Borbena veština za hrabre

GettyImages

Napredak u fizičkoj spremnosti i snazi je vrlo brzo uočljiv i to je glavni motiv zašto neko ko jednom ode na trening “ašihara karate”, skoro uvek nastavlja sa vežbanjem

ISTORIJA: Ova veština vodi poreklo iz Japana, a osnovao ju je veliki majstor Hidejuki Ašihara. Suština “ašihare” je Sabaki Metod, koji podrazumeva postav­lja­nje borca sa strane ili iza protivnika, čime se obezbeđuje najpovoljnije mesto za manipulisanje protivnikovom ravnotežom i protiv-napadom. Na ovu bazu, preuzetu iz osnovnih postulata aikidoa, nadgrađene su dve veštine: karate i džudo. Ručni i nožni karate udarci, u ovom stilu borbe zastupljeni su oko 80 odsto, a bacanja, čišćenja i povlačenja iz džudoa sa 20 odsto. Kada se na sve ovo dodaju mnoge originalne tehnike koje je razvio sam Hidejuki Ašihara dobija se sistem borbe po “Full Contact” pravilima, tačnije jedna dinamična, snažna, veoma atraktivna veština borbe koja osvaja na prvi pogled.
 
JAČINA UMA: Ašihara borci uče i veštinu lomljenja čvrstih predmeta rukom, nogom i drugim delovima tela. Ovo je pozna­­to kao “tameshiwari” i uz pomoć te tehnike stiče se kontrola i sigurnost udarca, kao i kontrola “chi” energije.

BEZ STRESA: Svi ovi aspekti vežbanja dovode do formiranja izuzetno jakog mentalnog sklopa koji je presudan za pre­vazilaženje životnih problema. Zato pravi karatista zrači sigurno­šću, vedrinom i nekonfliktna je ličnost.

TRENINZI: Da bi se osoba osposobila za bilo kakav vid borbe, bilo to u rekreativne, ili takmičarske svrhe, potrebno je organizovati treninge kao savršen sklop vežbi snage, kondicije i tehni­ke. Vrlo brzo oni koji počnu sa bavljenjem ovog sporta uvide da se na treninzima koriste sve moguće vežbe koje su ikada izvodili, plus još mnogo toga što nikada nisu ni videli. Veština kod nas postoji tek 3 ili 4 godine, dok su je u Evropu prvi do­ne­li Danci jos osamdesetih. Više saz­najte na sajtu ashiharaserbia.org.

Razmislite o . . .
Povredama

One su jedan od glavnih razloga zašto se mnogi ne usuđuju da treniraju ovu tehniku. Međutim, uglavnom su to povrede nogu, prstiju i zglobova, a skoro nikada glave.

Takve povrede iskusni “ašhihara” majstori nazivaju dečjim bolestima, jer je to put koji je neophodno preći da bi telo očvrslo i steklo otpornost na bol. I stvarno, ako ne odusta­nete u prvih godinu dana treniranja, prime­tićete kako vaše noge i ruke postaju sve jače, a prag otpornosti na bol se toliko povećava da na povrede u kući vi rea­gujete sa smeš­kom. Povrede se deša­vaju mahom dok je učenik na početnom nivou, a kako sve više napreduje ka majstorstvu, povređivanja je sve manje, a borbe sve više liče na ples i igru.
Brušenjem instinkta borbe duboko usađenog u muškarcima ona pre­staje da bude krvožedna i opasna, a postaje ono što bi u savršenom svetu i trebalo da bude - umetnost.