Stvoreni za duge staze

Učite uz stopala drevnog plemena Indijanaca, koji nikad ne dospevaju na listu povređenih

“TRČANJE JE VAŠ PROBLEM“
Tu presudu je izgovorio doktor Džozef Torg, ubrzo pošto sam ušepao u njegovu ordinaciju u Filadelfiji s jakim bolom oko svoda desnog stopala. A on nije bilo kakav lekar. Doktor Torg je koautor knjige Atletski trkač (The Running Athlete), vrhunske radiografske analize svih mogućih povreda nastalih kao posledica trčanja.
“Ljudsko telo nije stvoreno za takvo maltretiranje“, nastavlja dr Torg. “Naročito ne vaše telo.“
Tačno sam znao na šta misli. S obzirom na mojih stodevedesettri centimetra i sto pet kilograma, već su mi govorili da je priroda ovakvim momcima namenila da se bore ispod koševa ili obezbeđuju predsednike, a ne da trče trotoarom. A u poslednjih pet godina, otkad treniram za maratonca, shvatio sam i za­što: pokidao sam potkolenu tetivu (dva­put), istezao ahilove tetive (više puta), uganuo oba članka (naizmenično), patio od bolova u svodu stopala (neprestano) i morao da silazim niz stepenice unazad – na prstima – zbog bolova u petama. 
Sve je to ličilo na život u policijskoj državi, bar što se vežbanja tiče. Svake godine bio bih prognan iz nekog sporta, uz neumitne kazne. Košarka mi je uništila zglobove, veslanje donji deo leđa, a sad je i trčanje – najjednostavniji sport koji je ikad izmišljen – bilo precrtano velikim crvenim X. Nisam se oslonio samo na reči dr Torga. Otišao sam kod još dvojice lekara, koji su mi rekli isto – ako nastavim sa trčanjem spašću na kortizon, ortotiku i uzaludni trud.

Približno u isto vreme kad se moj režim vežbanja sveo na časove joge i spininga, naleteo sam na bizarnu fotografiju u jednom meksičkom časopisu. Muškarac na slici izgledao je poput nekog čudnog drevnog Asteka što grabi niz kamenu liticu. Čitajući članak shvatio sam da je to zapravo Tarahumara Indijanac, pripadnik skrivenog plemena koje živi duboko u meksičkom Koper kanjonu. Kad je reč o prevaljivanju dugih staza, saznao sam, niko se ne može meriti sa Tarahumara Indijancima – ni trkački konji, ni gepardi, ni olimpijski maratonci. Malo je onih koji su ih ikad videli na delu, ali neverovatne priče o njihovoj nadljudskoj izdržljivosti i spokoju već vekovima se šire iz kanjona. Jedan istraživač je deset sati prelazio planinu na mazgi; Tarahumara trkač je isti put prešao za sat i po.
“Kako se ne povrede?“, pitao sam se. Tarahumara Indijanci piju kao smukovi, žive na kaši i pečenim miševima, borave u večnom miru i spokoju i trče višestruke maratone, čak i u svojim šezdesetim. Baš kao da je aktuar ušao u statistiku u po­greš­noj koloni: zar ne bi trebalo da mi, koji imamo savršene patike sa mikroči­po­vima, ne znamo za povrede, a Tarahumare – koji trče mnogo više, po kame­­ni­tom terenu, mal­tene u papučama – budu večito izubijani?
 Ta misterija pretvorila se u zadatak za Men’s Health: da pronađem Tarahumara Indijance i izazovem ih na trku od 80 kilometara kroz Koper kanjone. Ali, dok je to bila priča o takmičenju, ovo je priča o pre­obra­žaju: kako da se prosečan Amerikanac, koji živi po formuli vežba-jednako-povreda, prilagodi tajnama ovog nesalomivog, nepobedivog, gotovo besmrtnog plemena i pretvori se u Tarahumara Indijanca 21. veka.

