“Jede mi se nešto slatko...”

Jedan od nas u potrazi za značenjem fraze “La Dolce Vita”... i slatkim očekivanjima dezerta

Iako moćna kombinacija roštilja i piva opravdano nosi epitet ultimativne muške hrane, i svi već znamo koliko su bareni brokoli i maslinovo ulje značajni za naše zdravlje, osetio sam potrebu da pišem o onom delu obroka koji će retko ko preskočiti, ali nerado priznati da je tako. Slatkiši.
Upoznao sam ljude koji tvrde da ne vole čokoladu. Znam i neke koji kažu da ne jedu torte. I one koji su u stanju da usred vrelog letnjeg dana odbiju sladoled. Ipak, tvrdim kako svaki od nas ima duboko ukorenjenu želju za “nečim slatkim”. Dezert ima mnogo važniju ulogu od nutritivne. Štaviše, naši saradnici koji se bave ishranom bi imali svašta da kažu o nutritivnim kvalitetima slatkiša. Hrana koja nas može fizički da zasiti je prilično konkretna: belančevine, ugljeni hidrati, masnoće. Dezerti su neuporedivo kompleksniji. Čak i ako imaju malu ili nikakvu nutricionističku vrednost, psihološki nas zasite. Oni će nas smiriti kada smo depresivni, uveseliti kada nešto slavimo i utešiti kada nam je to potrebno. Mislim da je mnogo važnija emotivna uloga slatkiša u našem životu.
Ono što naučimo o slatkišima u najranijem detinjstvu, ostaje nam za ceo život. Neko je jednom rekao: pokažite mi čoveka koji veruje kako su njegovi omiljeni slatkiši oni koje je probao kao odrastao, pokazaću vam čoveka koji je imao nesrećno detinjstvo.
Sebe smatram fanatikom za slatko, i iskreno, teško suzbijam poriv da pojedem celu čokoladu od 300 grama u cugu. Ali moja iskrena pasija za slatkišima mi je upravo i poslužila da sastavim ovaj rečnik slatkiša, jer verujem da njihov odabir povlači čitav rečnik osećanja.
Slatkiši su stvoreni da nose posebne poruke. Neke otvorene, poput rođendanske torte na kojoj piše „Srećan rođendan“ ili stoje svećice da označe broj godina. Neke su pak skrivene, i zato Kinezi imaju kolačić sudbine sa porukom koju nasumično pronađete ili ona pronađe vas. Često, slatkiši koje odaberemo u određenoj prilici govore mnogo o nama (i, posredno, osobi sa kojom želimo da ih podelimo).
Sitni kolači su za slave, a lenja pita i knedle sa šljivama za sve druge posete starijim rođacima. Bombonjere za devojke na koje želite da ostavite dobar utisak, čokolade od 300 grama sa krupnim lešnicima kada želite da častite, a skupe i egzotične tamne čokolade kada ne možete da odolite slatkišima, ali vam treba izgovor da niste zaista mnogo kalorijski zgrešili. Čokoladni keks sa kioska je za dane kada ostajete duže na poslu, a mocart kugle iz duty free shopa su za povratak kući iz inostranstva. Sladoled u kornetu za prvi talas toplog vremena na početku leta, a Rumenko na štapiću za poslednja zaista dobra avgustovska popodneva na Adi. 
Palačinke su po meni autentično iskren izraz truda koji se meri ponavljanjem jednolične radnje, mada s vremena na vreme čujem da nekoga baš smiruje pravljenje palačinki. Takođe, divim se jednostavnosti iz koje nastaju sve pite sa sezonskim voćem u tankim korama, mnogo više od onih sa debelim testom, a daleko preferiram „domaće“ pite od tart varijanti koje su u ekspanziji prethodnih godina. Takođe, uvek kad u Beogradu vidim američke krofne sa rupom u sredini, onakve kakve obožava Homer Simpson, zaželim se onih krofni kakve smo nekada jeli, i koje su očigledno izašle iz mode, a koje su izgledale kao piroške sa malo džema u sredini.
Iskreno verujem da čak i šnenokle, iako izumiruća kategorija slatkiša, imaju svoju svrhu i priliku. Žao mi je što retko koji restoran uopšte ima šnenokle ima u ponudi, ali sam pronašao jedno malo mesto čiji je dekor podjednako beo kao i velika činija šnenokli koju služe i u jelovniku na engleskom nazivaju “kolačima od oblaka”. Čini mi se da u koji god trendi restoran izađem u poslednje vreme, mogu da biram između čizkejka i čokoladnog musa, kao dve šahovski suprotstavljene kategorije slatkiša. Ne odbijam ni jedno ni drugo, ali ne mogu da kažem da me “rade”.
