Februar 2012
Vodič za vaš metabolizam
1 of 1
Naučite kako da podstaknete svoj metabolizam i stvorite unutrašnju peć koja će sagorevati masnoće u vašem telu 24/7.
Ovo poslednje, služi samo za uzorke urina. Moram da vodim računa o tome da ne posegnem greškom za nekom flašicom.
Sve što unesem u telo u naredna 24 sata dobrovoljnog zatočeništva biće pod strogom kontrolom ovdašnjih nutricionista. U određenim intervalima, sestre mi donose odmerene porcije „standardne američke hrane“ (15 odsto proteina, 50 odsto ugljenih hidrata, 35 odsto masti) kroz specijalan otvor u zidu koji se automatski zatvara.
Iako me taj otvor podseća na Hanibala Lektora, on služi vrlo određenoj naučnoj svrsi: sprečava atmosfersku kontaminaciju 27.000
litara vazduha koji me okružuje. To more vazduha, kao i moj unos kalorija, pod neprestanim su nadzorom. Pumpa na podu ubacuje tačno 60 litara svežeg vazduha u minuti – nezagađenog kontaktom sa bilo čijim plućima, uključujući i moja. Istovremeno, 22 ravnomerno raspoređena otvora u tavanici ispumpavaju uzorke mog izdahnutog vazduha, radi detaljne analize.
„Zvanični naziv prostorije u kojoj se nalazite je opšti indirektni kaloriometar“, objašnjava mi inžinjer biomedicine, Tuong Ngujen, preko interkoma, iz susedne laboratorije. Dok mi tumači Kalorimetriju za neupućene, istovremeno me posmatra preko video kamere sa infracrvenim zracima, za noćno snimanje. „Zovemo je indirektnom kalorimetrijom, zato što vašu potrošnju kalorija ne merimo direktno. Umesto toga merimo koliko kiseonika koristi vaše telo u svakom trenutku i koliko ugljen dioksida izbacuje.“
“Uz pomoć komplikovanih fizioloških formula”, dodaje Ngujen, “podaci o vazduhu koji udišem i izdišem pretvaraju se u precizni proračun o broju kalorija koje sagorevam dok spavam, radim, jedem, vežbam, odmaram se, gledam TV i tako dalje”. Druge formule pak pomoću promenljivih vrednosti - odsto kiseonika i ugljen-dioksida, pokazuju koji deo tih kalorija potiče iz masti, a koji iz ugljenih hidrata. (Napomena: kada naša tela koriste proteine kao gorivo, ono se najpre pretvara u ugljene hidrate.)
U tom trenutku, Ngujen prestaje da objašnjava i predlaže mi da se stvarno odmorim. Neprestani šum kruženja vazduha gotovo nadjačava krčanje mojih creva, koja nisu videla hranu već 14 časova. Misli mi nesvesno lete ka mnoštvu cevi za vazduh skrivenih u tavanici. Zamišljam kako moji lagani, opušteni izdisaji prolaze kroz agense za isušivanje i kako ih potom mere osetljivi senzori.
„Dobro“, kaže Ngujen, „sad možete da ustanete i hodate. Doručak stiže za koji minut.“
Teško je poverovati da je prošlo čitavih sat vremena.
Kao što se možda sećate sa časova biologije iz srednje škole, metabolizam čine svi „hemijski procesi koji se odvijaju u živoj ćeliji ili organizmu, a koji su neophodni za održavanje života“. Međutim, sa stanovišta onih koji drže dijetu i sa stanovišta istraživača težine ljudskog tela, metabolizam je povezan sa nemilosrdnim brojanjem kilokalorija, ili, kako ih mi laici obično zovemo, kalorija.
Unesite manje kalorija nego što trošite i smršaćete. Unesite više i ugojićete se. Ako postignete energetsku ravnotežu – kada je unos kalorija jednak njihovoj potrošnji – vaša težina ostaje ista.
