"Tata, treba da razgovaramo"

Svi želimo da uspostavimo kontakt sa svojim očevima. Zašto onda čekamo sve dok ne bude prekasno, da im kažemo ono što je najvažnije?

Bilo je to na sahrani mog dede. Moj otac nije rečit čovek, te sam, kad je svešte­nik najavio govor, ustao i zakopčao sako. Dok sam prilazio podijumu, tata mi je sa svog mesta klimnuo glavom, držeći u ruci crkveni program, stoički miran kao i uvek.
“Ne zaboravimo ovog čoveka, Vernona Bina, i šta nam je svima značio”, rekoh, gledajući kako moj otac reaguje na te reči. “Mi smo ljudi koji popravljaju stvari. Mi smo ljudi koji grade kuće. Mi smo ljudi koji rade rukama i glavom, i ne traže mnogo više od onoga što nam je dato.”
Moj otac je duboko voleo svog tatu, i ako sam se trudio da izrazim njegova osećanja – uz dirljivo Zdravo Marijo – uspeo sam. Reči su jeftine za momke rođene pre Velike žute ptice iz Ulice Sezam i Doktora Fila. Nisam mogao ni da zamislim kada su ta dvojica muškaraca poslednji put uspeli da kažu: “Volim te“. Možda nikad.
Zapravo, samo nedelju dana posle smrti mog dede, moj otac je rekao upravo suprotno.
“Mislim da zapravo nikad nisam voleo svoje roditelje”, izjavio je ustajući iz čučnja i brišući čelo. Praznili smo ostavu mog dede i pekli se na vrelom suncu Floride.
“Ma, daj”, odvratio sam. “Ne misliš valjda ozbiljno?” I nije. Smrt je težak udarac, čak i kad je očekivana, a mog oca je pogodilo s obe strane, kada su mu oba roditelja umrla u roku od samo 8 meseci. Dedina smrt mu je posebno teško pala: njih dvojica su čitavog života jedva uspevali da po malo proćaskaju tako da se, kad je moj otac doneo neke krupne odluke – kao na primer, kad je izvukao osigurač da onesposobi dedin Bjuik senčeri, pošto je postao prava drumska napast – jaz između njih samo produbljivao.
Na sahrani sam nastavio: “Dok se opra­štamo s ovom genera­cijom svoje porodice, ne zaboravimo čemu su nas sve naučili, rečima i bez reči. I ne zaboravimo nikad ovog čoveka – dedu, oca, prijatelja.”
Vraćajući se na svoje mesto video sam kako jedna suza klizi kroz očevu bradu. Mama je uvek govorila da je i na tečinoj sa­hra­ni pustio suzu. Samo jednu. Ali, jedna je bila dovoljna.
Za mene je dedina smrt bila poziv na buđenje: moj otac i ja živimo preko hiljadu kilometara daleko jedan od drugog, a on više nije mlad. (Zapravo, na svoju veliku radost, upravo je počeo da dobija popust za starije osobe u restoranu Denny’s.) Tada sam shvatio da ću za 20 godina biti upravo u istom položaju kao on sada, ukoliko ne progovorim. Ali, kako?


Sahrane nisu idealna mesta za razgovor. Bar ne u poređenju s utakmicom Kjubsa. Tog leta sam kupio dve karte, uskočio na avion za Čikago i odveo oca na Rigli stadion.
Kod pete izmene, bacači su već uhvatili ritam, a isto tako i otac i ja. Pričali smo u pauzama, hvatajući korak s onim što nam se događalo u poslednjih šest meseci. “Znaš, tata“, rekao sam, otkidajući komad njegove perece, “moji prijatelji u Brukfildu prave roštilj posle utakmice. Hoćeš li da idemo?”
“Naravno“, rekao je. “Zvuči privlačno.”
Kad smo stigli zatekli smo moje drugare kako oštro igraju begs, igru bacanja vrećice (zamislite kako bi izgledao nezakoniti potomak nabacivanja karika i ski-bola) koja s jeseni dominira oko automobila parkiranih na Soldžer fildu.
“Ko misli da može da pobedi dve generacije Binovih?“, zaurlao sam. Iz zadnjeg dvorišta dopirao je miris pečenih dagnji, komad tunjevine dugačak skoro metar spremao se za roštilj, a sem toga oko nas je bila sva sila raznog jela i pića.
Dvojica mojih prijatelja ustadoše. “Ne bih da te blamiram pred ćaletom“, reče Sem. “Ali, hajdemo.“
Porodica Bin možda nije uvek pouzdana, ali kad krenemo u napad, postajemo opasni. Te večeri moj otac je gađao laserskom oštri­nom, a ja sam briljirao. Kasnije smo slavili. Nazdravio mi je konzervom Old stajla. “Hvala ti što si me pozvao, Met“, rekao je. “Sjajno sam se proveo.“
“I ja, tata“, rekoh, tapšući ga po leđima i zagrlivši ga. Moj drug Nik je izvadio foto aparat i slikao nas, s raskopčanim košuljama u stilu Dejvida Li Rota na letnjoj vrelini, nasmejane. Postigao sam da moji prijatelji postanu prijatelji moga oca, i da mi na neki način i on postane prijatelj. Uspeo sam da pomerim neke granice koje su nas sprečavale da razgovaramo. Ali, ko zna zašto, nisam mogao da odem dalje od toga.
“Hej, ćale, jesi li za još jedno pivo?“


