Moj sin, Rešenje

Njemu je 6 godina. Ne može da se kreće ni da priča. Godinama nisam bio siguran da li shvata išta što mu govorim. Onda je, jednog dana, počeo da piše.

Poslepodne sam proveo obavljajući razne poslove po Bruklinu.
Dok otključavam vrata svoga stana, osluškujem da li je sve u redu s mojim sinom Ovenom. Tokom poslednjih 6 godina prolazio sam kroz razne krizne situacije: nizak nivo kiseonika, začepljena pumpa za hranjenje, kvarovi usisaljke. Nekoliko puta je čak gubio svest, linija na monitoru njegovog pulsa bila je potpuno ravna dok su stručna negovateljica i užasnuti otac pokušavali da ga ožive. • Ali, danas čujem samo mirno šuštanje ventilatora koji Ovenu ubacuje i izbacuje vazduh iz pluća. Posmatram ga s vrata njegove sobe. Drema zavaljen na jastuku. Srčani ritam mu je normalan, zasićenost kiseonikom preko 90 procenata. Savršeno. • Njegova dnevna negovateljica, Robin, nešto beleži na njegovoj listi. Diže pogled i pruža mi poruku.
Tata: baš si sjajan. Tvoja porodica te mnogo voli zato što toliko činiš za njih. Ja volim tvog tebe. Tvoj sin, Super Ovi.
Osećam kako me nešto steže u grlu.
Gutam jecaj. Iako ima šest i po godina, Oven nikad nije progovorio ni reč. Zbog bolesti je paralizovan – jedva može da pokreće ruke i noge, a usta još manje. Odavno sam bio otpisao mogućnost da bih s njim ikad mogao da komuniciram.
Onda smo mu, prošlog leta, dali olovku u ruku.

Godine 2003, samo nekoliko meseci po rođenju, počeli su Ovenovi problemi sa disa­njem zbog kojih je proveo 7 meseci na intenziv­noj nezi. Patio je od kičmeno-mišićne atrofije, bolesti kod koje su signali između kičmenog stuba i mišića slabi ili, u najtežim slučajevima, nepostojeći. Mada mu se zdravlje popravilo, žena i ja suočili smo se sa činjenicom da će Oven uglavnom ostati u postelji, nepokretan, celoga života.
Ispod okova bolesti, proradio mu je primarni instinkt: počeo je da izgovara nekoliko jednostavnih glasova, g i k i s. Pošto je otpušten kući, međutim, zanemeo je. Dok je rastao, Oven je pronalazio sopstvene načine da izrazi svoja osećanja. Do četvrtog rođendana naučio je da koristi različite tonove da izrazi nelagodu, nervozu ili zadovoljstvo. Upirao je pogledom u određene stvari: knjigu doktora Susa, televizor. Kad je stasao za obdanište, angažovali smo čitav tim terapeuta da mu pomognu, ali rezultati su bili ograničeni. Posebno je teško napredovao sa govorom. “Vreme kada može da uči reči je ograničeno”, kazala je terapeutkinja za govor. “Plašim se da već ističe.”
Isprobavali smo kartice sa čiča-glišama koji pokazuju svoje ruke, noge, grlo. Iznajmili smo aparat nazvan DynaVox, sa automatskim senzorskim ekranom. Dodirujući prstom meni opcija, Oven je mogao da povezuje reči u jednostavne rečenice koje izgovara dete-robot: Živim blizu Prospekt Parka s porodicom. Omiljena boja mi je crvena. Ovenov dodir je, međutim, bio tako slab da nije mogao da aktivira ekran. Nakon nekoliko frustrirajućih meseci, odbacili smo DynaVox.
Kad su se naše nade o direktnoj komunikaciji srušile, okrenuli smo se dobrom starom američkom receptu, satima gledajući televizor: emisije o prirodi na PBS-u, Sunđer Boba na Nickelodeonu, Vodene ljubimce na Nick Jr.-u, Diskaveri kanal. Činilo nam se da voli knjige o ajkulama, te smo mu nabavljali DVD-je o grdobinama i džinovskim sipama.
Na izvestan način, utapali smo i vlastite strahove. Šta ako nikad ne bude mogao da priča s nama?
Jedne kasne prolećne večeri, ubrzo posle Ovenovog petog rođendana, gledali smo dokumentarac o NASA Kasini misiji na Saturnu. Dok je Oven ležao na levom boku oslonjen na jastuke, primetio sam kako napeto gleda u ekran, upijajući detalje o prolasku Kasini letelice kroz prostor između prstenova ove plane­te u orbitu. Dokumentarac je govorio i o jednoj ranijoj misiji na Saturn, prilikom koje je Vojadžer 1, obilazeći oko meseca Titana izmenio svoj pravac kretanja i odleteo poput kamenčića bačenog u jezero u sumrak. 
Sada je, objašnjavao je glas naratora, Vojadžer 1, od svih predmeta stvorenih ljudskom rukom najudaljeniji od Sunca, više od 10 milijardi milja daleko, i juri brzinom od 17 kilometara u sekundi. Planine će se smrviti u prah, kontinenti sudariti i opet razići, sunce će se ugasiti, a Vojadžer 1 će i dalje nastaviti svoj put, milionima godina. Zauvek.
Osetio sam se sićušnim i beznačajnim i trebalo mi je nešto što će me vratiti u stvarnost i sadašnji trenutak. Isključio sam televizor i glasno pustio CD, njišući Ovenovu ruku u ritmu pesme “My Flying Saucer,” (“Moj leteći tanjir“) sa tekstom Vudi Gatrija i muzikom Bilija Braga i Vilkoa.

