Životna lista

Posao&Psiha

Džof Norman

1 of 1

Šta sve treba da uradite pre nego što umrete?
Stavka 1: Ne zaboravite da se to može desiti pre nego što mislite

Kad doživite bliski susret sa smrću, ne treba od toga da pravite dramu. Otišao sam u bolnicu jednog letnjeg jutra na operaciju koja se radi ambulantski. Imao sam takvo krarenje iz nosa da je malo falilo da iskrvarim. Operacijom je trebalo da se odstrani arterija koja je bila povređena. To je bila rutinska procedura, pa sam već bio isplanirao nešto za to veče.
Anesteziolog i ja smo se, kako je to običaj, šalili. Pravio se da mu je smešno kad sam rekao: „Daj duplu.“ Onda sam izgubio svest.
Prva stvar koje se sećam posle toga je da sam pokušao da se uspravim u krevetu i da sam rekao: „Ne mogu da dišem.“
Toga se sećam kao kroz maglu. Sledeća stvar mi je jasnije ostala u sećanju: hirurg me gleda, očigledno zabrinut, i kaže: „Imate zastoj u radu srca.“
Grlo mi se osušilo i zabolelo me je kad sam dubokoumno odgovorio: „Joj“. Onda sam utonuo u mrak koji kao da me je progutao.
Još jedno jutro je svanulo. Probudio sam se odmah posle svanuća i jedva sam se setio gde sam. Onda sam video cev od katetera, kabl od monitora za praćenje rada srca i druge stvari koje su me podsetile gde sam. Stegnuo sam pesnice i zgrčio prste na nogama.
Više nisam osećao ledenu strahotu koja se u toku noći uvukla u moj krevet.
Nema više samosažaljivog prizora moje žene kako kuka i mojih ćerki. Samo slatki osećaj da sam živ u zoru jednog prelepog letnjeg jutra.
Naravno da taj trenutak nije dugo trajao. Moj mozak se javio i sve pokvario.
Počeo sam da razmišljam.
Bilo je sasvim predvidljivo: Ok, Hos. Pošteđen si. Kako ćeš to iskoristiti?
Onako kao i većina ljudi. Napravio sam prigodan spisak „stvari koje treba da uradim pre nego što umrem“. Takvi spiskovi su čežnjive i isprazne izjave o tome šta mislite da ste i koliko interesantan i smislen život ste živeli – i još biste mogli – da su stvari samo malo drugačije:
1. Popeti se na Materhorn
2. Pročitati Prusta
3. Sašiti svileno odelo
4. Popiti Belini u Harijevom baru
5. Ustreliti jarebicu u Škotskoj
6. Videti veliku belu ajkulu živu
I tako dalje.
Ali, ja sam ležao na intenzivnoj i uživao u svitanju. Nisam sanjao mitsko penjanje koje bi mi pomoglo da se osećam ispunjeno. Ipak ... pomisao da se vratim u planine, bilo kakve planine, bila je privlačna.
Neke stavke sa spiska su tu samo da biste se bolje osećali. Kad zađemo u određene godine, aritmetička istina je da ste imali više nego dovoljno vremena da pročitate Prusta. Lako ste mogli da pročitate U traganju za izgubljenim vremenom umesto što ste gledali fudbal. Da li sam mogao da naučim francuski i da ga pročitam na izvornom jeziku? Znači, to nema veze s vremenom. Ta stavka je na spisku samo da biste sebe gledali kao osobu koja je osetljiva i voli da čita. Ukratko, zavaravali ste sami sebe.
Naravno, kad to ne radite sebi, uvek imate nekog ko će to uraditi umesto vas. U stvari, ja sam zaista otišao do Harija i naručio Belini. To je jedan od onih rituala koju je Hemingvej sankcionisao. Postoje uzvišeni momenti pijančenja i Hemingvej ih je prikazao bolje od svih. Ali, možda je on uništio ovo za sve nas. Kad sam bio tamo, Harijev bar je bio prepun glasnih, bogatih, internacionalnih ratnika, a piće je bilo pobuna. Slatke i, zaboga, ukusne breskve.
Rado se sećam jedne limenke hladnog piva posle napornog celodnevnog rada bagerom ili motornom testerom.

Činilo mi se da se moj spisak smanjuje, a da ostvarivanje planova postaje teže. Šta bi zapravo trebalo da iskusim u životu, sad kad sam dobio šansu?
Još uvek sam proučavao ovo pitanje kad je sestra došla da me pripremi za put do bolnice gde će mi raditi testove i, u zavisnosti od rezultata, možda me operisati.
Bila su tu dva bolničara koji su me vozili u ambulantnim kolima, spremni da mi daju elektrošokove ako mi srce stane.
„Malo se plašite, je l’ da?“ upitao me jedan dok smo se vozili.
„Valjda.“
„Nemojte. Bar se vozite u ambulantnim, a ne u pogrebnim kolima.“
Nisam ranije o tome razmišljao, ali sam zamislio pogrebna kola. Velika, duga, crna.
„Dobro razmišljanje“, rekao sam.
„U svakom slučaju, ne izgledate tako loše“, rekao je onaj drugi. „Ne toliko kakve viđamo... potpuno poplavele. Samo ste bledi. Teško dišete, a opet nemate dovoljno vazduha, je l’ tako? E, izgledate kao da ćete ustati i otići u drugu bolnicu.“
Nisam se osećao toliko dobro, ne stalno, ali su mi njihove reči pomogle da se osmelim, pa smo počeli da pričamo o drugim stvarima. Jedan od njih je bio lovac na jelene, pa smo započeli priču o karabinu i municiji i ispričali smo par lovačkih priča. Bilo je to muško blebetanje, u kakva sam se upuštao stotine puta na čekama, u barovima, u lovačkim i ribolovačkim kampovima. Svrha tih razgovora je bila da se osvoji i nasmeje publika, čak i na svoj račun – naročito na svoj račun. Tog razgovora u zadnjem delu ambulantnih kola radije se sećam nego Belinija kod Harija. Ali, ne biste napisali na tom spisku: „Provedi nekoliko sati u ćeretanju u zadnjem delu ambulantnih kola s dva tipa koje nikad više nećeš videti.“ To sam shvatio dok su me gurali u kolicima kroz bolnicu, do lifta, pa do odeljenja na prvi susret s kardiologom.

