Pronađite svoj maksimum

Možete imati vrhunske vežbe i namere, ali to ništa ne vredi bez motivacije. Evo kako ćete je maksimalno pojačati — i stići dalje, brže, i više.

Sveže je prolećno jutro, a ja sedim u jednostavnoj kancelariji, u ruralnoj Minesoti, preko puta jednog od najvećih američkih motivatora, za koga se nadam da će ponovo razgoreti moju ugaslu strast prema vežbanju. Dobre vesti: po svemu sudeći, neću morati da crknem od napora. „Znate li ono: Bez muke nema nauke?“, pita Džon Ga­ljardi, poguren u staroj obrtnoj stolici za stolom. Preko volje klimam glavom, stra­hujući od poente koja sledi, ali Galjardi se smeška – penzionerski stomak rasteže mu zelenu golf-majicu – i odmahuje rukom. „Elem, ja volim da kažem: Bez muke nema nauke, kakve bauke ljudi pokušavaju da prodaju“. I dalje se smeška. Ja se zavaljujem u stolicu, uz izvesno olakšanje.

Treba da napomenem da Galjardi, ili “Trener”, kako ga zovu ovde na Univerzitetu Sent Džon, maloj benediktinskoj školi humanističkih nauka u spokojnim šumama centralne Minesote, nije tipični fitnes-guru. Za početak, 79 mu je godina, i premda ima još mnogo energije – “čorbe”, kako bi to mogli reći njegovi vršnjaci – u telesnom pogledu nije ni nalik Džeku Lalejnu. Delimično i zato što svakodnevnih petsto metara, od kuće u studentskom gradu do kancelarije, ne prelazi peške nego “ševroletom”.
Zašto ne bi? Galjardi nije lični trener; on je trener ragbija – i to vraški dobar. U proteklih 58 sezona – od čega 54 na Sent Džonu – osvojio je 4 nacionalna šampionata III divizije, 27 konferencijskih titula i 443 pobede u mečevima. Više od bilo kog drugog trenera u istoriji. Međutim, ništa od toga nije mu udarilo u glavu. “Verovatno sve radimo kako treba”, priznaje. A motivacioni stil koji je odveo sve te timove do uspeha? Pa, recimo da ima više zajedničkog s gospodinom Rodžersom nego s Tonijem Robinsom.

Može se tvrditi da je motivacija, ili tačnije, njen nedostatak, kad je posredi vežbanje, najzanemareniji američki zdravstveni problem. Na kraju krajeva, u trećoj deceniji takozvane fitnes revolucije, na planeti skoro da više nema nikoga ko ne shvata preobražajni potencijal telesnih vežbi. Ipak, znanje se nije pretvorilo u snagu volje. Studija za studijom u poslednjih 20 godina pokazuju u suštini jedno isto: više od polovine ljudi, koji počnu s programom vežbi, odustanu u roku od 12 meseci.

Najgora vest? I ja postajem jedan od njih. Tokom 6 godina, dok sam radio u ovom časopisu, bio sam uzoran motivisani vežbač koji je s kolegama radosno džogirao za vreme pauze za ručak i igrao košarku svake nedelje. Avaj, posle 3 godine menjanja poslova – i rada u kancelariji, gde ljudi pauzu za ručak provode ručajući – pretvorio sam se u bednog dvaput-nedeljno vežbača. A povremeno čak ni toliko.
Problem nije komplikovan: vežbanje je najčešće smorno. E sad, stara krilatica veli da to prosto moramo prevazići: Stisni zube! Bez muke nema nauke! Bla, bla, bla. Međutim, sve veći broj istraživanja tvrdi da je strog pristup vežbanju sam po sebi vežbanje ćorava posla. Ako želimo da uspemo, tvrde istraživači, moramo prestati da se prisiljavamo na ono što ne volimo da radimo.
A konačni dokaz da su u pravu mogao bi biti Džon Galjardi, najuspešniji univerzitetski trener fudbala u istoriji univerzitetskih trenera fudbala.
Za početak, nikad nikog ne izbacuje. Ko god je pozvan da igra na Sent Džonu, može da bude u timu, pod uslovom da dolazi na treninge. A ko ne bi došao na trening kad je Galjardi u suštini eliminisao sve ono što ragbisti ne vole? Nema gimnastike ni trčanja krugova, nema ni vežbi spretnosti i brzine. Nema čak ni obaranja protivnika – umesto svega toga, Džonijevci se podele na dve ekipe po jedanaest i igraju fudbal 90 minuta, baš kao kad su kao klinci pikali loptu u dvorištu. A ako nešto zabrljate, nema problema – Galjardi vam verovatno neće sesti na grbaču.
“Ne treba da ih maltretirate, ne treba da ih gonite bičem”, kaže mi. “Mislim da ljudi ne odustaju zbog telesnog napora nego zbog mentalnog zlostavljanja.”
Naravno, po tradicionalnim ragbističkim standardima, Galjardijev pristup motivaciji čista je jeres. Ali s druge strane, potpuno je smislen, pošto se u suštini ne bazira na pretnjama, strahu i urlanju, nego na prirodnoj igračkoj ljubavi prema tom sportu.
A kad je reč o motivaciji, strah ne može da se meri s unutrašnjom strašću.

Saznajte više u aprilskom broju Men's Health-a.