Ne verujte svemu što čujete

Posao&Psiha

demo

1 of 1

Pre nego što prihvatite ili odbacite informaciju, razmislite malo o izvoru

OVO STARO ZLATNO PRAVILO
posebno se odnosi na vaše okruženje na poslu.Ne hitajte sa zaključcima,
jer nije reč o još jednoj teoriji zavere niti besmislenoj paranoji. Niko
ne želi od vas da načini opsesivno sumnjičavog tipa koji dve trećine
svog dana provodi u proveravanju svih ljudi sa kojima je u kontaktu i
koji ni u koga nema poverenja.No, ponekad je ipak dobro biti na oprezu.
Kada sam se tog dana javio na telefon ni u snu nisam očekivao da me
čeka “top secret”priča.Koleginica iz susednog odeljenja me je prvo
upozorila da sve što budem čuo mora da ostane izme∂u nas, a potom
krenula sa iznošenjem pikantnih detalja.Tako nešto mi zaista nije trebalo
na kraju jednog sporog i napornog radnog dana. Želeo sam što pre
da nestanem kroz vrata svoje firme i ostavim iza sebe sve nezavršene
obaveze, tračeve, sastanke i loše kafe iz automata.
A umesto spokojnog odlaska kući, čekala
me je priča na koju nisam mogao nezainteresovano
odmahnuti rukom. Jer, u svojoj krajnjoj
poenti, imala je veze i sa mnom.
“Vrlo ozbiljno se govori o tome da će doći do
kadrovskih promena u tvom odeljenju.”svečano
mi je objavila Marija.
“To svi znamo već dva meseca”, odgovorio
sam,“I sama znaš da moj šef odlazi u penziju i
da je preuzimam njegovo mesto. Logično je da
će neko preuzeti moju sadašnju poziciju.”
“Baš se o tome i radi”, nastavila je Marija i
dalje šapatom,“Prema informacijama koje sam
ja čula, ti ostaješ tu gde jesi, a šefovsko mesto
zauzima neko iz marketinškog sektora.Navodno,
još si mlad za vo∂enje celog odeljenja.”
To mi nije trebalo, definitivno.Ne mogu da
kažem da sam celu priču primio zdravo za gotovo,
ali nisam ostao ni potpuno ravnodušan.
Možda bih u drugim okolnostima drugačije
reagovao, ali dok su mi se sve te misli vrzmale
po glavi, ja sam već bio u liftu i krenuo ka direktorovoj
kancelariji. Bez stop momenta, bez
razmišljanja. Budući da već nekoliko godina
radim u ovoj firmi i uživam veliki respekt većine
svojih kolega nisu mi bile potrebne posebne
najave i zakazivanja da bih razgovarao sa
glavnokomandujućim.Ušao sam smušeno i
isto tako rekao šta sam čuo i pitao zašto se to
meni dešava. Iskreno i iz ove perspektive, profesionalci
ne razgovaraju tako.Verujem da sam
više ličio na nezadovoljnu ženu, nego na budućeg
šefa koji misli da ima problem i želi da
raščisti sopstvene nedoumice.
“O čemu govoriš i od kada se mi to izražavamo
u kategorijama – čuo sam, nisam čuo.”
staloženo me je pitao direktor.“Od tebe sam
uvek dobijao činjenice i argumente, od kada ti
barataš tračevima, poluistinama?”
Tada se i u mojoj glavi polako razvedrilo. Šta
ja to radim? Upadam kod čoveka da ga pitam
za govorkanja koja do njega možda nisu ni došla.
Koristim svoj ugled i položaj da bih raspredao
tračeve. Trošim tu∂e vreme zbog sopstvenog
lošeg dana. Ok, i da sam odlučio da to
sa njim proverim, mogao sam celu stvar da izvedem
na normalniji način.Mogao sam da sačekam
redovan jutarnji kolegijum.Mogao sam
to isto da uradim nonšalantno i u prolazu, kako
bi delovalo da jednoj priči, kakavih se desetine
dnevno fabrikuju u toj istoj firmi, ne pridajem