Morao sam da čekam. Ipak je to bolnica. Vreme sam ubijao razmišljajući o tom spisku. Ali, što sam više radio na njemu, sve mi se više činilo da je nepotreban. Kad ste u bolnici, bilo kakva alternativa vam je dragocena. U stvari, shvatio sam da sa zadovoljstvom sanjarim o tome kako plevim baštu. Bio sam lud za maslačcima.
Sve od Mojsija, ljudi su patili od toga da naprave spisak stvari koje treba uraditi (ili, u njegovom slučaju, stvari koje ne treba uraditi), kao da je to put ka harmoniji i božiji blagoslov.
Ne ubij.
Štiklirano.
Napumpaj gume i promeni ulje.
Štiklirano.
Vidi Firencu pre nego što odeš u večita lovišta.
Štiklirano.
Na kraju, prestao sam da rangiram stvari koje treba uraditi i počeo da pravim spisak veština koje treba da razvijem. Ideja mi je bila da budem spreman za svaku situaciju. Ipak, nisam hteo da dobijem kalendar samousavršavanja – „smanjiti obim struka... pisati mami svake nedelje“ – to je bilo tako neinspirativno da uopšte ne bih osećao krivicu kad ne bih to ispunio.
Veliki umovi su, naravno, postojali pre mene i bilo je zanimljivo pokušavati da se setim pravila koja su neki od njih utvrdili. Nisam imao pri sebi kompjuter niti knjige, pa sam morao da se oslonim na svoju memoriju.
A, onda, iznenada, setio sam se tri besmrtna pravila za sreću romanopisca Nelsona Algrena.
Nikad ne igraj karte s nekim koga zovu Maher.
Nikad ne jedi u restoranu po imenu „Kod mame“.
Nikad ne spavaj sa ženom koja ima više problema od tebe.
Nije loše, pomislio sam. Skeptični, hladnokrvni duh je ono što je potrebno u svetu gde svako pokušava da ućari nešto.
Moto starog mornara je izronio iz dubine mog uma.
Budi spreman.
Stvarno. Šta više reći?
Ipak, postojao je jedan spisak koji sam posebno želeo. Mogao sam da se setim nekih delova, ali hteo sam ga u originalu. Ako budem morao na operaciju, želeo sam da razmišljam o stavkama s tog spiska dok mi budu davali anesteziju. Moj brat i ja smo se često smejali tom spisku kad smo bili klinci.
Bio je jedan telefon u sobi. Trebalo mi je vremena da provalim Da Vinčijev kod da bih dobio izlaz. Ipak, imao sam vremena na pretek.
„Kako si?“ upitao me je brat.
„Nikad bolje. Slušaj. Znam da si na poslu i da nemaš vremena za detaljni zdravstveni izveštaj, ali treba mi nešto.“
„Reci.“
Rekao sam mu i zapitao se da li će pomisliti da sam u delirijumu, kao što sam ja pomislio.
Mogao je to biti tip iz Domina, koji mi uzima narudžbinu za porodičnu picu sa suvim kobasicama.
„Daj mi broj, pa ću te nazvati“, rekao je.
Posle nekoliko minuta telefon je zazvonio.
„Zaboravio sam koliko je dobro“, rekao je. „Tip je stvarno prepametan.“
„Tip“ je bio Liroj Pejdž zvani Torbica, možda najveći bacač u istoriji bejzbola. Na samom vrhuncu karijere, Pejdžu nije data šansa jer se u vrhunskom bejzbolu gledalo na boju kože: bez crnih igrača. Ali, kad je dobio priliku, imao je 42 godine.
Ipak, Pejdž nije bio ogorčen. Život je, kako je on očigledno mislio, bio tu da bi se proživeo i nije bilo vremena za druge stvari. A, kad je postao jedan od najboljih igrača u svojim srednjim godinama, jedan novinar ga je pitao kako je ostao tako mlad. Pejdž je rekao da je pratio sledećih pet pravila:
1. Nemoj jesti pohovano meso jer to uzburkava krv.
2. Ako imaš stomačnih problema, lezi i smiri ga prijatnim mislima.
3. Polako s porocima.
4. Nemoj stalno žuriti.
5. Ne osvrći se – možda te neko proganja.
Nisam imao gde da zapišem, pa sam pokušao da zapamtim ovih pet pravila dok mi ih je moj brat preko telefona diktirao. Zahvalio sam mu i ostavio ga da nastavi s poslom.
„Drž’ se“, rekao mi je.
„A, naravno“, odgovorio sam i u isto vreme sam osetio da sam spreman za operaciju ili šta su već hteli da mi rade; čak sam bio spreman i da još čekam. „Ne brini za mene.“
Spustio sam slušalicu i, inspirisan Pejdžovim primerom, nastavio da radim na svom spisku. Izbacio sam Belinija i Prusta i elegantne sportske aktivnosti i počeo od početka.
1. Zaboravite na pravila plesanja. Samo plešite. . . .

Oceni članak

1.71