Februar 2012
Pažnja: Muškarac sa alatom
1 of 1
Svaki muškarac bi trebalo da ima onaj gen za majstorisanje i popravljanje stvari, naročito u kući. A šta ako vi imate dve leve ruke i ako je jedina stvar koja treba da se popravi - vaš EGO?
Trebalo je da pozovem majstora, pomislio sam. To je njegov posao. Kada su se vrata na mom tremu pokvarila i svi moji pokušaji da ih popravim učinili situaciju još gorom, pozvao sam ga.
Kada su nam trebali novi prozori na kući, ponovo sam angažovao majstora. Ali majstor svoje usluge naplaćuje, pomislio sam, i “Kakav je to muškarac koji nije u stanju da sam popravi svoje stvari?”, poput ulaznih vrata sa kojima sam imao problema. Koristeći kuhinjski nož, direktne udarce i znanja u rukovanju sa letlampom, provalio sam vrata.
Zbog čega je toliko teško većini nas da prizna poraz i unajmi majstora da uradi posao kako treba? Ne bih ni pomislio da sam sebi uradim transplantaciju nekog organa, ali se zato rado upuštam u projekte oko kuće, za koje sam podjednako nekvalifikovan.
Kao majstor u pokušaju, progonjen sam velikim očekivanjima, lošim početkom i još gorim završetkom. Dokazi su svuda oko mene. Slavina za kupatilo koju sam kupio i koju nikada nisam montirao. Postoji gomila stvari koju sam tako kupio i ostavio da neotpakovane skupljaju prašinu. Rupa na vratima kućice za pse je prekrivena parčetom iverice. Uspeo sam da popravim baštensko crevo koje je curilo ovog leta. Trebalo mi je tri pokušaja, ali sam ipak uspeo. Onda sam ga ostavio na garažnom prilazu, preko kojeg je prešla moja tašta. I sada naravno, ponovo curi.
Deo problema je u tome što bi muškarac poput mene trebalo da bude vešt. Odrastao sam na farmi. Upravljao sam mašinama. Koristio sam viljuškaste ključeve, čekiće, prskalice za podmazivanje i testere. Nameštao sam razne stvari i kopao. Proveo sam pet leta radeći na jednoj farmi, popravljajući pokvarene poljoprivredne alatke i praveći minimalne izmene na opremi za košenje. Imao sam mazivo pod noktima i žuljeve na rukama. Ali i na vrhuncu moje igre – onda kada su žuljevi na rukama bili najveći – bio sam na klizavom terenu. Čak i sa onim najjednostavnijim poslovima.
Tata je renovirao štalu i hteo sam da mu pomognem. Bila je jaka zima, ali sam se zamotao i uputio napolje, odlučan da se priključim. Otac mi je dodao čekić. Prva stvar koju sam uradio, liznuo sam ga. Umesto slatkog ukusa blještavog čelika, osetio sam utrnulost, naboranu senzaciju. Uspaničen, povukao sam ga, otkinuvši tako savršen krug kože. Napustio sam stolarske radove i vratio sam se nazad u kuću da čitam stripove.
Verujem da sam pripadao staroj školi muškaraca koji može uramiti stvari, podesiti karburator, izaći na kraj sa alatom za lemljenje i popraviti sinu električni voz. Muškarac koji može popraviti sam svoju bravu na vratima. Ali s vremena na vreme ja uporno dokazujem da nisam takav muškarac. Iako sam se čudio vodoinstalateru i načinu na koji je on zamenio slavinu koja curi u samo jednom pokušaju. Pitam se kako je biti tapetar – zakačiti stvari i materijale zajedno, vezati ih i odšetati slobodno, bez ikakvih žica koje vise. Zapanjen sam kada majstor okači vrata i zatvori ih uz samo jedan potez. A još je gore kada ste odrasli okruženi sposobnim muškarcima sa jakom poslovnom etikom. Ja imam tu jaku poslovnu etiku i želim da pružim ruku ali često pronalazim ljude poput mog brata koji kao najobičniju stvar rasklapa buldožer i sastavlja ga ponovo.
Ja mogu da napravim totalnu havariju od najobičnije popravke. Ovde na farmi imamo male traktore i nedavno je na jednom od njih crkao akumulator. Nema problema. Doterao sam svoj auto pored, izvadio kablove za startovanje i umesto da verglam postepeno (“Da ne radim na silu”, kako bi moj otac rekao) ostavio sam sve i otišao da završim nešto drugo. Kada sam se vratio za nekih 10 minuta, iz haube je kuljao neviđen dim a akumulator je ličio na neki neuspeli naučni projekat.