Moj prvi korak: odbacivanje obuće.
Saznao sam da je jedan od razloga zašto Tarahumare svojim stopalima uspevaju da prevale tolike razdaljine taj što ih ne tetošu preterano. Kad sam se konsultovao sa dr sci. Nikolasom Romanovim, specija­listom za tehniku trčanja koji je trenirao britanske olimpijske trkače, objasnio mi je da meka obuća menja centralnu ravno­te­žu, dopuštajući nepravilno držanje. Takođe vas navodi da se oslanjate na vazdušastu penu koja apsorbuje udarce, umesto na prirodnu kompresiju zglobova, što pak znači da vam noge postaju krute i manje fleksibilne. Izujte se i odmah ćete primetiti dve stvari: prvo, prebacićete ravnotežu iznad prednjeg dela stopala; drugo, vaše telo će povratiti svoju prirodnu žiroskopsku sposobnost – kad god stanete na kamenčić i trgnete se, vaše noge će se instinktivno izviti, a zatim opet povratiti savršenu ravnotežu. 
Naravno, bio sam podozriv. Pored problema zbog kojeg sam se konsultovao s doktorom Torgom, mučio me je, takođe, i vampirski ujed trkačkih povreda, poznatiji kao plantar fasciitis. Kad vas plantar fasciitis jednom ugrize za petu, bol će verovatno trajati doživotno. Internetski forumi puni su onih koji traže lek protiv te boljke, jer naizgled ništa ne pomaže. Ono što nipošto ne smete činiti, uverio me je jedan sportski podiatrista, jeste da idete bosi. Međutim, kad mi je Romanov preporučio trčanje bez obuće, moj plantar fasciitis je nestao. Odmah. Uzrok – barem u mom slučaju – nije bila upala, kako su mi kazali, već neravnoteža; pošto sam povratio telesnu ravnotežu, bio sam izlečen.

Međutim, pre no što istrčim na stazu  trebalo je da svoje točkove ojačam boljim vešanjem. Prema rečima Erika Ortona, trenera sportske izdržlji­vosti iz Vajominga, koji je proučavao Tarahumara Indijance, oni nisu izuzetni trkači. “Oni su izuzetni atletičari, a to su dve različite stvari.“
Ortonova specijalnost je raščlanjivanje sportova na integralne pokrete i pro­uča­vanje prenosivih veština. On proučava plivanje da bi unapredio atletske veštine trkača i primenjuje propulziju skandinavskog skijanja na principe planinskog biciklizma, jer je ubeđen da je upravo sportista koji izbegne povredu onaj koji će ostale takmičare ostaviti za sobom. 
“Telo mora da pretrpi šok da bi postalo elastično“, veruje Orton. Ako ponavljate istu svakodnevnu rutinu, vaš mićišno-skeletni sistem ponašaće se automatski. Međutim, ako ga iznenadite novim izazovima – preskakanjem potoka, puzanjem ispod grede, sprintovanjem do poslednjeg daha – mnoštvo nerava i pomoćnih mišića odjednom će biti podstaknuto na delanje.
Za Tarahumara Indijance to je svakodnevni život. Kad god napuste svoje pećine, kreću u nepoznato, jer nikad ne znaju koliko će brzo morati da trče za zecom, koliko će drva za potpalu morati da dovuku kući ili koliko će uspon biti težak po zimskoj oluji. Pre no što se osposobe za trčanje na duge staze, Tarahumara Indijanci moraju da oja­čaju. A ako želim da sačuvam zdravlje, ka­zao mi je Orton, trebalo bi da i ja to učinim.
Zato mi je, umesto vežbi istezanja, Orton zadao pola sata treninga sirove snage svaki drugi dan. Radio sam vežbe s iskorakom, sklekove, čučnjeve sa skokom i trbušnjake, skoro sve sa švajcarskom loptom, da bih izoštrio ravnotežu i ojačao neuromuskulaturni sistem (mikromišiće duž kičme, u donjem delu leđa, stomaku, kukovima i gluteusima.) “Svi misle da znaju kako treba da trče, ali trčanje je zapravo isto tako komplikovano kao i bilo koja druga aktivnost“, kaže Orton. Tarahumare od detinjstva jačaju svoje korake šutirajući drvenu loptu dok trče kroz šumu. Takvo trčanje s loptom podrazumeva iskorake, koračanje unazad i izvijanje, a svi ti pokreti razvijaju moćan i ekonomičan samopogon. Vežbe snage nisu tako zabavne kao trčanje ili trčkaranje kroz šumu s Tarahumara klincima, ali sam uskoro otkrio da su skoro isto tako efikasne.
Pošto me je konačno oslobodio, Orton me je usmerio naviše.
“Kod penjanja, nema opuštanja“, istakao je. Dugi usponi predstavljaju potresnu i zastrašujuću vežbu, koja me je primorala da se usredsredim na spremnost i menjanje brzina, poput bicikliste koji vozi Tour de France. “Penjanje je prerušeno uvežbavanje brzine“, govorio je Frenk Šorter. A Orton me je naučio da je brzina ključ izdržljivosti; što pre možeš da završiš trku, to si efikasniji. Uskoro je mejlom počeo da mi šalje treninge poput ovoga:

