Razgovarajte!

1 of 1

Okruženi smo elektronskim spravicama i usamljeniji nego ikad. Ipak, rešenje je vrlo jednostavno – nekoliko reči je dovoljno

Nijedan se ne osvrće kad im doviknem da zadrže lift. Protrčavši kroz vrata koja se zatvaraju, trudim se da dođem do daha. Pokušavam da uspostavim kontakt pogledom: nema šanse. Odsutni rukovodilac kuc­ka po svom Blekberiju. Kurir-rastafarijanac, sa slušalicama ispod go­mile dredova, njiše se kao da ga ljulja neki vetar koji duva samo za njega.
Želim da zgrabim jednog za revere a drugog za kosu i viknem: “Ma dajte, ljudi! Potrebni smo jedni drugima! Možemo li bar da primetimo međusobno postojanje?“
Umesto toga, pritiskam dugme broj 7. Trzaj ih načas prene – obojica su bili suviše zaneseni da bi pritisnuli dugme za bilo koji sprat. Jesu li pokazali zahvalnost? Jesu li mi uputili neku lepu reč? Teško.
Naravno, ovi momci nisu jedini. U današnje vreme, elektronske veze su daleko jače od međuljudskih. Prema studiji Američke sociološke revije pod naslovom “Društvena izolacija u Americi“ sprovedene 2006. godine, četvrtina od 1467 ispitanika reklo je da nema nijednu osobu u svom životu s kojom je dovoljno bliska da bi razgovarali o “važnim stvarima“. Devetnaest odsto nije imalo praktično nikoga kome bi se mogli poveriti – što je gotovo dvostruko više nego pre 19 godina.
Svi mi, naravno, koristimo mobilne telefone i mejlove stotinama puta nedeljno, ali zapravo kažemo vrlo malo. Stiven Miler, autor knjige Konverzacija: istorija umetnosti koja nestaje, piše da je istinska konverzacija “razgovor bez svrhe“. Većina naših razgovora, čak i u krugovima ljudi koji četuju preko mesindžera, nije ništa dublja od razmene informacija s dostavljačem pica. Ono što bi trebalo da bude zadovoljstvo pretvara se u sredstvo, i to u vrlo zapušteno i slabo korišćeno oruđe.
“Jel’ s’vatate šta ’oću da kažem?”
Živahan razgovor bi trebalo da liči na olimpijsko mačevanje. Rečenice treba da budu naglašene naglim udarima i naciljane pravo u srce, a ako ne umete da baratate oštrim vrhom, izgubljeni ste.
To mi je dobro poznato, jer je moja lična misija da pronađem ljude koji vode najza­nim­ljivije razgovore na svetu. Zaćutite načas, i saslušajte ih.
Džon Klouz je Ginisov rekorder u putovanjima. Ovaj osamdesetdvogodišnjak posetio je 314 od 317 zemalja, ostrva i teritorija na svetu. Borio se u Ardenskoj bici i preživeo. Preživeo je takođe i sedam brakova. (Možda mu je u tome pomogla i pravnička diploma.)
Uživaćete slušajući ga kako priča o jezeru Najvaša u Keniji, za koje se kune da izgleda upravo onako kako bi morao izgledati rajski vrt. A njega će isto tako zanimati da čuje iz kojeg ste kraja Ajove, i pitaće vas poznajete li onu zbilja sjajnu lezbejku koju je tamo sreo. Jeo je testise šest različitih životinjskih vrsta, uključujući i slonovske. Bilo je to u burundi slonovskoj supi u Ric Karlton hotelu. “Ne, zdela nije bila velika“, kaže on. “Ako vam se ikad pruži prilika, preporučujem vam da naručite testise. Onda uvek možete reći da imate muda, jer ste ih pojeli.“
Ipak, Klouz se bezbroj puta vozio avio­nom pored nekog neznanca koji je putovanje proveo zadubljen u svoj laptop, radije nego da ga upita: “Putujete li poslom, ili idete na odmor?“
 Anđelo Kamarata je bio tema završnog  ispita tečaja esejistike koji sam držao na Point park univerzitetu u Pitsburgu 2006. godine. Kad kažete grupi dvade­se­to­go­diš­njaka da je njihov završni ispit zasnovan na dvosatnoj seansi pitanja i odgovora cele grupe s jednim devedesetdvogodišnjakom, tri čet­vr­­tine njih će poželeti da vas gađa svojim mo­­bilnim telefonima. Kad je taj čovek zau­zeo svoje mesto, nisam im rekao ništa o njemu.
Petnaest minuta slušao sam površna pitanja o tome gde živi (“Vest Vju, severno od Pitsburga“) i čime se bavi (“Ja sam barmen“), pre nego što se jedan student brecnuo: “Zašto ste vi tako posebni?“
Tek tada je počela čarolija.
“Prema Ginisovoj knjizi rekorda, ja sam čovek sa najdužim barmenskim stažom“, reče on. “Sipao sam prvo pivo u ponoć, 7. aprila 1933. godine, onog časa kad je ukinuta prohibicija. Još od tada radim za istim barom.“
Otkrili su da je u braku neverovatnih 68 godina, da čuvena depresija i nije bila baš toliko strašna i da su neki sportisti iz prošlosti bili veoma kul tipovi.
Raspitivali su se o najboljim godinama njegovog života (od 40. do 75.), pitali ga da li je ikad razmišljao o tome da napusti svoju ženu (nikad), i da li je ikad poželeo da se bavi nekim unosnijim, sličnim zanimanjem, psihijatrijom (“Ma, nikako!“).
Posle časa, svi smo otišli u njegov bar, gde nam je sipao pivo i gde smo pričali do sitnih sati. Te noći je 19 mladih ljudi shvatilo kako, da bi došli do zlata, moraju malo da kopaju. Takođe su naučili i to da se ne radi uvek samo o njima. Dakle, evo saveta: do sada ste sigurno već saznali sve što možete znati o sebi. Da biste ćaskanje učinili sadržajnijim, smanjite broj reči posvećenih sebi, i usredsredite se na to da otkrijete šta druge ljude čini posebnim.
A to nas dovodi do treće osobe u ovom malom triju sagovornika. Ona je zabušant koji troši moju platu, ali uvek može da mi privuče pažnju jer poseduje dve ključne odlike zanimljivog razgovora: čuđenje i maštu.
Da, pogodili ste: to je moja šestogodišnja kćerkica. Ali, pre nego što zaboravite tu malu tatinu devojčicu, razmislite o ovome: nećete pogrešiti ako u razgovor odraslih uključite i mali ružičasti paketić pun naivne znatiželje. To je razlog zbog kojeg su likovi kao što su Forest Gamp i Deda Mraza – večno zanimljivi. Svi oni nam se obraćaju jednostavnim rečima i prenose optimističnu poruku da smo svi potrebni jedni drugima.
   Razmislite o tome kad sledeći put sretnete neznanca u liftu.