Da li ste spremni za trku?

“Život je maraton, ne sprint”

oleo bih da mogu da kažem kako sam ideju za ovaj tekst dobio na nekom fenomenalnom putovanju ili u prija-tnom restoranu, ali činjenica je da mi je došla u čekaonici kod doktora... Prošlog meseca, usled upale sinusa koja se zakomplikovala, proveo sam mnogo vremena u tim čekaonicama. Na zidu jedne od njih je pano sa savetima za zdraviji način života, sa savršenim citatom na kraju: “Živite život kao da je maraton, a ne sprint.”
Čuo sam to i pre, ali priznajem da nisam shvatao baš uvek ozbiljno. Nisam jedini.
Činjenica je da mi, muškarci u dvadesetim i ranim tridesetim svom zdravlju uglavnom ne posvećujemo dovoljno pažnje. Kažemo da nemamo dovoljno vremena za rutinske preglede kod zubara ili urologa jer treba nešto drugo da stignemo. Uvek u žurbi, izlažemo sebe mnogim nepotrebnim rizicima po zdravlje, bez obzira na to da li je to zato što ćemo spavati dva sata manje svake noći zbog posla, ujutru izleteti iz kuće sa mokrom kosom, u frci zaboraviti na ručak, trenirati pod prehladom ili voziti noću kući pod uticajem alkohola. Naročito ako treniramo, mislimo da smo nepobedivi. Zato mi je drago što u ovom broju objavljujemo ekspoze o sportskim povredama i nadam se da ćete ga pročitati pre svog sledećeg treninga.
Dobar primer pruža Rajan Rejnolds, momak sa naslovne ovog broja. Prošle godine je istrčao njuroški maraton i to sa veoma dobrim ciljem. Zato što brine za nekoga ko mu je blizak i želi da pomogne. Istrčao je maraton u ime fondacije Majkl Džej Foksa koja pri-kuplja novac za borbu protiv opake Parkinsonove bolesti, od koje Rajanov otac boluje već 15 godina.
Ovog meseca održava se beogradski maraton, a čak i ako niste među učesnicima, ovo je dobra prilika da se prisetimo kako “NAJBOLJE TELO” nije samo stvar spoljašnjeg izgleda. Dobra forma i dobro zdravlje pomažu da stignemo do cilja u životu. Da budemo tu za one koji računaju na nas. Da budemo bolji prijatelji, muževi, očevi... I naravno, bolji sinovi.  
Kad sam stigao tog dana kući od doktora, video sam svog oca kako secka povrće u kuhinji. “Nije ni čudo što si se razboleo, stalno negde juriš”, kaže sa puno razumevanja. A onda nastavlja da polako priprema čorbu. On je odavno savladao tu poentu o maratonu i sprintu u životu. Sada je na mene red. :)