Ali avaj, ako zagrebemo makar malo ispod površine ove tvrdnje, otkrićete da nauka o metabolizmu brzo eskalira na nivo doktorata. Razmotrimo, za početak, tri glavne komponente metabolizma.
Bazalni metabolizam (BM). Doktor Loren Laningem-Forster, istraživač na Majo klinici u Ročesteru, Minesota, objašnjava da je tehnička definicija BM-a „energija koja se troši kada pojedinac miruje, ujutru, po buđenju, u postapsorptivnom stanju“. Izuzimajući doba dana, stanje mirovanja i besposlene inercije iz definicije BM-a veoma je slično onome što najčešće radim uveče, na sofi ispred televizora.
Neke od brojnih aktivnosti metabolizma obuhvaćenih BM-om su rad pluća, imunog sistema, cirkulacija krvi i obnavljanje tkiva.
Žrtve ozbiljnih opekotina, na primer, imaju vrednost BM od preko 8.000 kalorija dnevno, mada nepomično leže na bolničkom krevetu. „Čak i oporavljanje od obične kijavice troši veliki broj kalorija“, kaže doktor Džon Berardi, autor Prednosti metabolizma.
Izuzimajući akutne povrede i bolesti, najveća potrošnja rezervisana je za osnovno održavanje tkiva. „Tri četvrtine varijabilnosti BM-a proračunava se na osnovu nemasnog telesnog tkiva“, objašnjava Laningem-Forster. Ono obuhvata kosti i organe koje ne možemo izmeniti i mišiće, koje možemo. Ali, s godinama, sve je teže uvećavati, pa čak i održavati mišićnu masu. Uzrok tome je to što počinjemo da se suočavamo sa fiziološkom kontrastrujom, poznatom kao sakropenija starenja. Ako na vreme ne preduzmu nešto da se treniranjem suprotstave ovoj pojavi, bukvalno svi ljudi osuđeni su na gubitak jednog procenta mišića godišnje, počevši od 25. godine. Većina nas ovaj gubitak nadoknađuje nagomilavanjem sala.
„Mnogi momci u tridesetim i četrdesetim godinama mi kažu: ’Jedem istu hranu već 20 godina – ne shvatam zašto se gojim’’, kaže doktor Nikhil V. Dirandar, istraživač gojaznosti u Biomedicinskom istraživačkom centru Penington. „Oni zaboravljaju da njihove potrebe za energijom opadaju.“
Za većinu nas, čuveno hvalisanje iz mladosti – „Na ovom telu nema ni trunke sala!“ – postepeno se pretvara u jadikovku srednjih godina: „U ovom salu nema ni trunke tela.“
Termički efekat hrane (TEF).
Druga glavna komponenta metabolizma je ona za koju većina ljudi nikad nije ni čula: TEF, kalorijski „troškovi“ varenja, korišćenja i skladištenja energije iz hrane. Zavisno od genetike i načina ishrane, TEF može da iznosi od 10 do 15 odsto ukupnog dnevnog metabolizma. Drugim rečima, kad sledeći put pojedete obrok od 1000 kalorija, možete se tešiti time da vaše telo zapravo dobija samo 850 do 900.
Potrebno je dosta oličke aktivnosti da se sirova hrana – od pastrmke s bademima do ’Snikersa’ – pretvori u one oblike energije koju naša tela mogu da koriste. Da malo pojednostavimo, taj proces počinje tako što organi za varenje razlažu hranu na njene sastavne komponente. Kompleksni ugljeni hidrati svode se na prost šećer, masnoće na masne kiseline, a proteini na aminokiseline.
Ti manji, jednostavniji molekuli ulaze u krvotok i cirkulišu telom, pri čemu ih milijarde ćelija koriste prema svojim potrebama. U svakoj ćeliji, sićušni motori, zvani mitohondrije, dalje razlažu mokekule hrane i pretvaraju njenu energiju u razne oblike, kao što su ATP i kreatin fosfat, koji nam pružaju energiju za razne životne aktivnosti, od kretanja i reprodukovanja do borbe s bacilima i brige o težini.