Moj leteći tanjiru, gde si sada ti
Od one tužne noći kad me napusti?
Moj leteći tanjiru, noćas molim se
Da pre zore opet doletiš do mene . . .

Kada su akordi utihnuli, obuzeo me je očaj, nepregledan i pust poput svemira. Oven me je gledao, poputno budan, vlažnih očiju. Činilo se da mu se misli roje po sobi oko nas. Bio sam siguran da želi nešto da mi kaže. Ali šta? Kako bih svom detetu mogao da podarim glas?

Mesec dana kasnije, jednog junskog popodneva Ovenova vedra radna terapeut­ki­nja, Keti, otkrila je kako Oven može, ako mu ona drži ručni zglob pod određenim uglom, da koristi flomaster. U početku su radili jednostavne vežbe u bojanci: povezivanje čarapa sa cipelama, iscrtavanje mišićevog puta do mrvi­ce sira. Oven se predao zadatku sa svojom tipičnom usredređenošću, i za 15 minuta spojio miša sa sirom. “Sada bih”, rekla mi je Keti, “želela da pokušamo s ukrštenicom.”
To mi je delovalo prilično zahtevno, ali sam klimnuo glavom u znak odobravanja. Sledeći put donela je ukrštenicu za predškolsku decu, sa slikama predmeta umesto tekstualnog opisa reči koja predstavlja rešenje. Rešio ju je za manje od 10 minuta: BUBA, PAUK, LEPTIR, PUŽ.
Bio sam zapanjen. Smešeći se, Keti je brzo izvadila beležnicu iz tašne i otvorila prazan list. “Kakvu muziku najviše voliš, Ovene?”, pitala je.
Flomaster je zaškripao. They Might Be Giants. Dan Zanes.
“Blagi bože,” kazala je. “Možda ume da čita?” Sagnuo sam se da zagledam nakrivljena štampana slova. “Ovene”, pitao sam, “za koga će mama i tata glasati da postane sledeći predsednik?”
Trenutak kasnije otkrila je njegov odgovor, ispisan štampanim slovima:  BARACK OBAMA.
Prezime je bilo napisano pravilno, sa ck. Sad je sve bilo jasno. Oven je daleko bistriji nego što smo mislili.

Dok je leto prelazilo u zimu a zatim u proleće, Ovenove šture poruke postale su sadržajnije i prepune osobenih idioma. Mama, volim tvoju tebe. (Verujemo da to znači “tvoju suštinu”.) Ponekad bi ih dopunjavao i crte­ži­ma: oblacima, cvetićem, obrnutim Pakmanom, za kojeg tvrdi da je njegov simbol smeha.
Počeo je da iznosi svoje mišljenje o brojnim temama, često vrlo duhovito i oštroumno. Jednog vlažnog aprilskog dana, sedeći u svojoj “punjenoj“ fotelji, namrštio se Keti dok je ulazila u njegovu sobu. Kad ga je podstakla da nešto napiše, odbio je. Držala mu je ručni zglob dok je šarao po hartiji. “Ne izvrdavaj“, kazala mu je. “Napiši nešto.“
Nešto, napisao je Oven.
“Nevaljalče”, rekla mu je.
Takođe je počeo da izražava lične želje i zahteve. Tražio bi neki određeni DVD, poput svog omiljenog WALL-E. I kazao je da smatra “My Flying Saucer” našom pesmom.

