Muškarac u duši... Ili dodeljena uloga?

Posao&Psiha

Mladen Filipović

1 of 1

Mislite da ste preterano emotivni za jednog muškarca?
Ili mislite da ste previše ogrubeli?
To je često znak upozorenja da vam je glava puna drugih koji misle umesto vas

DA LI MUŠKARCI PLAČU? Jedan je pustio suzu kad sam se rodio. I kada su na utakmici prvi put svirali srpsku himnu. Divan primer generacije rođene posle drugog svetskog rata, kada je čokolada bila crnoberzanska roba. Između ta dva izliva nežnosti mog oca prošlo je tridesetak godina.
Za to vreme svet je prešao dug put, a sa njim i predstava o pravoj muškarčini. Od ćutljivih i strogih radnika dvadesetog veka, neupitnih glava porodica sa hilti bušilicama odnosno srpom i čekićem koji Q10 kremu smatraju otvorenom uvredom - do njihovih sinova trećeg milenijuma koji na primer, bez ustezanja pokazuju emocije prema lepšoj polovini. I još o njima diskutuju u nekoj od hiljadu knjiga, grupnih terapija, TV emisija, muških magazina…

DA LI SE JAMES BOND NEKADA RASPLAKAO? Ili ne daj Bože, John Wayne u nekoj od zapaženih rola? Jesam li onda ja pravi muškarac? Da se zapitam drugim rečima: Da li posedujem ili ne kros-kulturalne i vanvremenske kvalitete muškarca?
Sto hiljada godina od kada je neki seks-simbol tadašnjeg vremena bacio u pećinu drva za grejanje i divljač za zimnicu, ja sam u enciklopedijama opisan kao seksualno agresivan i dominantan, emotivno nedodirljiv, praktičan i uvek željan takmičenja. Aboridžini koji dečaka uvode u zrelo doba hodom preko usijanog žara i svi zapadno od njih koji od njegovih vršnjaka zahtevaju da jednog dana imaju karijeru i porodicu očekuju da će oni pravi među nama obe staze preći bez oklevanja. Bez uzdaha i suza.
Kad sam se rasplakao pošto me je pretukla najkrupnija devojčica u razredu, otac me je upisao u džudo klub. U godinama koje su došle, devojčica se prolepšala, ja sam dobio bradu, nekoliko modrica, iščašenje kuka i mnogo novih prijatelja. Jedan od njih je i čika Ljuba, kome je neuporedivo lakše da prenese svoj Jugo, nego da okrene vrat da bi se parkirao. “Ma zaboravi je sine, šta je s tobom? Slušaj, budi muškarac” savetovao je Ljuba dok mi je zavrtao glavu.

IZGUBIO SI POSAO: “BUDI MUŠKARAC”. Žena te je ostavila: “Budi muškarac”. Boli te prostata: “Stegni zube i budi muškarac”. Nažalost, život nije film tako da ova formula pali samo kod Džems Bonda. Na sreću, dobar deo nas prima udarce uzdržano i zbog njih se ne žali najboljem ortaku.
Da li se pravi muškarac šepuri između ove dve krajnosti, nežan da izmami uzdahe devojaka a istovremeno grub da ne oseti poraze i da se izbori za unapređenja, povišice, poštovanje okoline? Možda. A možda ne. Izgleda da svoju stazu svaki inteligentan čovek na kraju nađe sam. U mom slučaju, kada na pragu četvrte decenije stičem iskustvo na račun iluzija, sve sam više siguran da je pravi muškarac ništa više ni manje nego pravi čovek, u miru sa sobom i svetom oko sebe. Svaka druga predstava o muškarcu će doći i proći kao farmerke zvoncare. Stvar fazona i društvenog trenutka.
Komični su pokušaji da se muškarci stavljaju u kalup kao što je nemoguće sašiti sako koji pristaje svima. Ozbiljno je ako nemamo nekog koga je briga šta se dešava u nama. Makar nam zavrtao glavu i davao svakog puta isti savet. Ozbiljno je i opasno po zdravlje nas, naših porodica i ostalih ćelija i tkiva društva kada to malo unutrašnjeg života kojeg puštamo napolje, izlivamo pravo u kalup društvenih matrica, fikcija, trendova pa čak i banalnih dnevno-političkih potreba. A sve manje verujem u muške i ženske emocije, dostojne ili ne jednog pravog muškarca. Video sam samo dobre ili loše odluke donete na osnovu emocija.