Aktivan život: EAT i NEAT. Treća glavna komponenata metabolizma – i ona najpromenljivija – jeste fizička aktivnost. Ona uključuje planirane vežbe (exercise-activity thermogenesis, ili EAT), kao i voljne i nesvesne radnje koje izvršavamo u svakodnevnom životu (non-exercise activity thermogenesis, ili NEAT). Uopšteno govoreći, bilo kakva aktivnost čini 15 do 30 odsto metabolizma prosečnog čoveka.
Naravno, ima i izuzetaka. Ljudi koji fizički rade (visoki NEAT), kao i oni koji mnogo vežbaju (visoki EAT), mogu znatno uvećati ovaj odsto. Jedan primer su biciklisti u trci Tur de Frans, za koje je dokazano da troše čak i do 9.000 kalorija dnevno tokom tronedeljnog takmičenja.
Realno, većina nas nije aktivna poput lučkih radnika, niti ima dovoljno vremena i snage neophodnih da se savladaju čak i neki od nižih vrhova u Alpima. Uz sav posao i porodične obaveze, srećni smo ako uspemo da odvojimo vreme za tri treninga nedeljno. A to, imajte na umu, nije mala stvar. Ipak, možda to i nije tako sjajno kako samozadovoljno govorimo sebi. Od 168 sati u jednoj nedelji, tri sata intenzivnog vežbanja čine manje od 2 procenta ukupnog vremena.
Mišel Hol, atraktivna dvadesetšestogodišnja medicinska tehničarka u centru Penington kaže mi da skinem odeću i presvučem se u čudnu košulju bez rajsfešlusa. Upravo sam napustio kalorimetar, a Ngujen mi je zakazao susret sa Holovom u DEXA (dual-energy x-ray apsorptiometry) laboratoriji, gde prikuplja moje rezultate.
„Ranije je gotovo četvrtinu moje težine iznosilo čisto salo“, kažem, pojavljujući se pred njom u košulji čiju prednju i zadnju stranu ne mogu da razlikujem. „Mislite li da ga sada imam manje?“
„Teško je to reći na osnovu izgleda“, odgovara mi ona otegnutim južnokarolinskim naglaskom. „Uskoro ćemo saznati.“
Dok me vodi do digitalne vage, Holova mi obašnjava da je DEXA nastala sa ciljem dijagnostikovanja osteoporoze. Poslednjih godina pokazala se i kao najsigurniji način određivanja telesnog sastava, u čemu je u mnogim centrima za istraživanje gojaznosti zamenila nekadašnji zlatni standard – podvodno merenje.
Pre pet godina imao sam priliku da budem podvrgnut podvodnom merenju. U to vreme, imao sam osamdeset pet kilograma i, kako se pokazalo, depresivnih 23,1 odsto čistog sala. Fiziolog mi je tada rekao da to znači da pri svakom pokretu vučem sa sobom dvadeset kilograma masnih naslaga – od kojih se većina nalazila u središnjem delu tela, što je kod muškaraca česta pojava.
Istraživači su čak smislili i dijagnozu za inače mršave momke koji imaju višak sala na stomaku: „težina normalna, metabolička gojaznost“. Nisam dostigao tu tačku – još.
„Dobro“, kaže Holova, pokazujući mi digitalnu vagu. „Stanite ovde.“
Crveni brojevi nervozno trepere dok konačno ne pokažu 75 kilograma.
„Sada ćemo oduzeti težinu košulje“, kaže ona.
Nakon izvesnog preračunavanja, dobijam konačne rezultate: 74,5 kg, težina gotovo identična mojoj težini na koledžu. Kada mi Holova potom proveri i visinu digitalnim aparatom za merenje, psihički se pripremam za mogućnost znatnog smanjenja. Međutim, čeka me još jedna dobra vest: 181 cm – što je za manje od 6 mm od mog životnog rekorda. Možda me ujedinjeni pritisak života i težine nisu toliko dotukli kao što sam mislio. Moj indeks telesne mase, ili BMI, je 22.0 – nisam ni predebeo, ni premršav.