Znate već kako se kaže: “Ako stvarno želiš da upoznaš nekoga, pređi kilometar u njegovim cipelama“. Ja to ne mogu – nosim cipele broj 46, a moj otac 43. Zato sam umesto toga, kasnije iste godine, jedne subote ležao na kauču umotan u Badvajzerov bademantil, i sa starim očevim vojnim pločicama oko vrata.
Bademantil sam dobio od oca, i pre nego što tek tako odbacite taj raskošni odevni predmet, dozvolite mi da ga opišem. Već izdaleka, primetićete da se na tom komadu odeće nalik kiltu nalaze ogromni simboli Badvajzera. Spoljašnji džep je prosto savršen za smeštanje velike konzerve piva ili daljinskog upravljača. Međutim, genijalnost tog bademenatila u celini se otkriva samo onome ko ga nosi. Meka pamučna postava štiti vaše osetljive organe ukoliko poželite da u njemu leškarite; pojas oko struka nežno vam pridržava intimne delove tela tokom čitavih popodneva lenčarenja, koja se verovatno sastoje od pijuckanja piva posle kupanja.
To je, zaista, odeća za opuštanje dostojna kralja, i cenim je kao što drugi momci ljubomorno čuvaju svoje nasleđene Patek Filip ručne satove ili Monblan nalivpera.
Kad sam bio klinac, moj otac je provodio čitava popodneva u tom bademantilu, ili mi se bar tako činilo. Provodili smo sate popravljajući pokvareni toster ili čisteći karburator njegovog motocikla, dok je s radija, kroz pucketanje, dopirao glas Harija Karaja, prenoseći utakmice Kjubsa. Taj bademantil bio je zaostavština iz doba kad su proizvođači piva stvarno poklanjali korisne stvari, umesto Naskar privezaka i jeftinih barskih tabli, i kad su se pokvarene stvari mogle popraviti tokom popodneva uz pomoć ampermetra. Nošenje očevog mantila bio je način da sebe zamislim na njegovom mestu.
Očeve matrikule imao sam još od srednje škole. Sestra i ja smo ih pronašli dok smo pomagali u pakovanju, kad smo se selili u novu kuću koju je otac izgradio za nas na selu. Ona je želela da se igra s njima, ali ja sam pojurio niz stepenice, držeći ih visoko u ruci, i pokazao ih ocu.
“Smem li da ih uzmem?“
“Zašto?“, upitao je on. “To je samo staro gvožđe.“
“Meni nije“, odgovorih.
Činilo se da ga je moj odgovor zbunio. Slegnuo je ramenima. “Dobro, tvoje su.“
Vraćam se na svoje popodnevno lenča­renje. Prolazeći kraj ogledala, video sam statistu iz filma Rodnija Dendžerfilda, ili porno glumca u periodu refrakcije. Ali, matrikule i bademantil nisu bili kostim. Bile su to moćne uspomene, stvari koje su definisale mog oca više od bilo čega drugog.
Kao što matrikule same govore, moj otac nije bio makar ko. Bio je odan. Ozbiljne stvari – rad, služenje vojske, porodicu – shvatao je ozbiljno. Što je još važnije, matrikule su dokaz da je častan čovek, ako ne i bona fide heroj. Od svojih očeva stvaramo legende, a pločice su toj mojoj legendi udahnule život.
A što se tiče bademantila, pa, moj otac je oduvek znao kada treba da ozbiljnost ostavi po strani i nasmeje se životu. On je najjači čovek; on je najnežniji čovek. Shvatio sam da ću, ako želim da doprem do njega, i sam morati da budem i jedno i drugo.


Kad je reč o komunikaciji s mojim ocem, imam jednu prednost u odnosu na većinu ljudi mojih godina: moj šezdesetogodišnji otac kucka poruke bolje od tinejdžera.