Postoje samo dva načina da se poveže akumulator, pravi način i pogrešan način – a ispravan način povezivanja je obeležen bojom. Sada sam morao da zamenim akumulator. Nisam mogao da pronađem odgovarajući ključ (to je još jedna stvar koja me oduševljava, organizovanost ljudi koji se bave ovim poslom), a drugo odgovarajuće mesto koje sam primetio je bilo nedostupno. To je značilo da ću morati radoznalo da virim i pokušam da izvedem neke mudre zahvate uz šrafciger. Ovo nije odgovarajući alat za ovu vrstu posla.
Konačno sam se izborio sa oslobađanjem akumulatora i uputio se ka prodavnici za kupovinu novog. Dok sam stigao do prodavnice, primetio sam komplet jeftinog alata. Nijedan zanatlija koji drži do sebe ne kupuje jeftin alat, pa sam zbog toga bio zainteresovan. Alat je bio u dva ograđena dela, ali je cena bila ista, pa sam izabrao set koji mi je bio najbliži. Kada sam stigao kući, gotovo da sam osećao radost zato što ću konačno montirati slavinu za kupatilo, jer imam odgovarajući alat. Odmotao sam pakovanje sa alatom kako bih odabrao odgovarajući ključ ali sam zatekao numerisane vrednosti za veličinu u milimetrima umesto u inčima. Dve vrste alata i ja sam izabrao onaj sa metričkim sistemom. Zavrtanj na slavini (i praktično sve ostalo na farmi) je po američkom standardu. Dobra stvar je da možete baciti taj alat toliko daleko, da vam metrički sistem uopšte neće biti bitan.
Mislim da je sam osećaj biti majstor razlog zbog kojeg je teško priznati da vam to ne ide od ruke. Ja lično obožavam da ležim ispod automobila na betonu, ne smetaju mi posekotine koje imam na rukama, volim čeprkanje, uz stari radio koji svira u pozadini. Volim kada se zavučem ispod sudopere i kada mi samo noge vire, jer zamišljam da se nalazim ispod ogromne bombe koja treba svakog trenutka da eksplodira i uništi svet, a samo sam ja u stanju da je. Onda zategnem slivnik previše jako, tako da on pukne i voda kapne pravo u oko, gde se meša sa suzom.
Na jednoj našoj lokalnoj radio stanici se emituje emisija o majstorisanju. Osmišljena je tako kao da se svi najveći problemi mogu rešiti u radionici. Domaćin emisije često prima pozive od muškaraca koji svoju priču započinju sa: “Pa evo, upravo nameravam da ...” U terminologiji ove emisije, to bi značilo “započinjati projekat koji je toliko temeljan i nepotrebno komplikovan da se ne nazire kraj”. To je kao da, na primer pokušavate da upalite traktor verglajući sa alatom u rukama u totalnom mraku ali pod pravim uglom na punom mesecu. Dok traćim vreme i slušam mali radio na baterije, primećujem kod svakog slušaoca koji se javi i obrati domaćinu ove radio emisije sa: “Pa evo, upravo nameravam da...”, neku neopisivu radost u glasu. Znaju svi oni da se to neće dobro završiti, ali jednostavno jedva čekaju da počnu.
Najbolja stvar za muškarca poput mene je da ima prijatelje koji su vešti. Ja ih imam nekoliko. Kada radimo zajedno na nekom projektu, mi uživamo u našem drugarstvu, a ja uživam u ideji da sam deo uspešnog majstorskog tima.
Ali, ne odustajem uvek. Ponekad i završim ono što sam započeo. I naravno, oni su moja zvezda uzdanica, bez obzira na to kako je sve na kraju ispalo. Neravna drvena polica postavljena u garaži? Ona jedna je napravljena od drvenih komadića koji nikada nisu odgovarajuće dužine? To sam ja napravio. I to iskrivljeno parče najlona na kokošinjcu, koje je zaheftano na mestu koje je trebalo da bude prozor? Moj, osim par delova koji su gradili moji drugari. Ti momci su zaista vešti. Jednog dana je jedan od njih odlučio da radi na kokošinjcu bez moje pomoći i tokom rada prilikom demonstriranja svojih superiornih veština i opreme, povredio je prst pištoljem za eksere. Pošteno je iskrvario.
Osećao sam krivicu 2 sekunde, a onda sam ga pitao da li može da popravi vrata od moje kancelarije.
Oceni članak
Pošalji prijatelju
Verzija za štampu
Rss
share
9 najposecenijih
FOTOGALERIJE
ANKETA
Koliko ste se kilograma ugojili tokom praznika?
VAŠI KOMENTARI