Sada pak stiže pravi DEXA nalaz: sam DEXA rezultat. Istina je, skinuo sam deset kilograma tokom pet godina koje su prošle od podvodnog merenja, ali ostaje pitanje, kakvih sam deset kilograma skinuo? Ako je moje telo samo uništilo svoje skeletne mišiće pretvarajući ih u gorivo, što se često dešava u slučaju znatnog gubljenja težine, možda sam se samo pretvorio u mršavijeg, slabijeg tipa, sa sporijim metabolizmom od bucmastog momka kakav sam nekad bio.
„Lezite ovde“, kaže mi Holova, pokazujući mi bolnički krevet iznad kojeg se nalazi ručica QDR 4500 Hologic skenera. Tokom naredna tri minuta ona klizi napred-nazad, zračeći me s minimalnih 5 mikrosieverta (što je ista količina zračenja koju primamo svakog dana života na planeti Zemlji.)
Posmatram Holovu dok kompjuterskim mišom crta crvene četvorouglove oko mojih ruku, nogu, trupa, kičme i glave. Oko mojih kostiju nazire se sivkasta obloga. „To su vaši skeletni mišići“, kaže ona, dodajući da je još svetliji spoljašnji sloj, sloj sala.
„Zaista uopšte nemate mnogo sala“, odgovara ona, smešeći se. „Softver će nam tačno pokazati koliko“.
Rezultati su bolji nego što sam očekivao. Imam ukupno 17,1 odsto masnoće u telu koja je, po rečima Holove, ravnomerno i simetrično raspoređena. Najmršavije su mi noge – leva ima 14,2 odsto sala, a desna 13,6. Ni moj stomak, sa 18,7 odsto sala, nije ni blizu gojaznosti, kaže Holova. On čak nije ni najdeblji deo moga tela. Tu čast ima glava, sa 20,1 odsto sala.
Priznajem da u početku nisam doneo svesnu odluku da smršam. Taj proces je započeo pre približno godinu dana, kada sam odlučio da naglo prekinem sa ustaljenom navikom da pijem po tri flaše piva svake večeri. Ne samo da sam time smanjio svoj unos kalorija za 500, već se istovremeno izgubila i potreba grisinama i grickalicama koje su išle uz pivo. Za par meseci oslabio sam 3 kilograma. Osim toga, kombinacija više energije i manje glavobolje, činila je da mi svaki dan postane par sati duži.
Pokazalo se da me trening daleko bolje opušta nego pivo. Toliko mi je prijao da sam tokom narednih nekoliko meseci pojačao svoj režim vežbanja, te danas idem u četrdesetominutnu šetnju sa svoja dva psa skoro svakog dana; odlazim na plivanje po sat i po ponedeljkom, sredom i petkom; dižem tegove četvrtkom i subotom; i igram tenis 3 sata utorkom i nedeljom.
Nakon što mi se nekoliko puta dogodilo da usred treninga „padnem“ zbog niskog nivoa šećera u krvi, postarao sam se da uvek uzimam dovoljno hrane koja će mi obezbediti energiju za treninge. Tako sam počeo da jedem češće i u pravilnim razmacima tokom dana. Kada sam sabrao sve što unosim, otkrio da zapravo jedem više nego kada sam bio najdeblji – a da ipak gubim na težini.
Čini se da sam, metodom pokušaja i pogrešaka, slučajno počeo da primenjujem filozofiju „visokoenergetskog toka“ koju Bernardi preporučuje u knjizi Prednosti metabolizma. To, pojednostavljeno, znači uzimanje većih količina izuzetno hranljivih namirnica, a potom njihovo sagorevanje kroz izrazito pojačanu aktivnost. To možda zvuči očigledno, ali mnogi ljudi koji postignu željenu težinu uz pomoć dijeta i vežbi, smatraju da i dalje moraju da unose manje kalorija da bi smanjili težinu. Problem je u tome što će u tom slučaju, ako nastave sa vežbanjem doći do kalorijskog deficita koji će izazvati večitu glad i u mnogim slučajevima želju da pojedu sve što vide i vrate se gojaznosti.