MET AVION STIŽE 2 POPODNE. JESI TU? PROVERIO BRZINU VETRA SAMO 15 MINUTA KAŠNJENJA. TATA
Tako izgledaju poruke koje moj tata kuca na svom telefonu s devet tastera, uglavnom pažljivo birajući reči, i nikad se ne srozava na prostu (lenju) stenografiju devojačkog tračerskog četa. LOL!
Pristizanje poruka nije trebalo da me iznenadi. Sedamdesetih godina kompjuterska tehnologija je bila posao u razvoju, a moj otac, tek pristigao iz mornarice, počeo je da se bavi programiranjem mejnfrejm kompjutera. Tehnologija mu je bila druga priroda – kao i meni. Odrastao sam puza­jući po podu oko tih grdosija u koledžu gde je radio. Dok je sedeo zadubljen u rizme kodova, ja sam tražio sitninu ispod auto­mata ili gurao sestru niz mračne hodnike u kancelarijskoj stolici na točkićima.
Sada mi se s vremena na vreme javlja porukom i tako razmenjujemo savete o fotografisanju, ćaskamo o pivu i ogovaramo Kjubse. Jednog dana sedeo sam u taksiju u Njujorku, kada mi je telefon u džepu zazvonio porukom koju nikad neću zaboraviti:

MET KAD IMAŠ VREMENA SEDI I POZOVI ME
Da sednem? Znao sam šta to znači. Mogao je slobodno da napiše: RAK... JBG!
Ubrzo nakon dedine sahrane, počeo sam da sanjam uvek isti san. Video sam ljude kako stoje ispred otvorene rake u zemlji, i zastavu kako se diže iznad groba. Prineo bih trubu usnama – nekada sam znao da sviram – i odsvirao tužnu melodiju za palog vojnika. Negde na sredini melodije, video bih koga spuštaju u grob: mog oca. Pozvao sam ga čim sam stigao u hotel, drhtavom rukom držeći slušalicu.
“Ne znam baš kako ovo da ti kažem“, rekao je. “Imam rak prostate.“
Uzdahnuo sam. “Tata...“
Počeo je da mi priča o brojkama, statistikama, procedurama. Kao da planira remontovanje starog motora, a ne operaciju kancera. Zašto je tako nonšalantan?
Ja sam krenuo oštro. Rekao sam mu da ću ga razbiti ako nastavi da puši, prestane da vežba ili učini bilo šta sebično što bi mu skratilo turu dužnosti. Rekao sam mu da, ma koliko on želeo da, kako je sam govorio, jednoga dana “odšeta u tundru“, želim da bude tu kad budem dobio decu, da bi mogli da ga čupkaju za bradu, baš kao što sam ja to činio. A onda sam se setio kako sam stajao na podijumu na dedinoj sahrani, i posmatrao svog oca.
Raznežio sam se.
Je li znao da su me ona popodneva u garaži učinila vrednim radnikom, ljubopitljivim majstorom? Koliko su mi značile karte za mesta iza klupe, kad smo gledali kako Greg Maduks stiže do svoje dvadesete pobede 1992? Kako je moćno bilo kad mi je iznajmio auto – iza maminih leđa! – da bih mogao da posetim svoju devojku u koledžu? Koliko mi je značilo što je uvek bio uz mene dok sam bio u Maloj ligi, izviđačima, muzičkom kampu?
Nisam bio siguran. Zato sam mu to ipak rekao.
“Hvala“, odgovorio je. Rekao je samo to, ali ništa više nije bilo ni potrebno. Shvatio sam tada da mi je već pokazao šta oseća, time što je sve to činio. Očevi, u svom najsavršenijem vidu, predstavljaju svoju porodicu. Definišu ih asistencije, a ne osvojeni poeni. To je ono što mi je nedostajalo. On je odbacio sopstvene nade i snove, jer sam se ja pretvorio u njih.
Za ljude poput moga oca, ljubav se ne kazuje, već pokazuje. Rezervisao sam kartu na prvom letu za Čikago.


Sedeo sam kraj njega u bolnici dok je ležao, miran i bled, pripremajući se za operaciju. Sama operacija nije bila teška. Nije bilo mnogo verovatno da bi mogla da se zakomplikuje. Ali, ako je ikad kucnuo čas da se kaže ono što je ostalo neizrečeno, ovo je bio taj trenutak.
“Deco, samo da znahte...“, mrmljao je, dok je anestezija počinjala da deluje. Sestra i ja smo prišli biže. “Obično penziono osiguranje nije dovoljhno. Treba da otvo­ri­te dodatni račun...“ Glas mu je zamro. Sestre su se nasmejale. Mama je zapla­kala. Dok sam gledao kako ga voze u operacionu salu, zavukao sam ruku u košulju i dotakao komad metala. Prešao sam prstima pre­ko izbočina i napipao slova: “BIN, DONALD DŽ“, i nasmešio se.
“Volim te, tata“, rekao sam.
“I ja tebe“, odjeknulo je u hodniku.