Jedite kao muškarac, mršavite kao žena

Uvek sam bio sportski građen. Celog života čokoladni mafini za mene nisu bili nikakva pretnja. Ali, došla je tridesetpeta, a sa njom se u meni pokvario neki “šraf”. Odjednom, čim pojedem najobičniji đevrek, stomak mi naraste, a salce na leđima počne da mi se preliva preko struka. Pri tom, nijedna kalorija neće da mi se ugradi u mlitavo ravno dupe, pa mi tako ni farmerke ne stoje više dobro. A pod tim “dobro” ne podrazumevam ništa više nego “uspeti da zakopčaš gornje dugme”... Prvo sam mislio da sam počeo da se nadimam od gaso­va, ali sam se ubrzo setio da je gas gotovo bez težine, a svakako se i ne trese pri trčanju.

Tridesetpeta je takođe bila i godina u kojoj sam Dan zahvalnosti počeo da slavim agresivnije nego ranije, jer sam konačno upoznao nekog ko dobro kuva. Praznik više nije podrazumevao naručenu hranu od Kineza, već gozbu zalivenu masnoćama, u kojoj nije bilo namirnica koje nisu hrskave ili zalivene gustim, teškim sosovima. A onda su usledile i božićne trpeze sa šunkom veličine malog praseta i “starinskim” kolačem od đumbira, što zvuči kao nešto što su trgovci izmislili kako bi te naterali da potošiš više para na uobičajenu stvar —a zapravo je u pitanju samo nešto brašnjavo, oštrog ukusa u tolika “navlaka” da, ako bi ga jeo dok na tebe juri ogroman autobus u punoj brzini, ne bi ni primetio.
Novu godinu sam započeo s nečim što bi moj prijatelj nazvao “ugljenohidratna faca.” Majica mi je izgledala raspojasana, jer je prekrivala gomilu otpada. A sa strane sam imao naslagane “salčiće”. Ali ono što me je najviše zabrinjavalo u svemu ovome je: svi ti problemi s farmerkama koje više ne stoje dobro ili moje stalno zagledanje u ogledalo da proverim koliki mi je stomak, sve mi je to delovalo nekako previše . . . ženski “trip”. Da li sam ja toliko zaglibio da mi samo malo fali da totalnog stranca na ulici zabrinuto zapitam: “Šta mislite, da li u ovoj trenerci izgledam debelo?”
Ali znate kako se kaže: “Kad si u Rimu, ponašaj se kao Rimljanin.” I tako sam zapitao svoju prijateljicu Donu, koja je večito na dijetama, da mi da neki savet. Nasmejala mi se odmah: “Ma, daj!”, odgovorila mi je. “Ne treba tebi dijeta, već samo osnovno znanje o pravilnoj ishrani”.
Muškarci jedu, a žene “znaju znanje” o ishrani. To Tajno žensko znanje se prenosi kroz generacije, reklo bi se, s majke na ćerku, još od vremena dok su čučale oko vatre u praistoriji. Ipak sam ubedio Donu da me inicira u neke delove tog Tajnog znanja, jer je doteralo cara do duvara... Kad već žene insistiraju na tome da su pametnije, više emotivno razvijene i bolje u svemu što su muškarci ikada radili, e onda je vreme da nas konačno prosvetle kada je tehnika mršavljenja u pitanju. A kada se spomene “tehnika”, to je onda muški posao. I tačka.
Prva od tehnika u koje me je Dona uputila bazirala se na konceptu koji je blizak muškarcima: izbegavanje. Ako želiš da izbegneš prežderavanje na maminom ručku povodom “praznika ugljenih hidrata” i pritom izgubiš to salce na stomaku (kroz koje se mišići vide jedino ako staneš na pravo osvetljenje i duboko udahneš), popij malo vode već pre nego što uopšte kročiš u kuću za vreme prazničnih slavlja.
Voda, ako niste znali, to je ona supstanca što se kondenzuje na zidovima krigle hladnog piva i ostavlja tragove na šanku. Devojke je piju bez prekida, zato se lako upiške kada se smeju. Ali ako se nalijete dobro vodom pre jela, recimo dve ili tri čaše, stomak će vam pomisliti kako je pun, glad će popustiti i nećete jesti toliko puno. I ovo zapravo funkcioniše, što je osnovni kvalitet svake “tehnike”.
A kad sam pritisnuo Donu da oda još neku od Tajni, otkrila mi je sledeće: “Upoznat si s kontrolom porcija, jel da?” Pogledao sam je kao da mi je rekla da otrčim do supermarketa da joj kupim Always Ultra. (“One s krilcima i specijalnim upijajućim granulama, ne zaboravi!”) Shvatila je moju reakciju i nastavila: “Dobro, dobro... Dakle, reći ću ti ukratko: možeš da jedeš šta hoćeš.” Zasijao sam kao sijalica od 400 vati. “Ali samo po malo! Slobodno stavi na tanjir sve: šunkicu, proju, pire, sosove... Uzmi i dezert. Ali od svega samo zalogaj! Ili, hajde, pošto si muško, možeš i dva!” Mozak mi je već izračunavao zapreminu hrane koju bih mogao da nazovem jednim “zalogajem”, ako bih dovoljno vežbao razglavljivanje vilice. Dona me je odmah provalila i, da ne bude zabune, dodala: “Normalnih zalogaja. Ne životinjskih.”
Znam, ovo sve zvuči prilično nezadovoljavajuće, čak i surovo. Ali Dona me je uverila u suprotno. I kada sam konačno pokušao ovako da se hranim tokom svog poslednjeg poslovnog putovanja —na kojem sam neprekidno bio bombardovan ponudama iz automata s čokoladicama i grickalicama na aerodromu—Donina tehnika se pokazala delotvornom.
Kako se ispostavilo, najbolji deo u vezi s junk food-om je naručivanje: “Neka bude dupli hamburger, molim vas. I uz to, velika porcija pohovanog kačkavalja. I naravno sladoled od karamele!” I samo jedan griz od svega ovoga, bio je dovo­ljan. Koristio sam i trik s vodom, koji treba da predaju u osnovnoj školi. Ovo Tajno žensko znanje mi je pomoglo da skinem svoj stomak a la “žele zeka”. I ne samo da sam se uvukao u stare farmerke, već su to bile one koje sam nosio kao tinej­džer i čuvao ih kao uspomenu na nekadašnju atletsku građu. Ne treba da se uste­žete zato što ovi saveti dolaze s ženske strane. Mi nikada nismo morali toliko da brinemo da se ne ugojimo, sve dok nam te brige nisu nametnute s njihove strane. Zato je sad na ženama da nam otkriju tajne vitkosti. Osim toga, manje smo podložni gojenju od njih. Pa hajde onda da im to kažemo u lice, hoćemo li? Hajde da smršamo koristeći njihove tehnike! I hajde da ih upitamo: “Draga, kakva mi je guza?”, znajući da je odgovor: “Savršena, dragi”. Ili skoro savršena...