naročitu važnost. Ili sam ga samo mogao
pitati da li su planovi u vezi sa rokadama zaposlenih
na mom odeljenju ostali isti.Tako
bih izbegao bilo kakvo pozivanje na zarazna
govorkanja.
Direktor mi naravno nije zamerio. Bilo je dovoljno
da mu objasnim da je moj napad posledica
umora i preosetljivosti koja obično dolazi
nakon napornog rada bez pauze, a ja se poslednja
dva meseca nisam zaustavio.Nije ga trebalo
ube∂ivati.Mnogo toga se videlo na meni.
“Ti danas uzimaš mali time out,
neophodan ti je i zaslužio si ga. Preživećemo
tri, četiri dana bez tebe.
Priča koju si čuo je poluistinita. Nisam
nameravao da je sakrijem od tebe,
ali s obzirom na to da je konačna
odluka već donesena, nisi to morao
ni da čuješ. Sinoć je napokon dogovoreno
da sledećeg meseca ti preuzimaš
odeljenje. Ja se nijednog momenta
nisam dvoumio, ali bilo je
onih koji su smatrali da ne treba da
žurimo sa unapre∂enjem budući da
si još veoma mlad. Ipak, konsenzus
kada je o tvojim sposobnostima reč
- postignut je bez izuzetaka.”
Izašao sam iz kancelarije rasterećen,
ali ljut na sebe.Nisu me zanimala
imena kolega koji su bili protiv
mog unapre∂enja. Zanimala me je
samo sopstvena ishitrenost. Hiljadu
puta imao sam priliku da slušam
priče koje se prenose od vrata do
vrata, od jednog do drugog ćoška u
firmi, pre toga na fakultetu, u školi...
I uvek sam bio prilično imun na to.
Nisam se naročito obazirao ni na sadržaj,
ni na protogoniste vrućih storija
koje su budile sveopštu radoznalost
i dizale adrenalin praznim i
dosadnim osobama. Godinama sam
verovao da je tračarenje omiljeni ženski
sport i da se samo ženama može
i oprostiti. Ali sada, kada malo
bolje razmislim, imam utisak da
muškarci uopšte nisu alergični na
dobru trač partiju. Pa sve te priče o
koleginicama sa fakulteta, raspredanje
koja je od njih slobodna, koja nije
i zašto, komentarisanje nadre∂enih
na poslu i isto tako nimalo ukusno
analiziranje njihove privatnosti -
tako∂e nisu ništa drugo do udžbenički primeri
klasičnih tračeva.To što mi ovakve sesije ne
počinjemo frazom: “Slatka moja”, što se ne nalazimo
specijalno zbog toga i ne pijemo kafu
dok se predajemo čarima ogovaranja, već sve
to izvodimo nekako usput i zavijeno u omot
šale i duhovitosti, nimalo nas ne opravdava.
Ok, jasno je da tračevima ne možemo umaći.
Bilo da govorimo o onome što slučajno čujete
ili pak mislimo na one priče u kojima se vi pojavljujete
u jednoj od uloga. U jednom veoma
interesantnom eseju Dubravke Ugrešić postoji
simpatična teza da celokupna književnost počiva
na traču.“Jer šta je”, pita se pronicljiva
autorka,“grčka mitologija do jedan veliki porodični
trač.”Sve svodi na onu staru i dobro
poznatu - ako ne možeš da promeniš svet,
promeni sebe.U kontekstu naše priče, ne budi
jedan od prenosnika zaraze.Ako ne možeš da
izbegneš tračeve, nemoj ih širiti dalje. I uvek ih
uzimaj sa rezervom. I nikada svoj stav o ljudima
ne formiraj na osnovu priča koje su slučajno
dolutale do tebe, jer njihovi zadihani prenosioci
uvek dodaju i nešto svoje ne bi li “obogatili“
trač koji im ispunjava vreme i stvara iluziju
da im se nešto dešava. Pažljivo miksujte
fikciju i stvarnost. Njihov odnos je uvek priča
za sebe.

Oceni članak

4.00