Lagano trči 15 minuta do dugačkog i strmog brežuljka sa usponom za koji je potrebno najmanje 10 minuta. Trči do vrha brda punom brzinom, a zatim džogiraj nizbrdo. Ponovi to još dva puta, sa odmaranjem od po 3 minuta između ponavljanja.

Čoveče. Tokom prvih nekoliko treninga izgarao sam na polovini vežbe od zadihanosti i vrtoglavice. Godinama nisam trčao tako, punom snagom. Postepeno sam se, međutim, podsetio onoga što sam već znao: ne kako da džogiram, već kako da trčim. Kad god bih se suočio s nekim problemom – bolom u nozi, neodlučnošću u vezi sa tempom – Tarahumara rešenje uvek je delovalo: kad si u dilemi, izaberi jednostavniji način. Nije mi trebala ortotika kada sam mogao da odbacim svoje nove, neutralne, tanke patike i osvežim se bosonogim trčanjem; nije mi trebao ni monitor rada srca, kad sam imao uspon.

Poslednji delić slagalice bilo je pronalaženje načina da prilagodim sebi superefikasno Tarahumara gorivo. Zbog toga sam se obratio Toniju Ramirezu, stručnjaku za hortikulturu iz Lareda, Teksas, koji je već decenijama opsednut Tarahumara načinom ishrane.
“Sve što Tarahumare jedu može se lako nabaviti“, kazao mi je Ramirez. “To su uglavnom pasulj, bundeve, ljute papričice, divlji zeleniš, mleveni kukuruz i čija (ili salba).“ Omiljeno piće Tarahumara Indijanaca, pored domaćeg kukuruznog piva, je napitak koji se dobija rastvaranjem čija semenki u vodi, uz dodatak malo šećera i limunovog soka. Ove sićušne semenke prepune su omega-3 kiselina, proteina, vlakana i antioksidanata.
Posle obavljene kupovine i izvesnog eksperimentisanja, uskoro sam stvorio sopstveni Tarahumara superšejk: jogurt, mleveni kukuruz, po šaku svake vrste voća i sirovog spanaća i šoljicu čija semenki koje, kad se natope, omekšaju, tako da pomalo podse­ćaju na tapioku. (Čija se može nabaviti u prodavnicama zdrave hrane ili preko internet sajta amazon.com.) Ukus ovog super­šejka pomalo podseća na bananu na integralnom hlebu, a što se kvaliteta tiče, dokazan je: sa ovakvim načinom ishrane pedesetpetogodišnji Tarahumara trkač pobedio je u trci na sto milja kroz stenovite planine Kolorada.

Devet meseci kasnije lakši sam za deset kilograma i po prvi put posle mnogo godina, bez ijedne povrede. Upravo sam se spremao da uđem u autobus koji ide do meksičke granice. Osim mene, za trku sa Tarahumarama pripremali su se četvorostruki ultra-trkač godine Skot Jurek, bosonogo čudo zvano “Berfut Ted” Mekdonald i Bili “Bonhed” Barnet, surfer koji je naglo promenio disicplinu i postao jedan od najuspešnijih trkača na istočnoj obali. Konačno je kucnuo čas da svoj trening stavim na probu tamo gde se oni koji ne uspeju, ne vraćaju kući. Naravno, bio sam nervozan, ali i iznenađujuće pun samopouzdanja. Jednom sam se podsmehnuo trkaču kojeg su zvali Golišavcem, jer je bio poznat po tome što je po svakom vremenu trčao samo u šortsu i poderanim patikama nalik na papuče. Sad sam s iznenađenjem otkrio da sve više podsećam na njega.