nije dobio otkaz, a nadam se i da neće, voli da govori o tome kako će se u narednom periodu ljudi više družiti. Kako će sasvim sigurno postati intimniji i bliži jedni drugima. Podstaknut njegovim predviđanjma, uvek imam istu sliku pred očima. Intimni skup oko zapaljene vatre, svako sa svojom šoljom čaja, udubljen u priče koje neko priča, ne znam zašto mi se to tako “javlja“, vrlo tiho i polako. Kao da će neprijatelj svakog trenutka otkriti položaj naše ekipe. Možda je to neki moj amblem za tihovanje u nevolji. Možda sam mnogo čitao Bokačov “Dekameron“, s tim što se kriza tamo zvala kuga i nije bilo logorske vatre. Svejedno, ima istine u ovim nagađanjima. Novac kao glavni junak globalne kulture okrenuo nas je u pravcu zadovoljavanja sopstvenih površnih potreba. Druženje sa prijateljima zamenila je globalna mreža sa hrpom popularnih sajtova, interes o problemima drugih, razmišljanje o sopstvenim planovima, intimu “public life“ i sve u čemu smo živeli, zaista podseća na stil i komunikaciju u ušminkanim reklamnim spotovima. Onda se pojavila recesija koja je razbila ekran. U prvom trenutku smo se prenerazili. Zatim se šalili na njen račun. Onda pokušali da je ignorišemo. Na kraju smo osetili njene kandže na vratu. A posle toga? Neki se i dalje boje, neki su ogorčeni, ljuti na ceo svet, sa akcentom na globalnoj nepravdi. Ima i onih koji ćute, pritisnuti dubokim razočaranjem. Tek, pojavljuju se i ljudi koji tvrde da je čovečanstvu bila neop­hodna renesansa. Poznato je da se do “po­novnog rođenja“ ne dolazi lako. Prethodi mu mračni srednji vek i nema dalje. Ne dozvolite mu samo da se oduži. Uvek je sve zavisilo samo od nas.