I iako sebe ne smatram tradicionalistom, kada su slatkiši u pitanju veoma očigledno dajem prednost fenomenu torte našeg detinjstva, za­nimljivog imena, zato što pre nego što smo uz pomoć reformi bili kapitalisti ili antikapitalisti, mesožderi ili vegetarijanci, radikali ili demokrate, svi smo tamanili reform tortu.
Uprkos tome što su konditori patentirali silne industrijske poslastice enigmatičnih imena, mešavinu kikirikija, karamela, keksa i čokolade u bilo kojoj razmeri, od Snikersa do Skitlsa, sa namerom da dezert postane obrok za sebe, i dalje se po pravilu, dezert jede posle obroka. Iskreno, ja ne vidim ovu podelu, te sam oduvek mrzeo pravilo da se slatko jede samo posle jela, iz straha da će se tako pokvariti apetit. Iskreno, rečenica “Jede mi se nešto slatko” znači mnogo više od “Gladan sam” i ova emotivna priča o slatkišima ne može da bude potpuna bez spo­minjanja Marsela Prusta, koji je opisao “Ukus male Madlene”. Madlene su mali kolači od testa u obliku školjke koje Prust koristi kao monetu za uspomene, metaforu za dom, osećanje da smo kod kuće, vezu sa onim odakle smo potekli.
Zaista, slatkiši imaju tu sposobnost da nas ukusom odvedu kilometrima daleko, pa tako i podsete na putovanja na kojima smo bili. Kada sam, tokom dva meseca prvog leta posle srednje škole koje sam proveo u vrelom Solunu otkrio za mene do tada nepoznatu poslasticu, osećao sam se kao Marko Polo. Grčki jogurt, med i orasi u nezgrapnoj čaši stolovači. Ova magična kombinacija me od tog trenutka podseća na sve ono što volim u vezi sa Grčkom, i ponekad to pravim kod kuće u hladnim mesecima kada bih želeo da se osećam kao da sam na moru. Nije isto. Pavlaka i med i orasi u mojoj izvedbi nema tu magiju. Slično, ali ne identičnu emotivnu reakciju imam na slatko piće Orchatta, kakvo je specijaliet u Kataloniji i može se naći u dražesnim retro po­sla­stičarnicama koje pripadaju starim porodicama i nalaze se u zabačenim delovima Barselone.
Obožavam takve stare poslastičarnice, od ovih minijaturnih i skrivenih pa do onih kakve zauzimaju ponosno mesto u centru Pariza, Beča ili Budimpešte i žao mi je što ih je sve manje u našem gradu.
Ne moraju da budu bogato uređene u duhu secesije, čak i pod od linoleuma i stolovi iz osamdesetih imaju svoju čar. U takvim posla­stičarnicama možete da otkrijete duh grada koji posećujete bolje nego u nacionalnom muzeju. Imam teoriju o tome kako slatkiši otkrivaju mentalitet, i dok ih jedemo, više se ne osećamo strancem gde god da smo. Uporedimo tipično engleske “After Eight”, čokoladice tan­ke kao list sa osvežavajućim filom, i američki šejk od vanile koji se preliva sa ivica velike (papirnate) čaše, toliko gust da je prosto (slat­ko) mučenje da ga cevčite kroz slamku. Dok se izgled i ukus “After eight” potpuno ukla­pa u ono što pomislimo kada čujemo perfektan britanski akcenat, šejk je jestivi ekvivalent tipično američkog otezanja pri govoru. Baklava je slatko komplikovana kao turski koji lomi jezik, a francuski minjoni, u svom svom šarenilu, podjednako su veseli kao Parižani koji nešto žučno objašnjavaju posle čaše dezertnog vina.
Nisam veliki poznavalac fudbala, ali zapamtio sam jednu zanimljivu priču o navijačima Lacija iz Rima koji nakon utakmice, umesto da se napiju u nekom baru sa ekipom, uvek odlaze u zabačenu, skromnu pekaru na kolače. Potom dugo stoje ispred pekare naslonjeni na svoje motore, i uz proste ugljene hidrate iz slatkiša komentarišu utakmicu. Nije ni čudo što baš na Italijanskom fraza “sladak život” zvuči najubedljivije. La Dolce Vita.