„Kada dostignete zdravu, stabilnu težinu kojom ste zadovoljni“, kaže doktor Klod Bošar, predsednik Međunarodnog udruženja za proučavanje gojaznosti, „treba da pazite da vaš unos hrane bude usklađen sa dodatnim sagorevanjem kalorija“. U izvesnom trenutku, telo će postići novu i skladniju homeostazu, koja će vam omogućiti da istovremeno vežbate više i jedete dovoljno tako da vas ne muči glad i održavate svoju novu težinu bez mnogo problema.
Što se tiče unošenja hrane, Berardi preporučuje obroke na svaka 2-3 sata – isti minimalistički pristup koji sam i sČm otkrio prilikom eksperimentisanja. Važno je takođe i dodavanje proteina svakom obroku. Proteini sadrže azot koji jetra mora da obradi i eliminiše kao ureu. Kao posledica ovog dodatnog metaboličkog procesa, termički efekat proteina je približno dva puta veći u poređenju s mastima i ugljenim hidratima. „Česti obroci i uključivanje određene količine proteina u svaki obrok“ kaže Berardi „mogu vam održati visoku stopu metabolizma celog dana.“
Koliko god te mere bile korisne, njihov najveći doprinos je upravo u sferi trošenja kalorija. Intenzivni oblici vežbanja kao što su trčanje u intervalima i dizanje tegova ne samo da sagorevaju mnoštvo kalorija već istovremeno podstiču i značajan nivo utroška kalorija i posle vežbanja dok se vaše telo hladi i zaceljuje mišićne mikrotraume. “Samo po završetku vežbanja” kaže Berardi “može se utrošiti dodatnih 100 do 200 kalorija”.
Mada je količina mišićne mase koju možemo izgraditi genetski određena, većina nas može bar koliko-toliko da je uveća, naročito ako primenjujemo redovan trening snage. A kao što sam primetio, to dodatno doprinosi povećanju stope vašeg bazalnog metabolizma. „Vežbajući“, objašnjava doktor Dejvid M. Klurfeld, šef nacionalnog nutricionističkog programa USDA, „pojačavate mitohondriju u svakoj mišićnoj ćeliji“. Uvećanje tih sićušnih energetskih stanica znači pojačano sagorevanje kalorija.
„Masna tkiva sagorevaju veoma mali broj kalorija“, dodaje Klurfeld. „Skeletni mišići, naprotiv, sagorevaju bar 10 puta više kalorija od masnoća, čak i dok se odmaramo.“
Ako celoga života dižete tegove, možda ćete uspeti u potpunosti da izbegnete gubitak mišićnog tkiva izazvanog starenjem. Sedamdesetogodišnjaci koji redovno treniraju imaju veću mišićnu masu od tridesetogodišnjaka koji to ne čine.
Posle svoje pobede u DEXA laboratoriji vraćam se kod Ngujena jedva čekajući da vidim svoje rezultate sa kalorimetra.
„Oni su uglavnom onakvi kakve sam i očekivao od vitkog čoveka vaše težine i visine“, kaže mi on. Evo kako to izgleda: za 24 sata sagoreo sam 2.919 kalorija, a uneo 2.790. „Naš cilj je da vas održavamo u savršenoj energetskoj ravnoteži“, kaže on. „Manjak od samo 129 kalorija je veoma blizu toga. Postigli bismo još bolji rezultat, ali u kuhinji nam je ponestalo krofnica koje smo hteli da vam damo posle vaše druge šetnje u trajanju od jednog sata.“
Od mog ukupnog metabolizma, BM je odgovoran za znatnih 1,26 kilokalorija u minutu, ili ukupno 1.843 kalorija dnevno. Moj metabolizam popeo se na 2,7 kcal/min dok sam jeo doručak, pao na 1,48 dok sam gledao televiziju, a zatim skočio na 5,32 za vreme dvočasovne šetnje na pokretnoj traci brzinom od 5 kilometara na sat. Sagoreo sam 638 kalorija samo zahvaljujući energičnoj šetnji.