KADA POGLEDAM OGLEDALO ne vidim Džona Vejna, ali svakako strog pogled, čvrstu konstituciju i OK garderobu. Vidim nekoga ko ne može da se emotivno rasprsne, ko ne može da dozvoli sebi dane očajavanja bez snage da ustane iz nokauta i krene dalje u život. Pogotovo ne zbog neke žene.
Pa sad, pre nego što se opkladite na mene u toj igri parova, bolje da čujete statistiku mojih susreta.
Posle duge veze sa jednom devojkom sam počeo da planiram zajedničku budućnost. Jedini uslov je bio da se razdvojimo neko razumno vreme zbog odvojenih poslova, u različitim državama. Kada sam na kraju celokupnu zaradu i snagu potrošio na telefon i verenički prsten ostavljen sam da preko noći nađem novi smisao života, novi izvor zarade i mesto prebivališta.
Šta bi mi čika Ljuba rekao?
Do tada sam znao o depresiji onoliko koliko sam mogao da pročitam u rubrikama koje uz ljubavne probleme obrađuju novu kolekciju garderobe i daju savete za sunčanje. Tu sam opet potpuno suprotno od onoga što su mi ceo život govorili, mogao da pročitam samo ovo: “Izbacite sve iz sebe! Pa kakav ste vi to moderan muškarac? Nećete se valjda ponašati kao Bridžit Džons, jer ko guta svoje emocije zaradi infarkt ili impotenciju.” Stegni zube, primi muški svoje lekcije bez jadikovki i suza i ti si tempirana bomba. E pa dragi prijatelji tvrdim, iz ličnog iskustva da za mnoge od nas ne postoje jednostavna rešenja. Kada ni posle tri meseca nisam uspeo da krenem ispočetka, na insistiranje prijatelja sam otišao po savet. Posle neopisive teskobe da o svojim emocijama razgovaram sa osobom koju prvi put vidim, brzo sam se vratio na staro. U stvari, nisam mogao da pričam ni sa kim pa sam ubrzo od najbolje prijateljice dobio knjigu sa predgovorom: “Vi ste divni i neponovljivi i sutra je novi dan, živite punim plućima”. Neće se naljutiti ako ovom prilikom sazna da je simpatična žuta knjiga apsolutno nezamenljiva u pridržavanju vrata od garaže.
Kratki zimski dani samo su pogoršali moje stanje. Dok jednog dana otac nije došao i odvezao me u vikendicu. Tamo smo očistili sneg, ofarbali policu i poređali drva. Bez poveravanja, bez i jedne jedine reči, bez zagrljaja i suznih očiju. U društvu dva tiha, ozbiljna, neraskidivo vezana muškarca, prljavih i grubih ruku, moja gorčina se osetila suvišnom i tiho otišla negde u hladni januarski sumrak.
Jaki muškarci nisu muškarci bez srca.

TO JE BILA SAMO JEDNA KRATKA EPIZODA kroz koju mnogi od nas prođu, neko sa većim, neko sa manjim posledicama, a mnogi bez ikakvih posledica. Ipak je to samo jedan raskid. Pre i posle tog događaja solidno vladam sobom i svojim emocijama ali u poređenju sa mojim starijim bratom Svetislavom, ja sam zaljubljeni Đorđe Marjanović.
Jednom prilikom, proleća 1999-e, došao je na kratko odsustvo. Kada je pročitao sve stripove, zaspao je bez problema. Dok sam ga slušao kako hrče, bezuspešno pokušavajući da sebe zamislim na njegovom poslu, pitao sam se da li se nekada uplašio. “U najgorim situacijama nemaš vremena da misliš na strah” reći će uz jutarnju kafu. “Svako isfura svoje krize kako zna i ume i to ti je to. Misliš na dan kad ćeš se vratiti kući.”
Kada su se vratili kući, stres je pokazao dugoročne posledice na 36 odsto njegovih kolega u Srbiji koji su učestvovali u konfliktu, od nesanice do pokušaja samoubistva.
PTSP (Post Traumatski Stresni Poremećaj), nekada misteriozna “društvena neupotrebljivost” dva miliona vijetnamskih povratnika tek u devedesetim godinama postaje nauka za sebe a nas zanima kao jedan od dokaza globalne nezrelosti javnog mnjenja da prevaziđe površno shvatanje muškaraca. Kada je 2100 povratnika iz Iraka i Avganistana tokom 2007. godine pokušalo da sebi oduzme život, medijska fikcija mačo vojnika sa Ray Ban naočarima na opšte iznenađenje postaje individua sa delikatnim unutrašnjim životom uz dijapazon emotivnih, zdravstvenih, porodičnih i poslovnih izazova.

NOVO SHVATANJE MUŠKARACA i uopšte zauvek srušeni mitovi o polovima uz sve naprednije psihološke metode bilo da su kolektivne, individualne ili porodične zajedno sa poslednjim farmakološkim rešenjima jesu nova šansa da muškarci u trećem milenijumu dobiju tretman koji zaslužuju ali i nova zamka da se pronađu definitivna rešenja diktirana trenutnim ideološkim i kulturnim nivoima.
Da li sam ja pravi muškarac? Šta me čini pravim muškarcem? Po čemu se ja razlikujem od slabića?
Kada ponovo razmislim, čini mi se da je na neka pitanja najbolje nikada ne davati konačan odgovor. Zrelo i inteligentno traganje za odgovorom već jeste odgovor.
Muškarac se ne rađa. To se postaje.

Oceni članak

5.00