Volim tu pesmu zbog onoga što osećam prema tati kad je slušam. Uz nju se osećam srećno i zdravo i kad je dan tužan. Imam samo šest godina ali sećam se kako ju je tata pevao kad sam bio mali, i zavoleo sam je. Sada svaki put kad čujem moju i tatinu pesmu slušam svaku reč. Mnogo volim našu pesmu. Mnogo volim tatu. Oven
Danas je napisao slećeći zahtev: Da li bi mu Robin čitala knjigu o svemiru? Ona klekne i raširi četiri knjige po podu. Oven diže obrve gledajući u suvenir koji je dobio u Hajden Planetarijumu.
Naslanjam se na vrata, umiren Robininim spokojnim glasom. Prožima me tiho odušev­lje­nje: radoznalost mog dečaka probija kavez njegovog tela i dodiruje svemir. Pošto je završila on je, ohrabren, zatražio test. Robin prelistava njegove knjige o svemiru i ispisuje pitanja na tabli. Kaže mu da će test biti težak. 
Ostajem na vratima dok mi ne donese urađen test da ga pogledam. Osvojio je svih 100 poena, moj mali dečak mlitavog tela i očiju, odlučan da u samoći svoje sobe ipak nešto postigne. 

Moj leteći tanjiru, kući doleti!
Jer ćeš se u svemiru sam izgubiti!

Klečim pored Ovenove fotelje i stežem mu ruku. Taj kontakt prevazilazi puke reči. Od tog trenutka, nastavljamo najbliskiji razgovor, a reči su nam utkane u tapiseriju raskošnu poput noćnog neba iznad Vajominga.
To je priča o roditelju i detetu. Konačno ćemo moći da je pišemo zajedno. 

4 iznenađujuće stvari koje deca razumeju

  Laži  ”Čak i deca stara samo godinu dana primećuju kad se emocionalna poruka odrasle osobe razlikuje od verbalne”, kaže Džoan Klinkner, instruktor dečjeg obrazovanja i koautor knjige Društveni i emotivni razvoj. Naravno, roditelji ponekad moraju da sakriju celu istinu (naročito u decembru), zato neka vaša priča bude jednostavna i verna emocijama koje stoje iza vaših reči, savetuje Klinkner.

  Svađe “Mala deca možda ne razumeju sve što se događa, ali svakako osećaju kada nešto nije u redu između mame i tate”, kaže Tim Seldin, predsednik Montesori Fondacije i autor knjige Kako odgajiti izuzetno dete. Namrštena lica, tajni razgovori i napeti ton jasni su čak i detetu mlađem od godinu dana. Budite što iskreniji od samog početka, kaže Klinkner: “Mama i tata se sad raspravljaju, ali nismo ljuti na tebe. Volimo te.”

  Ružne reči  Čak i deca stara samo 18 meseci obraćaju pažnju na naglasak u govoru ili emocije vezane za jezik, kaže Karolin Edvards, profesor psihologije na Univerzitetu Nebraska u Linkolnu. Te reči su tajanstvene i moćne, te ih dete često ponavlja. “Ako vam dete kaže neku ružnu reč, uzvratite smireno”, kaže Klinkner. “Ako izazove žestoku reakciju, nastaviće da koristi tu reč, da bi se osetilo moćno.”

  Rodne uloge  Već sa dve godine, deca primećuju šta mame i tate uobičajeno rade. Do četvrte, već imaju izgrađen sistem očekivanja u vezi sa rodnim ulogama. “U vreme kad polaze u školu, oni čvrsto veruju u te stereotipe“, kaže Edvardsova. Zato menjajte uloge kod kuće, na primer, naizmenično spremajte večeru. Skrenite im paž­nju na žene koje se bave tradicionalno muškim zanima­nji­ma (doktorke, političarke), objašnjavajući im kako te poslove mogu da rade i dečaci i devojčice.SANDRA NAJGARD