Ostali značajni rezultati, kaže Ngujen, potiču od mog takozvanog RQ, ili respiratornog koeficijenta. Tokom 24 sata, moje telo oslobodilo je 513 litara ugljen dioksida, a upotrebilo 587 litara kiseonika. Iz minuta u minut, ovaj međusobni odnos gasova se menja, zavisno od aktivnosti. Na osnovu tih analiza, istraživači mogu precizno da odrede mešavinu ugljenih hidrata i masti koje telo koristi za stvaranje energije. RQ je komplikovan koncept, ali mi ga je Ngujen objasnio u najjednostavnijim crtama.
„Vi definitivno sagorevate salo“, kaže on. „Ovo je obrazac koji se tipično sreće kod mršavih ljudi. Krupniji ljudi obično zadržavaju rezerve masnoća u telu.“
Svakako, primeri sa oba kraja ovog spektra sagorevanja odnosno zadržavanja sala, pre svega koriste dnevni unos kalorija. To je slično finansiranju. Ako imate redovna primanja koja pokrivaju vaše troškove, nema potrebe da trošite ušteđeni novac. Samo kada dođe do trajnijeg kalorijskog deficita (analogno nedostatku sredstava), svaki tip pokreće dvostruku kontrastrategiju – mobilizovanje energije smeštene u nataloženim rezervama sala (to jest, trošenje ušteđevine), i usporavanje ostalih aspekata metabolizma, kao što su nesvesne aktivnosti (to jest, smanjenje troškova).
Dok pišem ovaj tekst, istovremeno hodam ujednačenim tempom od kilometar i po na sat. Ovako „pišem i šetam“ već tri sata, sagorevajući 300 kalorija.
Naprava koja mi ovo omogućava je vertikalni radni sto – standardna traka za hodanje opremljena kompjuterskom tastaturom i monitorom, čija se visina može podešavati. Bio sam veoma skeptičan kada sam jutros počeo rad na vertikalnoj klupi. Nikad nisam bio u stanju da radim dve stvari istovremeno i smatrao sam da iz ovog pokušaja mogu proizaći samo saplitanje i besmislice. Ali, kao što je predvideo Leningam-Foster, trebalo mi je manje od 10 minuta da zaboravim da zapravo hodam.
U 1:30 prestajem sa šetnjom i pravim pauzu za ručak. U hodniku srećem dr Levina i njegovog kolegu sa bedževima oko vrata, na kojma piše: „Sastanak u pokretu“. Bolnički lavirinti izgledaju beskrajni, a ideja dr Levina da sastanke drži u šetnji brzo je prihvaćena među brojnim osobljem Mejo klinike.
Takođe, prolazim i pored nekoliko stojećih radnih stolova – još jedna ideja o bržem trošenju kalorija popularna u klinici Mejo. Ovakvi stolovi, premda bez trake za hodanje, ipak omogućuju osoblju da ubacuje podatke o pacijentima u kompjutere, a da pri tom ne moraju da sede. Razlika u sagorevanju kalorija nije mala: na ovaj način troši se gotovo 1 kalorija više u minutu.
Posle ručka u obližnjem kafeu, penjem se pešice pet spratova do NEAT laboratorije i vraćam za svoj vertikalni radni sto. Obično posle ručka imam težak napad obamrlosti, ali ne i danas. Pišem još kilometar i po, a zatim odlučujem da napravim „pauzu“. Sklanjam tastaturu, podešavam traku na brzinu od pet kilometara na sat i sledećih trideset minuta uživam u energičnoj šetnji. Zatim ponovo usporavam na kilometar i po i nastavljam s radom.
Koliko god uživao u ovoj spravici, predviđam da će i ona u bliskoj budućnosti u Americi postati otprilike jednako popularna kao i „radni sto za dremanje“ Džordža Konstance. Ipak, postoje i brojni drugi, jednostavniji načini da uprkos sedenju na radnom mestu pojačate svoj NEAT.
Možete, na primer, svesno odabrati mesto na udaljenom kraju parkinga umesto bližeg. Kad stignete na posao, zaboravite na lift i penjite se stepenicama. Umesto da šaljete beskonačni niz mejlova iz kancelarije u kancelariju, prošetajte do nekih od svojih kolega. I zamenite klasični telefon na svom radnom stolu bežičnim, čak i ako to znači da morate sami da ga kupite. Zatim više nikada nemojte razgovarati sedeći i umesto toga šetajte dok pričate.
S dovoljno ideja, svoju kancelariju možete pretvoriti u mini-teretanu. „Pošto moram da sedim za radnim stolom 8-9 sati dnevno“, kaže Klurfeld, „svesno se trudim da podstaknem svoj NEAT. Na primer, stežem mišiće na nogama, istovremeno ili naizmenično, više puta. Skakutanje na nožnim prstima u sedećem položaju je takođe jednostavno. Dok čitam papire, ustajem i penjem se na prste.“
Istina je da je za prevazilaženje statičnih navika potrebno malo prakse. Da biste sebe redovno podsećali da treba da se krećete, kupite programirani sportski sat i podesite ga tako da zvoni svakih 20 do 30 minuta, a onda ustanite i dvanaest puta se popnite na prste.
Ko zna? Kada zahvaljujući NEAT-u postanete vitkiji i snažniji, možda ćete poželeti da isti sat isprobate i na pokretnoj traci.
Stigavši u svoju staromodnu kancelariju u Pitsburgu, u svojoj elektronskoj pošti zatičem individualnu „regresivnu analizu“. Grafikon u šest boja jasno ilustruje svo moje kretanje tokom dva dana koja sam proveo u Mejo klinici.
Drugog dana, kada sam radio za vertikalnim radnim stolom, moje telo je sagorelo 723 kalorije više nego prvog dana, kada sam isti posao u isto vreme radio sedeći. Dok slušam objašnjenja doktora Levina, šetam po kancelariji s telefonom u ruci, po već utabanoj putanji na tepihu. Po završetku razgovora bacam pogled na svoj radni sto i stolicu, koji mi obećavaju duge sate relativnog mirovanja.
Ako sam tokom svojih poseta laboratorijama išta naučio, to je činjenica da je ljudski metabolizam izvanredno kompleksan i da predstavlja skup brojnih međusobno povezanih procesa koji nas zajednički određuju kao energetska bića. Usmeravanjem na samo jedan aspekt metabolizma ne možemo mnogo postići. Samo kombinovanom strategijom ishrane i vežbanja i pojačanjem NEAT-a možemo dostići snagu, izdržljivost, skladan telesni sastav i energetsku ravnotežu tipičnu za čoveka u naponu snage.
Svako od nas, razume se, treba da se usmeri na neku određenu oblast više nego na druge. U mom slučaju, najproblematičniji je nedostatak NEAT-a. Bez obzira na povremene izlete u više metaboličke sfere, veći deo mog života podrazumeva boravak u takozvanom „parkiranom“ stanju, koje sam smatrao neizbežnim. Sada shvatam da ne mora biti tako.
Pošto radim kod kuće, nemam nad glavom šefa koji bi mi govorio šta smem ili ne smem da radim. Možda sa strane izgleda glupo, ali za moj NEAT prilika da radim u pokretu onako kako su to činili moji preci deluje privlačno. Na kraju krajeva, oni su tokom evolucije provodili dane lutajući unaokolo i tražeći hranu. Zašto ja ne bih lutajući tražio reči?
Oceni članak
Pošalji prijatelju
Verzija za štampu
Rss
share
9 najposecenijih
FOTOGALERIJE
ANKETA
Koliko ste se kilograma ugojili tokom praznika?
VAŠI KOMENTARI